Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. И . из Н . С , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. И . и утврђује да је решењ има Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године и Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено одредб ом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решења Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године и Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године и одређује да исти суд донесе нове одлуке о захтевима подноситељке уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда Ув. 419/16 од 29. децембра 2016. године и решења Управног суда – Одељење у Нишу Ув. 391/2017 од 12. децембра 2017. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. И . из Н. С . поднела је Уставном суду , 7 . фебруара 2017. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Н . С, уставну жалбу против решења Управног суда У в. 419/16 од 29. децембра 2016. године, због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и начела законитости управе утврђеног одредбом члана 198. став 2. Устава. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж–1044/2017.
Подноситељка је, 21. априла 2017. године , преко истог пуномоћника, поднела уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године , истичући повреде истих уставних права и уставног начела. Наведена уставна жалба је здружена већ формираном предмету Уж -1044/2017.
У тој уставној жалб и је , поред осталог, наведено : да је одлуком Наставно-научног већа Економског факултета у С . број 08-3398 од 13. октобра 2016. године формирана Комисија за изјашњење о наводима из приговора на докторску дисертацију подноситељке уставне жалбе; да се ради о коначном појединачном акту, против кога није била дозвољена жалба и којим је решавано о праву подноситељке на објективно оцењивање, које је прописано законом и статутом; да је оспореним решењем Управног суда од 29. децембра 2016. године правноснажно одбачена тужба подноситељке поднета ради поништаја поменуте одлуке ; да је оспореним решењем Врховног касационог суда од 14. фебруара 2017. године одбачен захтев подноситељке за преиспитивање оспореног решења Управног суда, са образложењем да се тај захтев не може поднети против одлуке Управног суда којом није одлучивано о предмету управног спора; да је подноситељка тим захтевом оспоравала став Управног суда да се поменута одлука Наставно-научног већа не сматра актом који може бити предмет управног спора; да је оспорено решење Врховног касационог суда донето произвољном применом права, што је онемогућило расправљање и одлучивање о захтеву подноситељке.
Подноситељка уставне жалбе је, преко истог пуномоћника, 16. јануара 2018. године, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Управног суда Ув. 391/2017 од 12. децембра 2017. године, истичући повреде истих уставних права и уставног начела, као и у претходној уставној жалби. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж -572/2018.
Подноситељка је, преко пуномоћника П. Ћ, адвоката из Н . С, допунила наведену уставну жалбу накнадним поднеском од 10. априла 2018. године, којим је оспорено решење Врховног касационог суда Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године.
У тој уставној жалби и њеној допуни је наведено да одлука Наставно-научног већа Економског факултет а у С. од 26. августа 2016 . године, којом је одбијен извештај Комисије о оцени докторске дисертације подноситељке, представља: појединачни акт јер се односи на конкретну правну ситуацију ; коначни акт јер п ротив њега није дозвољена жалба; акт којим је несумњиво решавано о праву подноситељке да, уколико испуни све законом или другим прописима предвиђене услове, успешно заврши започете докторске студије, одбрани пријављену и одобрену докторску дисертацију и тиме стекне академско звање доктора наука, како би могла да настави своју наставно-научну каријеру; акт против кога законом није била предвиђена другачија судска заштита. Стога су, по мишљењу подноситељке, били испуњени сви услови да се поменута одлука побија пред Управним судом.
Потом је у односу на оспорено решење Управног суда од 12. децембра 2017. године, којим је правноснажно одбачена тужба подноситељке поднета против поменуте одлуке Наставно-научног већа, наведено: да Управни суд ни једном речју није образложио шта значи „фраза“ да је побијана одлука „само акт правне технике донет у спровођењу овлашћења надлежног већа факултета“; да је нетачна констатација Управног суда да „наведена одлука није акт којим је одлучено о одређеном праву тужиље“, јер је том одлуком дошло до потпуне блокаде даљих докторских студија подноситељке; да у побијаној одлуци , супротно члану 23. Правила докторских студија Универзитета у Н. С, нема никаквих разлога за одбијање извештаја Комисије ; да из свега произлази да је довољно поднети приговор на јавно изложену докторску дисертацију да би се аутоматски исходовало одбијање извештај а Комисије са већ датом позитивном оценом, независно од тога какав је квалитет изнетих примедаба, о чијој конкретној садржини и евентуалној основаности ће се расправљати накнадно.
Коначно, везано за оспорено решење Врховног касационог суда од 1. фебруара 2018. године , којим је одбачен захтев подноситељке за преиспитивање поменутог решења Управног суда, наведено је: да је образложење оспореног решења потпуно неразумљиво; да је у том решењу констатовано да је подноситељкина тужба претходно била одбачена „јер тужбом оспорени акт не представља управни акт“, иако се управни спор може водити не само против управног акта, већ и против свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу, ако у одређеном случају није предвиђена другачија судска заштита; да је потом оцењено да захтев за преиспитивање судске одлуке није дозвољен јер Управни суд оспореним решењем „није одлучивао о предмету управног спора у смислу чл. 3. и 4. Закона о управним споровима“; да се из тога може закључити да се захтев за преиспитивање судске одлуке може изјавити само против мериторне одлуке (пресуде) Управног суда, што није прописано одредбама Закона о управним споровима; да је подноситељка заштиту пред Врховним касационим судом по наведеном ванредном правном средству тражила баш зато што Управни суд није одлучио о тужби у меритуму, а требало је; да се стога поставља питање ко ће да преиспита да ли је тужба законито одбачена; да су били испуњени сви услови из члана 49. Закона о управним споровима за изјављивање захтева за преиспитивање судске одлуке, те да је Врховни касациони суд био дужан да о захтеву решава у меритуму, а не да га одбаци зато што је Управни суд претходно одбацио тужбу.
Подноситељка уставне жалбе је, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Н . С, Уставном суду 3. маја 2018. године поднела уставну жалбу против решења Управног суда Ув. 327/17 од 27. марта 2018. године, због повреде истих уставних права и уставног начела, као и у претходним уставним жалбама. Поводом те уставне жалбе формиран је предмет Уж-5340/2018.
Наведеним уставним жалбама предложено је да их Уставни суд усвоји, утврди повреде означених уставних права и уставног начела, поништи оспорена решења Управног суда и Врховног касационог суда , утврди право подноситељке на накнаду штете, одреди објављивање својих одлука и обавеже Републику Србију – Управни суд да сноси трошкове поступка по уставним жалбама . Допуном уставне жалбе од 10. априла 2018. године у предмету Уж -572/2018 предложено је да се предмет не врати на поновно одлучивање Врховном касационом суду, већ Управном суду, будући да је претходно предложен поништај оспорених решења тог суда, што ће знатно брже и ефикасније довести до остваривања права подноситељке у управном спору.
2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојиo предмете Уж- 572/2018 и Уж -5340/2018 са предметом Уж-1044/2017 и јединствени поступак водиo под бројем раније формираног предмета Уж- 1044/2017.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из приложене документације и списа предмета Управног суда У. 15593/16 , Ув. 419/16, У. 15506/16 и Ув. 319/17, као и Врховног касационог суда Узп. 54/2017 и Узп. 37/2018, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари , које је изложио према времену доношења одлука Наставно-научног већа Економског факултета у С. Универзитета у Н. С . (у даљем тексту: Наставно-научно веће) против којих је подноситељка покренула управне спорове :
4.1. У изводу из записника са 10. седнице Наставно-научног већа одржане 26. августа 2016. године, у тачки 3. дневног реда , под називом „Предлози у вези са последипломским студијама и докторатима – Извештај о оц ени докторске дисертације – Ј . И .“, наведено је: да се члановима Наставно-научног већа , на основу пристиглог приговора М.Д. на докторску дисертацију подноситељке, до кога је ментор Н.В. дошао последњег дана јавног увида у дотичну докторску дисертацију, предлаже да се одбије извештај Комисије и утврди да ли је приговор основан или није; да је декан Факултета образложио да постоје методолошке сличности између необјављеног текста М.Д. и текста у дотичној докторској дисертацији; да је декан као ментор у првој верзији дисертације М.Д. избацио одређене делове текста, који се помињу у дисертацији подноситељке, а који су већим делом преузети из његових рукописа при издавању II издања уџбеника „Корпоративно банкарство“ и „Стратегијски менаџмент у банкарству“; да је Наставно-научно веће разматрало пристиглу примедбу коју је упутио М.Д.
Наставно-научно веће је потом донело одлуку да се одбија извештај Комисије о оцени докторске дисертације под називом „Стратегија управљања ликвидним потенцијалом банака у земљама Западног Балкана“ студента докторских студија, ов де подноситељке уставне жалбе. У образложењу те одлуке је наведено да је Универзитету у Н. С . поднет дозвољен и благовремен приговор на поменуту докторску дисертацију и да ће Наставно-научно веће формирати Комисију, која ће се изјаснити о наводима из тог приговора.
Подноситељка уставне жалбе је против наведене одлуке поднела тужбу у управном спору, у којој је навела: да није јасно да ли је побијаном одлуком решавано о приговор у или о извештају Комисије о докторској дисертацији; да се према Правилнику о докторским студијама Економског факултета у С . на јавно објављену докторску дисертацију могу ставити само примедбе, а никако приговор или слична правна средства; да није логично да Наставно-научно веће одбија извештај само због тога што је изјављен приговор, а да ће се тек накнадно утврђивати основаност тог приговора, односно ваљаност дисертације; да је у тренутку доношења одлуке о одбијању извештаја Комисије већ морало да постоји утврђено чињенично стање, што значи да се не може одбити, а образлагати накнадно, и то путем тела које по статуту и општим актима не може бити формирано.
Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 15506/16 од 28. августа 2017. године одбачена је тужба подноситељке, применом одредбе члана 26. став 1. тачка 2) Закона о управним споровима. По на лажењу Управног суда, побијана oдлука Наставно-научног већа од 26. августа 2016. године представља акт правне технике донет у спровођењу овлашћења надлежног већа факултета. У том смислу је оцењено да наведено „решење“ није акт којим се одлучује о одређеном праву или обавези подноситељке, те не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору, у смислу чл. 3. и 4. Закона о управним споровим а.
Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу Ув. 391/2017 од 12. децембра 2017. године одбијен је приговор подноситељке изјављен против наведеног решења Управног суда – Одељење у Новом Саду, на основу одредаба члана 27. ст. 2, 3. и 5. Закона о управним споровима, са образложењем да је судија појединац правилно одбацио тужбу подноситељке.
Подноситељка је у захтеву за преиспитивање судске одлуке – решења Управног суда – Одељење у Нишу од 12. децембра 2017. године, поред осталог, навела да је захтев дозвољен јер је против одлуке Наставно-научног већа од 26. августа 2016. године била искључена жалба, те се директно примењивала одредба члана 198. став 2. Устава, према којој је предмет управног спора сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године одбачен је као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање судске одлуке. У образложењу оспореног решења је наведено: да је тужба подноситељке одбачена јер тужбом оспорени акт не представља управни акт; да захтев за преиспитивање судске одлуке не би био дозвољен против решења Управног суда – Одељење у Новом Саду од 28. августа 2017. године, у смислу члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима, јер тим решењем Управног суда није одлучивано о предмету управног спора, у смислу чл. 3. и 4. наведеног закона; да стога тај ванредни правни лек није дозвољен ни против побијаног решења Управног суда – Одељење у Нишу од 12. децембра 2017. године.
4.2. Наставно-научно веће је донело одлуку број 08-3398 од 13. октобра 2016. године о формирању Комисије за изјашњавање о наводима из приговора на докторску дисертацију подноситељке уставне жалбе, у ближе означеном саставу. Том одлуком је одређено да ће Комисија размотрити приговор и изјаснити се о наводима у року од 30 дана, као и да та одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања. У образложењу одлуке је наведено да је Наставно-научно веће , на основу приговора М.Д. на докторску дисертацију и образложења ментора Н.В. да постоје методолошке сличности између текста М.Д. и текста у предметној дисертацији, донело о длуку којом се одбија извештај Комисије о оцени предметне докторске дисертације и сагласило се о потреби формирања Комисије која ће се изјаснити о наводима из приговора.
Подноситељка уставне жалбе је против наведене одлуке поднела тужбу у управном спору, у којој је, поред осталог, навела да је Комисија за изјашњавање о наводима из приговора формирана без основа у било ком пропису, да приговор није предвиђен као правно средство у било ком општем акту и да су именовани чланови Комисије пристрасни и нестручни да оцењују предметни докторски рад.
Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 15593/16 од 17. новембра 2016. године одбачена је тужба подноситељке поднета против наведене одлуке. У образложењу тог решења је дата иста аргументација као и у решењу Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 15506/16 од 28. августа 2017. године.
Оспореним решењем Управног суда Ув. 419/16 од 29. децембра 2016. године одбијен је приговор подноситељке изјављен против наведеног решења Управног суда – Одељење у Новом Саду, на основу одредаба члана 27. ст. 2. и 3. Закона о управним споровима, са образложењем да је судија појединац правилно одбацио тужбу подноситељке.
Подноситељка је у захтеву за преиспитивање судске одлуке – решења Управног суда од 29. децембра 2016. године навела исте разлоге у прилог допуштености захтева, као и у захтеву поменутом у претходном делу образложења ове одлуке .
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године одбачен је као недозвољен захтев подноситељке уставне жалбе за преиспитивање судске одлуке – решења Управног суда Ув. 419/ 16 од 29. децембра 2016. године, са истоветним образложењем као и у решењу Врховног касационог суда Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године.
4.3. Наставно-научно веће је 10. новембра 2016. године донело одлуку којом је усвојен извештај Комисије за изјашњавање о наводима из приговора на докторску дисертацију подноситељке, који је саставни део те одлуке.
Решењем Управног суда У. 17540/16 од 28. августа 2017. године одбачена је тужба подноситељке поднета против наведене одлуке, док је оспореним решењем Управног суда Ув. 327/17 од 27. марта 2018. године одбијен приговор подноситељке изјављен против наведеног решења тог суда о одбацивању тужбе.
5. Одредб ом члан 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари релевантне су одредбе следећих закона и других општих аката:
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09 ) је прописано: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (члан 3. став 1.); да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2.); да с уд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено (став 3.); да се о дредбе овог закона које се односе на управни акт, примењују и на друге акте против којих се може водити управни спор (став 4.); да је у правни акт, у смислу овог закона, појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари (члан 4.); да у правни спор решава Управни суд (члан 8. став 1.); да у поступку по захтеву за преиспитивање судске одлуке против одлуке Управног суда одлучује Врховни касациони суд (члан 9. став 1.); да се у правни спор покреће тужбом (члан 17.); да ће с удија појединац решењем одбацити тужбу и ако утврди да акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору (члан 26. став 1. тачка 2)); да п ротив решења судије појединца којим се одбацује тужба по чл. 25. и 26. овог закона, подносилац тужбе има право на приговор у року од осам дана од достављања решења (члан 27. став 1.); да о приговору из става 1. овог члана одлучује посебно веће суда састављено од троје судија, после одржане усмене јавне расправе, ако је подносилац приговора захтевао одржавање расправе (став 2.); да п осебно веће суда из става 2. овог члана о приговору одлучује решењем (став 3.); да а ко веће из става 2. овог члана одбије приговор, решење о одбацивању тужбе постаје правноснажно (став 4.); да се п ресудом тужба уважава или одбија као неоснована (члан 40. став 2.); да п ротив правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“) (члан 49. став 1.); да з ахтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (став 2. тач. 1), 2) и 3)); да з ахтев може да се поднесе због повреде закона, другог прописа или општег акта или повреде правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари (став 3.); да ће недозвољен или неблаговремен захтев или захтев који је поднело неовлашћено лице Врховни касациони суд одбацити решењем (члан 53. став 1.); да Врховни касациони суд пресудом одбија или уважава захтев као основан (члан 55. став 1.).
Законом о високом образовању („Службени гласник РС“, бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 – аутентично тумачење, 68/15 и 87/16 ) прописано је: да је стручни орган универзитета Сенат, а стручни орган факултета наставно-научно веће (…) (члан 55. став 4.); да се састав, делокруг, број чланова, начин избора, трајање мандата, као и начин одлучивања стручних органа високошколске установе, уређују статутом високошколске установе (став 6.).
Одредбама члана 84. Статута Универзитета у Н . С . број 0-49/10 од 28. децембра 2010. године, са изменама и допунама од 23. марта и 11. октобра 2012. године, 26. фебруара и 15. новембра 2013. године, 30. маја 2014. године, 4. јуна 2015. године, 29. јануара 2016. године и 27. фебруара 2017. године, било је предвиђено да је највиши стручни орган факултета наставно-научно веће (…) ( став 1.) и да се број чланова, састав, начин избора и надлежност наставно-научног већа и научног већа утврђују статутом факултета односно института (став 3.).
Статутом Економског факултета у С. Универзитета у Н . С , број 01-5589 од 25. новембра 2011. године, са изменама и допунама од 6. марта 2013. године, 4. јуна и 9. јула 2015. године, као и 14. априла 2016. године, било је предвиђено: да је Наставно-научно веће Факултета највиши стручни орг ан Факултета (члан 46. став 1.); да Наставно-научно веће Факултета одлучује о питањима наставе, научне и стручне делатности на Факултету (члан 47. тачка 1.); да обавља и друге послове у складу са законом, овим Статутом и општим актима Факултета и Универзитета (тачка 27.).
Правилима докторских студија Универзитета у Н . С , број 04-222/2 од 12. и 19. марта 2009. године, са изменама и допунама од 28. маја 2009. године, 17. новембра 2011. године, 25. фебруара 2013. године, 5. октобра 2017. године, 29. марта и 29. новембра 2018. године, предвиђено је: да се овим Правилима докторских студија уређује (…) поступак пријаве, израде и одбране докторске дисертације (члан 1. став 1.); да се на питања (…) која нису уређена овим Правилима сходно примењују одредбе закона и других општих аката Универзитета и факултета, односно правила студирања на основним и дипломским академским студијама на Универзитету и факултетима (став 2.); да достављени извештај о оцени докторске дисертације и докторску дисертацију ректор односно декан или друго овлашћено лице ставља на увид јавности објављивањем на интернет страници Универзитета и факултета у трајању од 30 дана, да рок од 30 дана тече истовремено, о чему се старају овлашћена лица Универзитета и факултета (члан 23. став 1.); да по истеку рока из става 1. овог члана, програмско веће универзитетског центра односно наставно-научно веће или други надлежни стручни орган факултета разматра извештај о оцени докторске дисертације са евентуалним примедбама и доноси одлуку да се извештај о оцени докторске дисертације усвоји, одбије или врати на допуну односно измену (став 2.); да ако орган из става 2. овог члана усвоји извештај о оцени докторске дисертације, доставља га Сенату Универзитета на сагласност (став 3.); да ако орган из става 1. овог члана одбије да усвоји извештај о оцени докторске дисертације ( напомена: овде се ради о техничкој грешци у навођењу броја става из члана 23. Правила на који се упућује, с обзиром на то да је орган који доноси одлуку да се извештај о оцени докторске дисертације усвоји, одбије или врати на допуну односно измену, наведен у ставу 2, а не у ставу 1. члана 23. Правила), дужан је да такву одлуку образложи и наведе разлоге због којих није усвојио извештај (став 4.); да уколико комисија у року од 30 дана не поступи по примедбама и сугестијама, надлежни орган може формирати нову комисију за оцену докторске дисертације (став 5.); да уколико комисија није дала позитивну оцену докторске дисертације, обавезно наводи разлоге за доношење негативне оцене и предлаже да орган из става 2. овог члана докторску дисертацију одбије или врати на допуну, односно измену (став 6.); да одбијену докторску дисертацију кандидат не може поново пријавити (став 8.); да сагласност на извештај о оцени докторске дисертације даје Сенат Универзитета по претходно прибављеном мишљењу надлежног стручног већа (члан 24. став 1.).
Правилником о докторским студијама Економског факултета у С. Универзитета у Н . С . предвиђено је: да Правилник ближе утврђује правила докторских студија (…) која су оквирно регулисана (…) Правилима докторских студија Универзитета у Н. С . (члан 1.); да Комисија за оцену и одбрану докторске дисертације подноси извештај о оцени докторске дисертације Наставно-научном већу (…) (члан 32. став 1.); да се извештај Комисије и евентуалне примедбе, након усвајања на департману и Научном већу докторских студија, достављају Наставно-научном већу Факултета на усвајање (члан 33. став 3.); да се одлука о усвајању извештаја о оцени докторске дисертације, коју доноси Наставно-научно веће Факултета, са извештајем Комисије, доставља одговарајућем стручном већу Универзитета (став 4.); да Сенат Универзитета даје сагласност на извештај и тиме ствара услове за јавну одбрану докторске дисертације (став 5.).
6. Подноситељка уставне жалбе сматра да је Врховни касациони суд био дужан да мериторно одлучи о захтевима за преиспитивање судске од луке изјављеним против решења Управног суда Ув. 419/16 од 29. децембра 2016. године и решења Управног суда – Одељење у Нишу Ув. 391/2017 од 12. децембра 2017. године , којима су одбијен и приговор и поднет и против ре шења тог суда о одбацивању тужби као недозвољених .
Уставни суд најпре констатује да се одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи право да се изјављивањем жалбе или другог правног средства тражи од надлежног суда да преиспита одлуку којом је одлучено о нечијим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку. Иако наведена уставна гаранција не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, уколико је одговарајућим процесним законом прописано неко ванредно правно средство, до повреде Уставом зајемченог права може доћи и ако се подносиоцу ускрати могућност његовог коришћења. При томе, ово уставно право се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе правног средства.
По схватању Врховног касационог суда израженом у оспореним решењима, захтев за преиспитивање судске одлуке није дозвољен, у смислу одредаба члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима, против решења Управног суда којим није одлучивано о предмету управног спора, у смислу чл. 3. и 4. Закона о управним споровима. Уставни суд је из тога закључио да Врховни касациони суд сматра да је захтев за преиспитивање судске одлуке дозвољен ако је поднет против одлуке Управног суда којом је одлучивано о законитости акта који је предмет управног спора, и то у случајевима који су прописани одредбом члана 49. став 2. Закона, а не и против одлуке Управног суда којом је одлучено да не постоје процесни услови за вођење управног спора, због тога што акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору.
Имајући у виду наведене одредбе Закона о управним споровима, Уставни суд је констатовао: да Управни суд решава све врсте управних спорова; да се управни спор покреће тужбом; да у оквиру поступка по тужби могу постојати две фазе: претходни поступак и поступак мериторног одлучивања, на основу чињеница утврђених на усменој јавној расправи одржаној пред судом и/или чињеничног стања утврђеног у управном поступку; да у поступку претходног испитивања тужбе суд у управном спору цени да ли је тужба уредна, благовремена, дозвољена и изјављена од стране овлашћеног лица; да је тужба недозвољена, поред осталог, ако акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору; да се у управном спору одлучује и о законитости коначних појединачних аката, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите; да се у поступку претходног испитивања тужбе управни спор немериторно окончава решењем, којим се не одлучује о законитости оспореног акта, већ се њиме тужба одбацује или се поступак обуставља; да против решења судије појединца којим се одбацује тужба, подносилац тужбе има право на приговор о коме решењем одлучује посебно веће суда састављено од троје судија; да ако посебно веће одбије приговор, решење о одбацивању тужбе постаје правноснажно; да се захтев за преиспитивање судске одлуке подноси Врховном касационом суду против правноснажне одлуке Управног суда – пресуде или решења донетог у управном спору; да се тај захтев може поднети када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији или у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба; да се дозвољеност захтева оцењује према наведеним условима прописаним у члану 49. став 2. Закона о управним споровима; да је захтев недозвољен ако нису испуњени услови из цитираног члана Закона; да се захтев може поднети због повреде материјалног прописа и због повреде правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари; да наведене повреде као разлози побијања могу бити учињене у поступку који је претходио подношењу тужбе, а Управни суд је пропустио да их отклони, или у управно-судском поступку од стране Управног суда; да је Управни суд учинио повреду правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари ако је тужбу одбацио по било ком основу из члана 26. Закона о управним споровима, уколико тај основ није био испуњен.
Полазећи од изложеног, Уставни суд указује да Управни суд о поднетој тужби увек одлучује у управном спору, независно од тога у којој је фази и којом врстом судске одлуке окончан поступак по тужби. Стога је Уставни суд оценио да је решење Управног суда, којим је тужба одбачена као недозвољена, правноснажна судска одлук а донета у управном спору, у смислу одредбе члана 49. став 1. Закона о управним споровима. Иста оцена се односи на ситуацију када је, као у конкретном случају, решењем Управног суда одбијен приговор изјављен против решења тог суда о одбацивању тужбе као недозвољене. Уставни суд, с тим у вези, истиче да је Врховни касациони суд оспорена решења донео применом одредбе члана 53. став 1. Закона о управним споровима, која овлашћује тај суд да одбаци захтев за преиспитивање судске одлуке као недозвољен, п ри чему из образложења оспорених решења не произлази да су захтев и недозвољен и због тога што не постоји неки од услова за њ ихово подношење наведених у члану 49. став 2. тог закона. При том е, одбацивање тужбе као недозвољене, због тога што акт који се њоме оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору, није разлог прописан Законом о управним споровима за одбацивање захтева за преиспитивање судске одлуке. Уставни суд подсећа да је испуњен услов за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке прописан одредбом члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, ако је у поступку пре подношења тужбе била искључена жалба или друго редовно правно средство , односно двостепено одлучивање (видети Одлуку Ус тавног суда Уж-6036/2016 од 21. марта 2019. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs). Из одредаба Закона о високом образовању и наведених општих аката високошколских установа произлази да подноситељка пре подношења тужби у управном спору није имала право да изјави жалбу или друго редовно правно средство против поменутих одлука Наставно-научног већа од 26. августа и 13. октобра 2016. године.
Имајући у виду да је захтев за преиспитивање судске одлуке дозвољен против правноснажног решења Управног суда о одбацивању тужбе као недозвољене, уколико је испуњен један од услова за подношење тог захтева из члана 49. став 2. Закона о управним споровима, Уставни суд налази да је оспореним судским одлукама подноситељки повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер јој је ускраћено право да се у поступ цима пред Врховним касационим судом мер иторно одлучи о наведеним захтевима .
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу изјављену против решења Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године и Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем решења Врховног касационог суда Узп. 54/2017 од 14. фебруара 2017. године и Узп. 37/2018 од 1. фебруара 2018. године и одређивањем да се у поновном поступку донесу нове одлуке по захтевима подноситељке уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда Ув. 419/16 од 29. децембра 2016. године и Управног суда – Одељење у Нишу Ув. 391/2017 од 12. децембра 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подноситељке да јој је оспореним судским одлукама повређено друго Уставом зајемчено право и утврђено начело, имајући у виду да је утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и поништио оспорена решења Врховног касационог суда.
7. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање о уставној жалби у делу у коме се оспорава решење Управног суда Ув. 327/17 од 27. марта 2018. године, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Према правном ставу Уставног суда, у управном поступку и управном спору се правна средства пре подношења уставне жалбе сматрају исцрпљеним доношењем одлуке о захтеву за преиспитивање судске одлуке поднетом против правноснажне одлуке Управног суда, уколико је изјављивање овог ванредног правног средства, према Закону о управним споровима или другом посебном закону, дозвољено и када је то правно средство изјављено на начин прописан Законом .
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да пре подношења тужбе, која је правноснажно одбачена оспореним решењем Управног суда, подноситељка није имала право на жалбу или друго редовно правно средство, Уставни суд је нашао да је подноситељка имала могућност да правноснажно решење Управног суда Ув. 327/17 од 27. марта 2018. године оспори захтевом за преиспитивање судске одлуке пред Врховним касационим судом.
Како из навода уставне жалбе и документације која је уз њу достављена произлази да подноситељка уставне жалбе пре обраћања Уставном суду није искористила Законом прописано правно средство за заштиту својих права у редовном поступку, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против решења Управног суда Ув. 327/17 од 27. марта 2018. године , јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Поводом захтева подноситељке уставне жалбе да се утврди право на накнаду штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд указује на то да је члан 90. Закона престао да важи 4. јануара 2012. године, када је ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 99/11), те одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба није више правни основ за подношење захтева за накнаду штете пред надлежним органом, већ Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона, одлуком којом усваја уставну жалбу, одлуч ује и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете, када је такав захтев постављен . Имајући то у виду, као и да подноситељка није определ ила захтев у погледу врсте и висине штете чију накнаду тражи, нити је о томе доставила доказе, Уставни суд је одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. У погледу захтева поднос итељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети веб-страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
10. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода .
11. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.