Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. А . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. А . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 15566/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. А . из Београда је , 22. маја 2013. године , преко пуномоћника Т. С , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, а 1. јуна 2015. године допуну уставне жалбе, због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 15566/10 . Уставна жалба је заведена под бројем Уж-4012/2013.
Подносилац је уставну жалбу поднео у својству оштећеног као тужиоца и навео: да је против окривљене З.А. пред Другим општинским судом у Београду 24. маја 2005. године покренута истрага, која је обустављена, па је подносилац 23. јануара 2008. године преузео кривично гоњење подизањем оптужнице против окривљене; да је пред Првим основним судом у Београду против окривљене вођен кривични поступак у предмету К. 15566/10; да је 11. јуна 2014. године донета првостепена пресуда К. 301/14, којом је окривљена осуђена за кривично дело које јој је стављено на терет; да је Први основни суд у Београду 1. октобра 2014. године, решењем К. 1523/14, обуставио оспорени кривични поступак услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења; да је тако дугим трајањем оспореног кривичног поступка повређено његово право на суђење у разумном року.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означеног уставног права , као и да подносиоцу досуди накнаду нематеријалне штете.
Како је оспорени кривични поступак још увек био у току, а изменама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), који је почео да се примењује 1. јануара 2014. године, за заштиту права на суђење у разумном року је прописана надлежност редовног суда, уставна жалба је 26. маја 2014. године уступљена на даљу надлежност Апелационом суду у Београду, који је 16. јуна 2014. године предмет вратио Уставном суду, позивајући се на правни став Врховног касационог суда од 30. маја 2014. године.
С обзиром на то да је, у међувремену, оспорени кривични поступак правноснажно окончан, Уставни суд је уставну жалбу узео у рад , под новим бројем предмета Уж-13650/2018.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Истражни судија Другог општинског суда у Београду је 24. маја 2005. године против З.А донео решење о спровођењу истраге Ки. 945/05, због кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја из члана 201. став 3. у вези члана 195. став 3. КЗ РС, извршеног на штету подносиоца уставне жалбе.
Како је истрага обустављена, подносилац је 23. јануара 2008. године, у својству оштећеног као тужиоца, против окривљене З.А. преузео кривично гоњење подизањем оптужнице, коју је прецизирао поднеском од 9. новембра 2010. године и преквалификовао на главном претресу 11. јуна 2014. године.
У току трајања поступка, оштећени као тужилац се притужбама обраћао Министарству правде и државне управе и Врховном касационом суду због одуговлачења оспореног поступка и тражио његово убрзање. Заменик в.ф. председника Првог основног суда је, дописом Су. 60-1961/2013-2 од 1. новембра 2013. године, обавестио подносиоца да је увидом у списе предмета утврђено да је поновна притужба оштећеног као тужиоца на рад Првог основног суда у Београду у наведеном предмету основана, те да је превасходни разлог неодржавање главног претреса, односно дугог трајање оспореног кривичног поступка недолазак окривљене на заказана рочишта за главни претрес, као и да ће предузети све законом предвиђене мере да се поступак оконча у разумном року.
Први основни суд у Београду је 9. децембра 2013. године донео решење о одбацивању оптужнице К. 15566/10 , које је одлуком другостепеног суда од 21. фебруара 2014. године укинуто и предмет враћен на поновни поступак.
У поновом кривичном поступку, Први основни суд у Београду је 11. јуна 2014. године донео пресуду К. 301/14, којом је окривљену огласио кривом за извршење кривичног дела тешко дело против безбедности саобраћаја, из члана 297. став 3. у вези са чланом 289. став 3. Кривичног законика на штету оштећеног као тужиоца, изрекао јој условну осуду а оштећеног као тужиоца, ради остваривања имови нско-правног захтева, упутио на парницу. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да се оштећени као тужилац у завршној речи придружио кривичном гоњењу и истакао имовинско-правни захтев.
У поступку по жалби, другостепени суд је 19. септембра 2014. године укинуо првостепену осуђујућу пресуду и предмет други пут вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
У други пут поновљеном поступку, Први основни суд у Београду је 1. октобра 2014. године донео решење К. 1523/14, којим је обуставио оспорени кривични поступак услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Испитујући да ли је уставна жалба допуштена ratione personae , Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе ( видети, поред осталих: Одлуку Уж-261/2007 од 25. децембра 2008. године, тачка 6. образложења; Одлуку Уж-408/2008 од 9. јула 2009. године, тачка 6. образложења; Одлуку Уж-452/2009 од 14. јула 2011. године, тачка 5. образложења), као и праксе Европског суда за људска права ( видети одлуку у предмету Ристић против Србије, од 18. јануара 2011. године, став 44.) сагласно којој се право на правично суђење и суђење у разумном року у кривичним поступцима пре свега гарантује оптуженом лицу, јер се о његовим правима и обавезама у том поступку одлучује. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Међутим, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о њиховим имовинским ( грађанским) правима ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „ грађанском захтеву“, односно од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев који је повезан са материјалном или нематеријалном штетом коју су претрпели као последицу кривичног дела ( видети пресуде Атанасова против Бугарске, од 2. октобра 2008. године, став 51. и Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, од 6. маја 2010. године, став 40.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да се подносилац уставне жалбе обраћа овом суду као лице које је у кривичном поступку чије се трајање оспорава имао својство оштећеног као тужиоца и који је у оптужници, поднетој 23. јануара 2008. године Другом општинском суду у Београду, истакао имовинскоправни захтев.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе активно легитимисан за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе трајао шест година и осам месеци (рачунајући од 23. јануара 2008. године када је оштећени као тужилац преузео кривично гоњење и поднео оптужницу, у којој је истакао имовинскоправни захтев, до 1. октобра 2014. године, када је Први основни суд у Београду донео решење К. 1523/14, којим је обуставио оспорени кривични поступак услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења ), да је главни претрес одржан свега три пута, док је заказан 27 пута, а превасходни разлог неодржавања је одсуство окривљене, да је поступак пред првостепеним судом вођен три пута, јер су две првостепене одлуке укинуте и предмет три пута враћен на поновни поступак, да би био обустављен услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Овакво поступање првостепеног суда је, по оцени Уставног суда, било крајње неделотворно и неажурно, због чега Уставни суд није посебно испитивао утицај осталих чинилаца на трајање поступка. При томе, Уставни суд указује на то да подносилац ниједном својом радњом није допринео трајању оспореног кривичног поступка преко разумног рока већ је, штавише, у више наврата улагао притужбе захтевајући окончање поступка у разумном року , тако да је в.ф. председника Првог основног суда у Београду 1. новембра 2013. године утврдио да су притужбе подносиоца основане, те да трајање поступка превазилази поступање у разумном року..
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда за људска права, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено адекватно, а како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна о д карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно, од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност досуђеног износа у светлу животног стандарда у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Овакав став Европски суд за људска права је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања судова.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.