Преглед документа Уж-881/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Л. из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2019. године, донео је 

Усваја се уставна жалба Б. Л. и утврђује да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 52/11 (раније у предмету К. 2002/10) повређено право поднос иоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. и чланом 33. став 6. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

1. Б . Л . из Зрењанина поднео је Уставном суду, 24. јануара 201 8. године, преко пуномоћника Р. К , адвоката из Зрењанина, уставну жалбу , допуњену поднеском од 15. јуна 2018. године, против пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 52/11 од 28. октобра 2016. године, пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 483/17 од 29. новембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 271/18 од 25. априла 2018. године, због повреде начела и права из чл. 18, 19. и 20, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. ст. 1. и 2. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. и чланом 33. с тав 6. Устава, у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Новом Саду К. 52/11 (раније у поступку истог суда К. 2002/10). 

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је кривично дело из члана 234. Кривичног законика ново кривично дело које није постојало у времену наводног извршења, тј. није постојало у периоду март 2005. године – новембар 2009. године; да „сви који су правноснажно осуђени оспореним пресудама, осуђени су очигледно и искључиво из приватног привредног сектора, а гоњени су кривично као да су носиоци некаквих службених овлашћења из државних или јавних институција“; да је образложење оспорене другостепене пресуде очигледно противно члану 32. став 1. Устава; да оспорени кривични поступак траје више од осам година; да је „најлакше овако компликован и обиман предмет решити одбачајем, а за то дати образложење на страни 7, претпоследњи пасус, где је Врховни касациони суд дословце навео „у вези са напред наведеним, Врховни касациони суд је нашао да захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених Н.Л, Д.Л. и подносиоца уставне жалбе, у овом делу нису од значаја за правилну или уједначену примену права“. 

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, да поништи оспорене пресуде, те да наложи Врховном касационом суду да надокнади трошкове његове уставне жалбе у износу од 90.000 динара. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 52/11 Вишег суда у Новом Саду, утврдио:

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду 29. јануара 2010. године поднело захтев за спровођење истраге Кт. 66/10 против окривљених Д.Л, Н.Л, З.К, О.Р. и Б . Л . (овде подносиоца уставне жалбе) ; 

- да је Виши суд у Новом Саду, 29. јануара 2010. године, донео решење о спровођењу истраге Кри. 92/10 против Д.Л, Н.Л, З.К, О.Р. и Б . Л . (подносиоца), те да је о кривљенима Д.Л, Б. Л . (подносиоцу) и О.Р. стављено је на терет да су извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја у продужењу из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези члана 61. Кривичног законика, а окривљенима Н.Л. и З.К. стављено је на терет кривично дело злоупотребе службеног положаја у помагању из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика у продужењу у вези члана 61. Кривичног законика; 

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду 23. марта 2010. године поднело захтев за проширење истраге Кт. 66/10 против окривљених Д.Л, Н.Л, З.К. и подносиоца уставне жалбе и да је Виши суд у Новом Саду 25. маја 2010. године донео решење о проширењу истраге Ки. 219/10; 

- да су у току истраге саслушани окривљени, испитани су сведоци, прибављена је неопходна документација, а судски вештак грађевинске струке је доставио свој налаз и мишљење 23. јуна 2010. године; 

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду 26. јула 2010. године подигло оптужницу Кт. 66/10 Вишем суду у Новом Саду против више окривљених; 

- да су решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1081/10 од 26. августа 2010. године одбијени као неосновани приговори Д.Л. и З.К. изјављени против оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 66/10 од 26. јула 2010. године; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1202/10 од 22. септембра 2010. године одбијен као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против оптужнице; 

- да се кривични поступак водио у предмету К. 2002/10 Вишег суда у Новом Саду; 

- да главни претрес одређен за 16. фебруар 2011. године није одржан, јер је одлучено да се списи предмета доставе Вишем јавном тужилаштву ради преговарања и евентуалног закључења споразума о признању кривице са првоокривљеним Д.Л ; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 289/11 од 22. фебруара 2011. године одређено раздвајање кривичног поступка К. 2002/10, тако што ће се кривични поступак против Д.Л. водити под новим пословним бројем; 

- да је у акту Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 66/10 од 25. марта 2011. године наведено да „како је пропао споразум о признању кривице, а решење Вишег суда у Новом Саду К. 52/11 од 10. марта 2011. године, којим се одбија споразум о признању кривице је постало правноснажно, предлажем да се поново споје поступци К. 52/11 против окривљеног Д.Л. и К. 20 02/10 против окривљених Н.Л. и др, ради вођења јединственог поступка, јер се ради о истим животним догађајима, а доказни материјал је заједнички“; 

- да је главни претрес одржан 4. јула 2011. године, као и да је поступак настављен под бројем К. 52/11; 

- да је 26. марта 2012. године одржан главни претрес, а Виши суд у Новом Саду је 27. јуна 2012. године донео наредбу К. 52/11 којом је одредио вештачење здравственог стања окривљеног Д.Л, да је наредба поновљена 17. септембра 2012. године, као и да су налаз и мишљење вештака достављени 26. септембра 2012. године; 

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду актом Кт. 66/10 од 3. јуна 2013. године изменило чињенични опис и правну квалификацију кривичних дела која су окривљенима стављена на терет; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1566/13 од 11. септембра 2013. године према окривљеном Д.Л. одређен притвор, а наредбом истог суда Кв. 1566/13 од 11. септембра 2013. године наређено је издавање потернице; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 172/14 од 18. фебруара 2014. године према окривљеном Д.Л. одређено да се суди у одсуству; 

- да је у току 2014. године главни претрес одржан јед анпут, а осам пута није одржан; 

- да је у току 2015. године главни претрес одржан десет пута, док три пута није одржан, да је вештак доставио допунско грађевинско вештачење у току наведене године, те да је извршено спајање кривичног поступка који се водио у предмету К. 2184/13 Основног суда у Новом Саду са предметом К. 52/11 Вишег суда у Новом Саду, а одређено је и допунско економско вештачење наредбом Вишег суда у Новом Саду, те да је вештак свој налаз и мишљење доставио 10. децембра 2015. године; 

- да је у току 2016. године спојен кривични поступак који се водио у предмету К. 20/16 Вишег суда у Новом Саду са предметом К. 52/11, Више јавно тужилаштво је изменило оптужницу актом Кт. 66/10 од 12. септембра 2016. године и претрес је одржан четири пута, а једанпут није; 

- да је оспореном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 52/11 од 28. октобра 2016. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим да је учинио продужено кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица у помагању из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и продужено кривично дело преваре у помагању из члана 208. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и последично му је изречена условна осуда; 

- да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 483/17 од 29. новембра 2017. године, између осталог, ставом другим изреке, усвојена жалба Вишег јавног тужиоца у Новом Саду у погледу одлуке о кривичном санкцијама према оптуженима Н.Л, О.Р. и Б.Л, и у погледу одлуке о имовинскоправном захтеву, те је преиначена пресуда Вишег суда у Новом Саду К. 52/11 од 28. октобра 2016. године и окривљеном Б.Л. изречена јединствена казна затвора у трајању од једне године и осам месеци; 

- да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 271/18 од 25. априла 2018. године, између осталог, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Б. Л . (подносиоца уставне жалбе) одбачен. 

4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1. ); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) ; да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.). 

5. Уставни суд констатује да је кривични поступак против окривљеног Б. Л . покренут решењем о спровођењу истраге Вишег суда у Новом Саду Кри. 92/10 од 29. јануара 2010. године и да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 483/17 од 29. новембра 2017. године. Дакле, оспорени кривични поступак је према подносиоцу уставне жалбе трајао седам година и десет месеци. 

Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том е, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка седам година и десет месеци, не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. Прво, Уставни суд истиче да 30 пута заказиван главни претрес није одржан 13 пута, при чему је имао у виду и динамику његовог заказивања. Друго, Суд указује да је првостепена пресуда донета 28. октобра 2016. године, након шест година и девет месеци суђења. 

Такође, Уставни суд је имао у виду да ј е оспорени кривични поступак вођен против више окривљених, да је било више десетина оштећених, чињеничну и правну сложеност предмета, да је било више вештачења и допуна вештачења, штрајк адвоката који је допринео дужини трајања оспореног поступка, али налази да се ове чињенице не могу ставити на терет подносиоцу уставне жалбе. 

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбама члана 32. став 1. и члан а 33. став 6. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке. 

Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, може остварити и самим утврђењем повреде права, будући да подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете. 

6. У односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је увидом у оспорене акте утврдио да они садрже детаљно и јасно образложење , засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката. 

Уставни суд указује да само формално позивање подносиоца на повреду права из члана 36. Устава, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. 

Уставни суд напомиње да се одредбама чл. 18, 20. и 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је њихова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе. 

Сагласно наведеном, Уставни суд је, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке. 

7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs). 

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић, с.р.