Преглед документа Уж-11482/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Владан Петров и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ц . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2019. године, донео је 

Усваја се уставна жалба М. Ц . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 512/11 повређено право поднос иоца уставне жалбе на суђење у разумном р оку, зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

1. М. Ц . из Београда подне о је Уставном суду, 14. децембра 201 7. године, преко пуномоћника П . С , адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 512/11 од 31. јануара 2017. године и пресуде Апелациног суда у Новом Саду Кж.1. 552/17 од 11. октобра 2017. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије и права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава. 

М. Ц . је поднео Уставном суду, 15. децембра 2017. године, преко напред наведеног пуномоћника, допуну уставне жалбе, због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. 512/11 Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији. 

Пуномоћник подносиоца уставне жалбе доставио је Уставном суду, 11. јула 2018. године, допуну уставне жалбе у којој оспорава пресуду Врховног касационог суда у Београду Кзз, 19/18 од 21. фебруара 2018. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. Устава, као и због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава. У захтеву је изнето да „с обзиром на напред наведено, предлажемо Уставном суду да донесе одлуку којом се усваја уставна жалба изјављена против одлуке Врховног касационог суда Кзз. 19/18 од 21 . фебруара 2018. године, да утврди повреду права на правично суђење, повреду права на суђење у разумном року и права на правну сигурност у казненом праву, а која су гарантована одредбама чл. 32. и 34. Устава и поништи наведену пресуду, те да одреди да се отклоне штетне последице у одређеном року, као и да се окривљеном досуди правична новчана накнада у износу од 50.000 динара по години суђења и усвоје трошкови поступка пред Уставним судом“. 

Такође, подносилац је, 17. јула 2018. године, доставио поднесак уз који је доставио доказ о благовремености уставне жалбе у односу на пресуду Врховног касационог суда. 

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су „поједине одлучне чињенице од значаја за правилно и законито пресуђење остале недовољно разјашњене, пре свега ко је главни извођач радова, да ли постоји Елаборат о заштити на раду и да ли су испред главног извођача били задужени за безбедност на раду З.Г, Г.М. и М.Б“; да је „изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи и разлозима, нема разлоге о одлучним чињеницама, а дати су нејасни и међусобно противречни“; да су поједине чињенице остале недовољно разјашњене; да је период од десет година, колико је трајао оспорени кривични поступак, неоправдано дуг период, те да при том окривљени и његов бранилац нису ниједном изостали са рочишта. 

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду означених права, да поништи оспорене пресуде, те да утврди право подносиоца на накнаду нематери јалне штете, као и на накнаду трошкова поступка. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 512/11 Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији утврдио: 

- да је решењем Општинског суда у Старој Пазови Ки. 344/07 од 22. маја 2008. године одређено да се спроведе истрага против окривљеног Б. Ф . због постојања основане сумње да је учинио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези члана 278. став 4. у вези става 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09); 

- да је решењем Општинског суда у Старој Пазови Ки. 344/07 од 21. августа 2008. године одређено да се спроведе истрага против окривљеног М. Ц, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је учинио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези члана 278. став 4. у вези става 2. Кривичног законика; 

- да су у току истраге саслушани окривљени, испитано је више сведока, прибављена је неопходна документација, те обављено једно вештачење; 

- да је Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови 5. маја 2011. године подигло оптужницу Кт. 361/07 против Б. Ф . и М . Ц; 

- да је решењем Основног суда у Сремској Митровици Кв. 1010/11 од 22. јуна 2011. године одбијен као неоснован приговор браниоца окривљеног М. Ц . изјављен против оптужнице Кт. 361/07 од 5. маја 2011. године; 

- да се кривични поступак водио у предмету К. 512/11 Основног суда у Сремској Митровици; 

- да главни претрес одређен за 21. децембар 2011. године није одржан због недоласка подносиоца уставне жалбе; 

- да 8. фебруара 2012. године главни претрес није одржан; 

- да је Основно јавно тужилаштво актом Кт. 361/07 од 28. марта 2012. године извршило измену и прецизирало диспозитив оптужнице, а из којих разлога претрес од 28. марта 2012. године није одржан ; 

- да је два пута главни претрес одржан, и то 30. априла и 1. августа 2012. године; 

- да је решењем Основног суда у Сремској Митровици К. 512/11 од 27. септембра 2012. године главни претрес одложен на неодређено време; 

- да су списи предмета Основног суда у Сремској Митровици К. 512/11 достављени Првом основном суду у Београду 16. октобра 2012. године, а враћени 21. јануара 2013. године; 

- да је 23. априла 2013. године главни претрес одржан; 

- да је решењем Основног суда у Сремској Митровици К. 512/11 од 19. јуна 2013. године главни претрес заказан за 27. јун 2013. године, али је одложен због спречености браниоца и окривљеног, а по поднеску достављеном суду, те да је поново заказан за 1. август 2013. године; 

- да до краја 2013. године претрес није одржан три пута, а 7. новембра 2013. године није одржан због недоласка окривљених и бранилаца , уз констатацију на записнику да су „сви уредно позвани на записнику од 19. септембра 2013. године“; 

- да је у току 2014. године главни претрес одржан јед анпут, док шест пута није одржан, а 6. августа 2014. године није одржан због недоласка браниоца подносиоца уставне жалбе – адвоката Петра Стојановића и два сведока ; 

- да у току 2015. године главни претрес није одржан три пута, при чему једанпут (22. јул 2015. године) није одржан из разлога недоласка подносиоца уставне жалбе (достава уредна), његовог браниоца (достава уредна), троје сведока и два представника оштећених правних лица „М .“ и „К.“; 

- да је у току 2016. године главни претрес одржан пет пута, а такође је одржан и 31. јануара 2017. године; 

- да је оспореном пресудом Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 512/11 од 31. јануара 2017. године окривљени Б. Ф . оглашен кривим да је учинио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези са чланом 278. ст. 2. и 4. Кривичног законика, а окривљени М. Ц . да је учинио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези са чланом 278. ст. 2. и 4.Кривичног законика и последично су им изречене казне затвора у трајању од по девет месеци, а које казне ће се извршити тако што ће их окривљени издржавати у просторијама у којима станују, које просторије не смеју напуштати, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција, с тим да ако окривљени једном у трајању од више од шест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казна затвора издрже у заводу за извршење казна затвора; 

- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 552/17 од 11. октобра 2017. године одбијене као неосноване жалбе и првостепена пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 512/11 од 31. јануара 2017. године је потврђена; 

- да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 19/18 од 21. фебруара 2018. године, ставом првим изреке, усвојен као основан захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Б. Ф . у односу на повреду закона из члана 439. тачка 2. Законика о кривичном поступку, а поводом тог захтева за заштиту законитости, по службеној дужности, на основу члана 489. став 2. Законика о кривичном поступку у односу на окривљеног М . Ц . преиначен е су пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 512/11 од 31. јануара 2017. године и пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 552/17 од 11. октобра 2017. године у погледу правне квалификације кривичног дела, тако што је Врховни касациони суд описане кривичноправне радње за које су окривљени оглашени кривим, правно квалификовао као кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези члана 281. став 2. у в ези става 1. Кривичног законика, док је наведени захтев у односу на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, као и захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М . Ц . у односу на повреду закона из члана 439. тачка 1) Законика одбио као неоснован, а у осталом делу захтеве одбацио као недозвољене. Ставом другим изреке оспорене пресуде захтев за заштиту законитости М. Ц . је одбачен као недозвољен. 

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. 

Одредбама члана 34. ст. 1, 2, 3, 4. и 5. Устава утврђено је : да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда , да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело, као и да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход. 

5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року. 

Уставни суд констатује да је оспорени кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе покренут решењем Општинског суда у Старој Пазови Ки. 344/07 од 21. августа 2008. године, а којим је одређено да се спроведе истрага против подносиоца због постојања основане сумње да је учинио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 4. у вези члана 278. став 4. у вези става 2. Кривичног законика . Оспорени поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 552/17 од 11. октобра 2017. године. Дакле, кривични поступак је у односу на подносиоца уставне жалбе трајао девет година и два месеца . 

Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. Наиме, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка од девет година и два месеца не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. При томе, Уставни суд прво истиче да је првостепена пресуда донета тек 31. јануара 2017. године, након осам година и пет месеци суђења. Друго, у току главног претреса промењено је троје поступајућих судија, при чему је претрес неколико пута почео изнова. Треће, од укупно 27 пута заказиваног, главни претрес није одржан 15 пута, при чему је Уставни суд имао у виду и динамику заказивања главног претреса, као и штрајк адвоката. Четврто, Уставни суд је имао у виду и чињеницу да су се списи предмета К. 512/11 налазили у Првом основном суду у Београду од 16. октобра 2012. до 21. јануара 2013. године, али оцењује да се ова чињеница не може ставити на терет подносиоцу уставне жалбе. 

Такође, Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка – тежину кривичних дела која су окривљенима стављена на терет , да је саслушан велики број сведока, извршен увид у обимну документацију и спроведено једно вештачење, али налази да је то, у конкретном случају, могло бити од значаја само код утврђивања висине накнаде нематеријалне штете. 

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке. 

6. Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе поднеском од 11. јула 2018. године тражио накнаду нематеријалне штете, приликом оспоравања пресуде Врховног касационог суда Кзз. 19/18 од 21. фебруара 2018. године, а која у односу на подносиоца уставне жалбе није представљала делотворно правно средство. 

Уставни суд напомиње да је чланом 85. став 3. Закона о Уставном суду прописано да захтев за накнаду штете може бити постављен само истовремено са подношењем уставне жалбе. Имајући у виду да је уставна жалба поднета 14. децембра 2017. године, а да је захтев за накнаду нематеријалне штете истакнут тек 11. јула 2018. године, Суд је оценио да је овај захтев неблаговремен. Стога је Уставни суд, сагласно члану 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, овај захтев одбацио, решавајући као у другом делу изреке. 

7. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, из чл. 32. и 34. Устава , Уставни суд најпре констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 512/11 од 31. јануара 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 552/17 од 11. октобра 2017. године. 

Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из чл. 32. и 34. Устава већ оцењена као неоснован a од стране и првостепеног и жалбеног суда, о чему донете пресуде садрже јасна, прецизна и разумљива образложења, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означен их права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда. 

Имајући у виду наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу и у овом делу, одлучујући такође као у другом делу изреке. 

8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs). 

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци. 

ЗАМЕНИК 

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА 

Снежана Марковић, с.р.