Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа, и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, др Владан Петров и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Г . из Инђије, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Г . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 123/10 (раније пред Општинским судом у Инђији у предмету К. 344/04 и Основним судом у Сремској Митровици у предмету К. 123/10) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Г . из Инђије, преко пуномоћника С. Ч . М , адвоката из Сремске Митровице, поднеo је Уставном суду, 15. децембра 2016. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 123/10 ( раније пред Општинским судом у Инђији у предмету К. 344/04 и Основним судом у Сремској Митровици у предмету К. 123/10) .
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи: да је против њега пред Општинским судом у Инђији 12. новембра 2004. године покренут кривични поступак К. 344/04, по оптужници Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 63/04; да је предмет преузео Основни суд у Сремској Митровици и водио се под ознаком К. 123/10; да је предмет К. 123/10 окончан пред Основним судом у Старој Пазови – С удска јединица у Инђији, који је 23. децембра 2015. године први пут донео пресуду у овом предмету, коју је Апелациони суд у Новом Саду потврдио пресудом Кж.1. 550/16 од 26. октобра 2016. године; да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року тиме што је оспорени кривични поступак трајао 11 година и 11 месеци.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означеног уставног права , да подносиоцу досуди на име накнаде нематеријалне штете износ од 4.000,00 евра, као и на име трошкова састава уставне жалбе износ од 45.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Истражни судија Општинског суда у Инђији је 25. маја 2004. године донео решење Ки. 103/04 о спровођењу истраге против подносиоца уставне жалбе .
Општинско јавно тужилаштво у Инђији је 12. новембра 2004. године Општинском суду у Инђији поднело оптужницу Кт. 63/04 против подносиоца уставне жалбе и још три лица због више кривичних дела тешке крађе из члана 166. став 1. тачка 1. Кривичног закона Републике Србије. Поступак је вођен под ознаком К. 344/04.
Почетком рада нове мреже судова у Србији 1. јануара 2010. године предмет је преузео у рад Основни суд у Сремској Митровици, где је заведен под ознаком К. 123/10.
Од 1. јануара 2014. године, након нове измене мреже судова, предмет К. 123/10 је преузео у рад Основни суд у Старој Пазови – С удска јединица у Инђији, који је 23. децембра 2015. године донео пресуду којом је подносиоца као окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, јер није доказано да је извршио радње за које је оптужен.
Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Кж.1. 550/16 од 26. октобра 2016. године одбио као неосноване жалбе изјављене против првостепене пресуде, и потврдио првостепену пресуду.
Увидом у списе предмета и из извештаја председника Основног суда у Старој Пазови К. 123/10 од 20. новембра 2018. године утврђено је да је у оспореном поступку, у периоду од 12. новембра 200 4. године, када је подигнута оптужница, па до доношења првостепене пресуде 23. децембра 2015. године, главни претрес заказан укупно 29 пут а, од чега је само у шест заказан их термина и одржан. У току трајања поступка подносиоцу је (као другооптуженом), због избегавања да се одазове позивима за главни претрес, два пута одређен притвор (23. јуна 2011. и 22. јануара 2015. године) и за њим наређено издавање потернице, док је 17. септембра 2013. године суд донео решење да се подносиоцу суди у одсуству, које је стављено ван снаге 22. априла 2015. године. Главни претрес је једном одложен због штрајка запослених (14. октобра 2010. године), једном због промене поступајућег судије (11. јуна 2014. године), а четири пута је одложен јер Окружни затвор у Новом Саду, у коме се тада подносилац налазио, није притвореника могао довести на заказани претрес, због великог броја суђења на које је друге притворенике требало довести и због недостатка специјалних возила, као и недовољног броја припадника затворске службе. Подносилац, иако уредно обавештен (урученим позивом или саопштењем на главном претресу) није приступио суду девет пута, због чега му је и одређен притвор, па је претрес одлаган, како због недоласка подносиоца, тако и због недостатка других процесних претпоставки (углавном због одсуства првооптуженог В.С. који се налазио у бекству, због чега је и њему одређен притвор и наложено издавање потернице, као и због недосласка позваних сведока), док у неколико случајева суду није приступио подносичев бранилац, иако је уредно обавештен о дану и часу одржавања главног претреса.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак, по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 25. маја 2004. године, када је истражни судија Општинског суда у Инђији донео решење о спровођењу истраге против подносиоца Ки. 103/04, па до 26. октобра 2016. године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж.1. 550/16, којом је потврдио првостепену ослобађајућу пресуду, чиме је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак трајао 12 година пет месеци, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. У том смислу, Уставни суд налази да у конкретном случају ниједан од чинилаца који објективно могу утицати на дужину судског поступка не могу оправдати оволико његово трајање.
Чињеница je да је оптужница Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 63/04 подигнута 12. новембра 2004. године и да се у предмету ништа није дешавало три године, због чега је Општинско јавно тужилаштво у Инђији 23. априла 2007. године ургирало суду заказивање главног претреса, који је први пут заказан тек 18. фебруара 2010. године, пошто је Основни суд у Сремској Митровици, након реорганизације правосуђа у Републици Србији, преузео предмет. Основни суд у Сремској Митровици је 1. јануара 2010. године преузео предмет, али га је и он безуспешно водио четири године, да би тек Основни суд у Старој Пазови – С удска јединица у Инђији, који је предмет преузео 1. јануара 2014. године (почетком рада нове мреже судова), први пут у оспореном кривичном поступку 23. децембра 2015. године донео пресуду којом је подносиоца као окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет. Све наведено, по мишљењу Уставног суда, указује на то да су поступајући судови поступак одуговлачили, да нису правовремено и ефикасно реаговали, нити су благовремено предузели све законске мере за несметано одвијање кривичног поступка и доношење одлуке. Оваквом закључку доприноси и податак да је у периоду од 18. фебруара 2010. године, па до доношења првостепене пресуде 23. децембра 2015. године, главни претрес заказан укупно 29 пута, од чега је само шест пута и одржан. На овакав закључак Уставног суда не утиче ни чињеница да је у току поступка подносиоцу као окривљеном два пута одређен притвор и наређено издавање потернице за њим, да је 17. септембра 2013. године Основни суд у Сремској Митровици донео решење Кв. 1571/13 којим је одлучио да се подносиоцу као окривљеном суди у одсуству, да би на главном претресу 22. априла 2015. године укинуо ово решење и одредио да се подносиоцу суди у његовом присуству, јер и то доприноси закључку да су предузете мере биле неефикасне и да нису утицале на то да се поступак оконча у разумном року доношењем пресуде , али наведено има утицаја на одлучивање о висини накнаде нематеријалне штете због учињене повреде права. Уставни суд сматра да је, и без подробније анализе читавог тока оспореног кривичног поступка, чињеница да је он трајао дуже од 12 година, сама по себи, довољна да се утврди повреда права на суђење у разумном року , јер се овако дуго трајање оспореног кривичног поступка ниједним разлогом, било објективним било субјективним, не може оправдати, јер дужност судова је да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке.
Међутим, да би се позвао на повреду права на правично суђење подносилац се сам мора понашати у складу с правилима поступка који оспорава. Овакав став произлази и из судске праксе Европског суда за људска права који констатује: „Суд је констатовао да је обавеза појављивања пред судом суштински елемент кривичног поступка, осим у случајевима више силе или тамо где постоји легитимно оправдање и незамисливо је (не долази у обзир) да подносилац има користи од своје одлуке (избора) да побегне од правде“ (видети о длуку Европског суда за људска права у предмету: Sari против Турске и Данске, представка број 21889/93 , од 8. новембра 2001. године). Как о се у конкретном случају подносилац у појединим периодима није понаша о у складу с правилима поступка, односно избегава о је да се појави пред судом, Уставни суд је оценио да је подноси лац уставне жалбе, уз превасходно у чешће првоокривљеног В.С, допринео неоправдано дугом траја њу оспореног кривичног поступка, што је Суд свакако морао имати у виду приликом одмеравања накнаде нематеријалне штете.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је одлучио као у тачки 1. изреке. 6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка и допринос подносиоца његовом трајању , као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда за људска права, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено адекватно, а како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна од карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно, од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност досуђеног износа у светлу животног стандарда у држав и која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Овакав став Европски суд за људска права је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања судова.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако ( пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 4 5. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.