Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. В . из Лознице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 6. децембра 2018. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. В . и утврђује да је решењим а Основног суда у Лозници И. 41/10 од 14. новембра 2016. године и ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Лозници ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године и о дређује да тај суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе поднетом против решења тога суда И. 41/10 од 14. новембра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. В . из из Лознице поднела је Уставном суду, 29. јуна 2017. године, преко пуномоћника С . Ф, адвоката из Лознице, уставну жалбу против решења Основног суда у Лозници И. 41 /10 од 14. новембра 2016. године и ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године, због повреде начела из чл. 18, 20. и 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава .
Уставном жалбом се оспоравају решења донета у извршном поступку у којем је подноситељка уставне жалбе имала својство извршног повериоца, а којима је правноснажно одбачен њен приговор поднет против закључка извршног суда у делу у којем је одлучено о трошковима извршног поступка подноситељке уставне жалбе.
Подноситељка уставне жалбе је тражила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и начела поништи оспорене акте .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни поверилац Г . В, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је предлог за извршење Општинском суду у Лозници против извршног дужника, ради намирења новчаног потражива ња. Општински суд у Лозн ици је решењем И. 156/103 од 24 . децембра 2003. године усвојио предлог за извршење.
Основни суд у Лозници је закључком И. 41/10 од 25. августа 2015. године, између осталог, одлучио о трошковима извршног поступка подноситељке уставне жалбе. У поуци о правном леку у оспореном закључку је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек.
Подноситељка уставне жалбе је, упр кос поуци о правном леку, поднела при говор против наведеног закључка Основног суда у Лозници и то у делу у којем није одлучено о свим накнадно насталим трошковима извршног поступка .
Основни суд у Лозници је оспореним решењем И. 41/10 од 14. новембра 2016. године одбацио као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да како је у конкретном случају подноситељка уставне жалбе изјавила приговор против закључка суда, то је такав приговор, у смислу одредбе члана 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу, недозвољен.
Основни суд у Лозници је оспореним решењем ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године одбио као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе и потврдио решење тога суда И. 41/10 од 14. новембра 2016. године
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац и да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења (члан 40. ст. 1. и 2.); да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка (члан 77.).
5. У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је , као извршни поверилац , поднела приговор против закључка Основног суда у Лозници И. 41/10 од 25. августа 2015. године , у делу у којем је одлучено о трошковима извршног поступка насталим током спровођења извршења , а које правно средство је оспореним решењима извршног суда одбачено као недозвољен.
Иако је оспорена одлука о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, предметна одлука о трошковима поступка, с једне стране, сходно правилима парничног поступка, доноси се у форми решења, а са друге стране, према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), одлучивање о трошковима поступка сматра се с аставним делом суђења, односно „делом утврђења грађанских права и обавеза“, у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде ЕСЉП Robins против Уједињеног Краљевства, број представке 22410/93, од 23. септембра 1997. године, став 29. и Rotaru против Румуније, број представке 28341/95, од 4. маја 2000. године, став 78.).
Уставни суд затим указује да је у својој Одлуци Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године заузео правно становиште да се против решења о трошковима поступка насталим током спровођења извршења може поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог права на правно средство. Такође, Решењем Уставног суда Уж-8801/2013 од 10. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења извршног суда о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовано да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да може изјавити приговор, сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема решења Уставног суда.
Имајућу у виду све наведено, Уставни суд оцењује да не постоји ниједан разлог да у конкретном случају одступи од своје раније утврђене праксе, те је подноситељка уставне жалбе као извршни поверилац у конкретном случају имала право приговора против одлуке о трошковима поступка настали м током спровођења извршења .
6. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је решењим а Основног суда у Лозници И. 41/10 од 14. новембра 2016. године и ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , и одлучио као у тачки 1 . изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Лозници ИПВ(И). 78/17 од 25. маја 2017. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноси тељке уставне жалбе поднетом против решења тога суда И. 41/10 од 14. новембра 2016. године.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права , то се овај суд није упуштао у разматрање навода о повреди права на правично суђ ење из члана 32. став 1. Устава и на једнаку заштиту пр ава из члана 36. став 1. Устава, као и начела из чл. 18, 20. и 21. Устава.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.