Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа, и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Тијана Шурлан, др Милан Шкулић, Татјана Ђуркић, др Наташа Плавшић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. В . и утврђује да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 5324/12 (раније предмет Вишег суда у Београду К. 12362/10 и Окружног суда у Београду К.1429/07).
2. Утврђује се право подносиоцa уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. В . из Београда поднео је Уставном суду, 4. јануара 2017. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку „који је инициран од стране некадашњег Окружног јавног тужилаштва у Београду и вођен пред некадашњим Окружним судом у Београду под пословним бројевима Ки. 1465/04, Ки. 580/06, а настављен кривичним гоњењем од стране Првог основног јавног тужилаштва у Београду пред Првим основним судом у Београду под пословним бројем К. 5324/12 “.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је кривични поступак чије се трајање оспорава започео 2004. године, а да је подносилац ослобођен од оптужбе 2016. године, при чему је у наведеном периоду постојала апсолутна процесна неактивност надлежних државних органа од готово пуних шест година. Подносилац је истакао захтев за накнаду нематеријалне штете „у примереном износу“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, одговора Првог основног суда у Београду Су VIII 43 бр. 23/19 од 12. априла 2019. године, те увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду К. 5324/12 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1465/04 од 21. новембра 2004. године покренута је истрага против подносиоца уставне жалбе, због основане сумње да је извршио два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези са ст. 1. и 3. Кривичног закона Републике Србије у стицају са кривичним делом закључење штетног уговора из члана 140. став 1. Кривичног закона Републике Србије, а по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 21. новембра 2004. године.
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1465/04 од 18. априла 2005. године проширена је истрага против подносиоца уставне жалбе, због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 3. у вези са ст. 1. и 4. Кривичног закона Републике Србије и кривично дело корупција у јавним набавкама из члана 255в став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије, а по захтеву за проширење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 30. марта 2005. године.
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 580/06 од 2. октобра 2006. године обустављена је истрага против подносиоца уставне жалбе, услед одустанка јавног тужиоца од даљег кривичног гоњења.
Након тога, оштећени је наставио кривично гоњење против подносиоца уставне жалбе, подизањем оптужнице од 8. новембра 2006. године, а прецизиране 17. јануара 2007. године, због два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези са ст. 3. и 1. Кривичног закона Републике Србије, кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 3. у вези са ст. 1. и 4. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела корупција у јавним набавкама из члана 255в став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије.
Решењем кривичног већа Окружног суда у Београду Кв. 1975/07 од 10. августа 2007. године, које је потврђено решењем Врховног суда Србије Кж2. 1852/08 од 26. јуна 2008. године, одлучено је да нема места оптужби против подносиоца уставне жалбе због кривичних дела која су му стављена на терет оптужницом оштећеног као тужиоца.
Актом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 14. новембра 2011. године обавештен је истражни судија Вишег суда у Београду да је Окружно јавно тужилаштво у Београду 21. септембра 2006. године вратило суду списе предмета Ки. 1457/05 са изјавом да одустаје од даљег кривичног гоњења подносиоца уставне жалбе, осим за кривично дело које му је стављено на терет под тачком 3. захтева за спровођење истраге Кт. 2206/04 од 21. новембра 2004. године, у погледу којег је измењена правна квалификација, тако што је подносиоцу стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика, те да је потребно да суд достави решење којим се огласио стварно ненадлежним и предмет уступио Првом општинском суду у Београду, као стварно и месно надлежном, јер наведено решење није достављено.
Решењем Вишег суда у Београду Кв. 25/12 од 5. јануара 2012. године, које је постало правноснажно 29. фебруара 2012. године, тај суд се огласио стварно ненадлежним за поступање у кривичном предмету против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика, по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 21. новембра 2004. године, измењеном дана 21. јуна 2006. године, те су, по правноснажности тог решења, списи достављени Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном.
Оптужницом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 3613/12 од 15. августа 2012. године, која је стала на правну снагу одбијањем приговора браниоца окривљеног, решењем тог суда Кв. 13/13 од 9. јануара 2013. године, подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Пресудом Првог основног суда у Београду К. 5324/12 од 13. маја 2016. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које му је изречена условна осуда.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 1263/16 од 25. октобра 2016. године преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду К. 5324/12 од 13. маја 2016. године, тако што је подносилац уставне жалбе ослобођен од оптужбе за кривично дело које му је стављено на терет оптужницом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 3613/12 од 15. августа 2012. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 85/05-др. закон, 115/05, 49/07, 20/09-др. закон, 72/09 и 76/10), који се примењивао до 15. јануара 2013. године, било је прописано: да сваки окривљени, односно осумњичени има право да у најкраћем могућем року буде изведен пред суд и да му буде суђено непристрасно, правично и у разумном року (члан 4. став 1. тачка 4.); да је суд или други државни орган дужан да обезбеди остварење права окривљеног, односно осумњиченог, из става 1. овог члана (члан 4. став 2. тачка 1.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 1.).
Одредбом члана 14. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. бр. 72/11 и 101/11) прописано је да је суд дужан да кривични поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права усмерену на одуговлачење поступка.
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, најпре, констатује да је период релевантан за оцену разумне дужине трајања предметног кривичног поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим се јемчи право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, и обезбеђује уставносудска заштита Уставом зајемчених права и слобода у поступку по уставној жалби. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања оспореног кривичног поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак отпочео доношењем решења истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1465/04 од 21. новембра 2004. године, којим је покренута истрага против подносиоца уставне жалбе , а да је правноснажно оконча н доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1263/16 од 25. октобра 2016. године (која је подносиоцу уставне жалбе достављена 5. децембра 2016. године, а његовом браниоцу 27. децембра 2016. године), те да је трајао 11 година и 11 месеци .
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се, и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном случају, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања државних органа који су водили поступак, као и значаја предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, готово дванаестогодишње трајање предметног кривичног поступка не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца, па ни чињеницом да је истрага првобитно била вођена против више лица због више кривичних дела. Ово посебно имајући у виду потпуну неактивност надлежних државних органа у периоду од доношења решења Врховног суда Србије Кж2. 1852/08 од 26. јуна 2008. године, којим је потврђено решење Окружног суда у Београду Кв. 1975/07 од 10. августа 2007. године, до подношења суду акта Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 14. новембра 2011. године.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, из списа предмета Првог основног суда у Београду К. 5324/12, утврдио да подносилац, иако уредно обавештен, два пута није приступио на заказан главни претрес, а пет пута, иако уредно обавештен, на главни претрес није приступио његов бранилац (три пута због штрајка адвоката, а два пута због спречености из других разлога). Уставни суд је, такође, утврдио да је у току поступка главни претрес одржан осам пута, од укупно 18 пута заказиваног. Дакле, главни претрес није одржан укупно десет пута, од чега два пута због недоласка сведока који није био уредно обавештен, јед ном због спречености поступајућег судије, јед ном на молбу заменика надлежног јавног тужиоца, један пут ради прибављања новог извештаја из казнене евиденције за окривљеног, а од преосталих пет пута када није приступио бранилац окривљеног, два пута није приступио ни сведок. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносилац, а с обзиром на укупно трајање предметног кривичног поступка, није значајно допринео дужини његовог трајања. Оваква оцена произлази и из чињенице да два главна претреса на која није приступио бранилац подносиоца, због штрајка адвоката, свакако не би могла да буду одржана због недоласка сведока, те чињеницу да пет главних претреса није одржано без било какве одговорности подносиоца. Уставни суд је, такође, оценио да је подносилац, с обзиром на то да је био окривљени у оспореном кривичном поступку, имао оправдани интерес за његово окончање у што краћем року.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да поступање Првог основног и Апелационог суда у Београду у предметном кривичном поступку није било очигледно неефикасно. Наиме, Први основни суд у Београду је на релативно задовољавајући начин концентрисао доказни поступак у периоду од три године и четири месеца (рачунајући од 9. јануара 2013. године, када је оптужница стала на правну снагу, до доношења првостепене пресуде 13. маја 2016. године), у којем је главни претрес заказан 18 пута, а на осам пута одржаном главном претресу спроведен је доказни поступак, у којем је, поред осталог, саслушано шест сведока. Такође, по оцени Уставног суда, жалбени поступак није трајао непримерено дуго, с обзиром на то да је од подношења жалбе против првостепене пресуде, 23. јуна 2016. године до правноснажног окончања предметног кривичног поступка, 25. октобра 2016. године, протекло свега четири месеца. Међутим, Уставни суд сматра да се потпуна неактивност надлежних државних органа у периоду од три године и пет месеци (рачунајући од доношења решења Врховног суда Србије Кж2. 1852/08 од 26. јуна 2008. године, којим је потврђено решење Окружног суда у Београду Кв. 1975/07 од 10. августа 2007. године, па до подношења суду акта Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 14. новембра 2011. године) не може ничим оправдати, те се једино може приписати очигледном пропусту Окружног суда у Београду да у потпуности поступи по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2206/04 од 21. новембра 2004. године, који је проширен актом Кт. 2206/04 од 30. марта 2005. године и прецизиран актом Кт. 2206/04 од 21. септембра 2006. године, те неажурном поступању Окружног, а затим и Вишег јавног тужилаштва у Београду.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од готово пуних 12 година, колико је протекло од покретања истраге против подносиоца уставне жалбе , до његовог правноснажног окончања, у околностима конкретног случаја, и поред оцене Суда да поступање Првог основног и Апелационог суда у Београду није било очигледно неефикасно, може окарактерисати као неразумно дуго, при чему је његово тако дуго трајање последица, првенствено, потпуне неактивности надлежних државних органа у периоду од три године и пет месеци. Стога је Уставни суд утврдио да је у поступку пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 5324/12 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиoцa уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореном кривичном поступку оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.400 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде уставног права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, као и животни стандард у држави, као и чињеницу да ће досуђена накнада много брже бити исплаћена него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права (овакав став је Уставни суд први пут изразио у Одлуци Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду пре свега актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено адекватно, а како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна од карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност досуђеног износа у светлу животног стандарда у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије , од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије , од 11. априла 2017. године, Билић против Србије , од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних државних органа.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.