Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа , и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Тијана Шурлан, др Милан Шкулић, Татјана Ђуркић, др Наташа Плавшић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. С . из Ћуприје , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2 019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. С . и утврђује да је пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж . 8390/16 од 26. априла 2016. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 8390/16 од 26. априла 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац захтева за покретање прекршајног поступка изјавио против решења Прекршајног суда у Јагодини – Одељење у Ћуприји Пр. 5942/14 од 24. фебруара 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. С . из Ћуприје је , преко пуномоћника М. К , адвоката из Ћуприје, Уставном суду поднео, 27. јуна 201 6. године, уставну жалбу против пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу наведене у изреци , због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1, 2. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби навео да је у прекршајном поступку који је против њега вођен , због прекршаја из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, пресудом Прекршајног суда у Јагодини Пр. 5942/14 од 4. новембра 2015. године ослобођен кривице да је извршио прекршај, али је оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 8390/16 од 26. априла 2016. године од њега одузет предмет извршења наводног прекршаја (једна камп-приколица). Како је чињенично стање у спроведеном прекршајном поступку потпуно и правилно утврђено, подносилац сматра да су разлози које је суд навео као разлоге за одузимање предмета прекршаја потпуно супротни чињеницама на основу којих је подносилац ослобођен кривице за царински прекршај који му је био стављен на терет, и представљају паушалне и уопштене оцене којима се не може оправдати одузимање предмета прекршаја, односно суд није навео битне чињеничне и правне разлоге за своју одлуку, па је таквом пресуд ом произвољн о и арбитрерно приме њено материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе, чиме му је повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да је предметну камп-приколицу у Републику Србију легално довезао њен власник, држављанин Србије на привременом раду у Холандији, од кога ју је подносилац купио и о томе сачинио уговор, и да за њу поседује сву потребну документацију за царињење и коришћење у Републици Србији, подносилац сматра да она представља покретну ствар која је на законит начин ушла у његову имовину, због чега је њеним одузимањем повређено његово право на мирно и несметано уживање имовине, зајемчено одредбама члана 58. ст. 1, 2. и 3. Устава.
Предложено је утврђивање повреде означених уставних права, поништење оспорене пресуде и доношења нове одлуке о жалби подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка, по којој је и донета оспорена пресуда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном претходном поступку, увидом у пресуде донесене у оспореном прекршајном поступку, Уставни суд је утврдио следеће :
Прекршајни суд у Јагодини – Одељење у Ћуприји је 4. новембра 2015. године донео пресуду Пр. 5942/14, којом је подносиоца ослободио кривице да је „неутврђеног дана у периоду од 17 . – 27. новембра 2010. године , преко неутврђеног граничног прелаза унео у царинско подручје Републике Србије страну робу, камп приколицу марке „Swift“, тип „ Corniche“, број шасије SW0 …, регистарске ознак е WB…, а исту робу није пријавио царинским органима, тј. није пријавио робу коју уноси преко граничног прелаза у царинско подручје Републике Србије“, чиме би учинио прекршај из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, јер није доказано да је окривљени учинио прекршај за који је против њега поднет захтев за покретање прекршајног поступка. Истом пресудом је подносиоцу изречена заштитна мера одузимања предмета извршења прекршаја, наведена камп-приколица, која је смештена под царински надзор. Изречену заштитну меру ће, по правоснажности пресуде, извршити стварно и месно надлежни орган управе Министарства финансија – Управа царина Царинарнице Краљево, код које је привремено одузета камп-приколица и стављена под царински надзор, тако што ће одузету камп-приколицу продати у складу са позитивним прописима, а новчани износ остварен продајом уплати на одговарајући рачун у корист буџета Републике Србије, о чему ће известити тај суд.
У образложењу наведене пресуде је, између осталог, наведено:
„По сроведеном прекршајном поступку, а ценећи све изведене доказе и приложену документацију, а нарочито изјаву окривљеног и документацију коју је исти доставио као доказ његових навода, изјаву сведока С.Б., који је потврдио да је управо он лице које je у царинско подручје Републике Србије унео страну робу – камп приколицу марке „S wift“, тип „Corniche" , број шасије SW …, рег.ознака WB …, као и изјаву сведока царинског службеника Т . С, који је изјавио да је на излазу из земље крајем 2010. године наишло путничко возило које је вукло камп кућицу, за коју је странка показала стране папире да је регистровано, мисли у Холандији, и да је возач моторног возила наш држављанин и да поседује нашу документацију и да код себе није имао страну радну визу, те да није могао да управља камп кућицом, и да је иста привремено задржана, из чије изјаве произилази да то није радња прекршаја која се окривљеном поднетим захтевом ставља на терет, судија је утврдио да нема доказа да је о кривљени починио прекршај који му се захтевом ставља на терет, па je за наведени прекрша ј ослобођен кривице на основу члана 218 . став . 1 тачка 3 ) Закона о прекрша јима, те на основу свега напред наведеног и свих изведених доказа, судија сматра да није неопходно изводити даље доказе саслушањем сведока С.С. и Е.Д., које је предложио окривљени јер би исто само одуговлачило поступак и да извођење тих доказа није од утицаја за доношење правилне и мериторне одлуке по овом предмету.
Пошто окривљени није оглашен одговорним-кривим, трошкови вођења прекршајног поступка падају на терет овог прекршајног суда, а на основу члана 131. став 2 Закона о прекршајима PC.
Заштитна мера одузимања возила – камп приколице која је предмет прекршаја, наведене као у изреци овог решења, изречена је на основу члана 298 . став 1 . Царинског закона. Наиме, на основу приложене документације и свих изведених доказа, неспорно је утврђено да спорно возило – камп приколица није могла бити предмет легалног увоза у Републику Србију, налазећи да је такво одузимање наведеног возила у интересу заштите сигурности робног промета на територији Републике Србије, иако окривљени није оглашен кривим за прекршај , јер се ради о роби чије поседовање није дозвољено, а изречена je према окривљеном применом члана 48. ст ав 1, 2 . и 6 . Закона о прекршајима, коју меру ће по правноснажности извршити надлежан орган на начин ближе описан у изреци пресуде“.
Одлучујући о жалби коју је бранилац подносиоца као окривљеног изјавио против првостепене пресуде, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу је 24. децембра 2015. године донео пресуду Прж. 21761/15, којом је укинуо првостепену пресуду у делу изречене заштитне мере одузимања предмета извршења прекршаја , и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, док је у преосталом делу првостепену пресуду потврдио.
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
„По оцени овог Суда, првостепени суд је доношењем ожалбене пресуде којом је изречена заштитна мера одузимања предмета извршења прекршаја, од С . И . из Ћуприје за прекршај из члана 292. став 1. тачка 3 ) Царинског закона, применом члана 48. став 6. Закона о прекршајима и члана 298. став 1. Царинског закона, није дао ваљане разлоге који би евентуално оправдали изрицање исте. У конкретном случају нема доказа који би оправдали изрицање заштитне мере одузимања предмета у смислу примене члана 48. став 6. Закона о прекршајима и члана 298. став 1. Царинског закона на које се истовремено првостепени суд позива приликом изрицања исте. Суд наводи као разлог за примену члан 298. став 1. Царинског закона да је неспорно утврђено да спорно возило камп приколица није могла бити предмет легалног увоза у P епублику Cрбију, па је одузимање возила у интересу сигурности робног промета. Овакви разлози суда су противуречни разлозима датим од стране истог суда када је одлучивано о кривици окривљеног у погледу постојања прекршаја из члана 292. став 1. тачка 3 ) Царинског закона, када суд као разлог за ослобађање од кривице наводи да је утврђено да је камп приколицу у P епублику Cрбију унео власник који је на раду у Холандији, штo је исти и потврдио, а да је окривљени од њега купио и да није прелазио границу P епублике Cрбије, о чему је доставио доказ из чега се закључује да он спорну приколицу није унео преко граничног прелаза у P епублику Cрбију. Суд у образложењу наводи да за супротно никакав доказ не постоји. Значи, изведеним доказима се не намеће закључак да спорно возило – камп приколица није могла бити предмет легалног увоза у P епублику Cрбију, па се не може извести закључак како то првостепени суд наводи да „се ради о роби чије поседовање није дозвољено“, што је опет био основ да првостепени суд примени одредбе члана 48. ст. 1, 2 . и 6. Закона о прекршајима.
Како је првостепени суд у поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде био у обавези да утврди све одлучне чињенице, па и оне које се односе на одлуку о привремено одузетом предмету, то је Прекршајни апелациони суд нашао да треба првостепену пресуду у том делу укинути и налаже првостепеном суду да уз оцену жалбених навода окривљеног и оцену изведених доказа утврди битне чињенице у погледу услова за одузимање камп приколице марке марке ,,Swift", тип „ Corniche", са бројем шасије SW …, регистарске ознаке WB... При томе, посебно ценити да ли окривљени И. С, као лице које купује возило које је унето у подручје Републике Србије на начин како je то у поступку утврђено, може да очекује правну заштиту својине са тим недостацима, и након тога посебним решењем одлучи о привремено одузетом предмету, уз навођење ваљаних и јасних разлога за своју одлуку “.
Решавајући поново о заштитној мери, Прекршајни суд у Јагодини – Одељење у Ћуприји је 24. фебруара 2016. године донео решење Пр. 5942/14, којим је одлучио да се привремено одузето возило – камп-приколица има вратити окривљеном И. С, од кога је и одузета, по правоснажности решења.
У образложењу овог решења је, између осталог, наведено:
„Према одредби члана 47. став 2. Закона о прекршајима, заштитне мере се изричу уз изречену казну или опомену.
Како поступак против окривљеног није окончан изрицањем казне или опомене, то предметни судија налази да не постоје услови из члана 48. став 6. Закона о прекршајима и члана 298. став 1. Царинског закона за изрицање заштитне мере одузимања предмета, у конкретном случају 1 – једне камп приколице марке ,,Swift" тип „ Corniche" броја шасије SW…, јер се из изведених доказа не намеће закључак да спорно возило – камп приколица није могла бити предмет легалног увоза у Pепублику Cрбију, због чега је предметни судија одлучио да подносилац захтева окривљеном врати одузети предмет с обзиром да је он лице које купује предметно возило, а које је одузето по потврди издатој од стране Царинарнице Краљево ЦИ Шпиљани, број D- 674/1 од 27. новембра 2010. године“.
Одлучујући о жалби, коју је подносилац захтева за покретање прекршајног поступка изјавио против решења којим се одузета камп -приколица враћа подносиоцу као окривљеном , који је ослобођен кривице, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу је 26. априла 2016. године донео оспорену пресуду Прж. 8390/16, којом је преиначио решење Прекршајног суда у Јагодини – Одељење у Ћуприји Пр. 5942/14 од 24. фебруара 2016. године, тако што се од И. С. из Ђуприје одузима предмет извршења прекршаја – камп-приколице марке ,,Swift" тип „Corniche", броја шасије SW…, регистарске ознаке WB…, привремено одузет по потврди ЦИ Шпиљани, број Д- 674/1 од 27. новембра 2010.године.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
„Одлуком суда окривљени је, применом члана 218. став 1. тачка 3) Закона о прекршајима, ослобођен кривице да је учинио прекршај из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, jep изведеним доказима није утврђено да је окривљени лице које је неутврђеног дана у периоду од 17. – 27. новембра 2010. године, преко неутврђеног граничног прелаза, унео у царинско подручје Републике Србије страну робу, камп приколицу марке ,, Swift", тип „ Corniche“, са бројем шасије SW …, зашт а је тужен. Власник приколице С. Б . је потврдио да је он унео приколицу у царинско подручје P епублике Cрбије, а што се закључује и из документације која је приложена. Како је приколица већ била у царинском подручју он је имао намеру да је пријави царинском органу и плати све потребне дажбине.
Код оваквог стања ствари, када у конкретном случају из изведених доказа у првостепеном поступку неспорно произилази да је возило унето у царинско подручје Pепублике Cрбије без пријаве царинским органима, те да исти предмет, страна роба –камп приколица марке ,,Swift", тип „Corniche", са бројем шасије SW…, налазила у царинском подручју Републике Србије и да је била у државини окривљеног, и да је истим управљао до момента када му је 27. новембра 2011. године исто привремено одузето, јер није прошло легалну царинску процедуру, произлази да И. С . из Ћуприје не може да очекује правну заштиту својине наведене робе са тим недостацима.
Овај суд налази да привремено одузету приколицу треба, у смислу члана 205. став 1. Закона о прекршајима, одлуком суда у смислу члана 206. Закона о прекршајима, a у вези члана 48. став 6. Закона о прекршајима, одузети као предмет прекршаја због интереса опште безбедности, разлога морала, а нарочито због сигурности робног промета, јер се ради о роби која се не може пустити у слободан промет, собзиром да је реч о возилу које није прошло легалну царинску процедуру. О вај Суд налази да услед заштите имовинских и личних права грађана као и заштите робног промета на теритбрији P епублике Cрбије такву робу треба одузети. Приликом извођења оваквог закључка, суд је имао у виду одредбе члана 48. Закона о прекршајима, који је важио у време извршења прекршаја којим су постављени принципи одузимања предмета који су употребљени за извршење прекршаја. Ставом 2. наведеног члана, прописана је и могућност да се предмети могу одузети и када нису својина учиниоца прекршаја или њима не располаже правно лице учинилац прекршаја, ако то захтевају интереси опште безбедности, чување живота и здравља људи, сигурност робног промета или разлози морала, као и другим случајевима предвиђеним овим законом. Истим чланом, прописана је могућност одузимања предмета и када се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава кривим ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала, док је ставом 7 . наведеног члана прописано да се одузимањем предмета не дира у право трећих лица на накнаду штете од учиниоца.
Значи, законодавац је прописао посебну ситуацију чланом 48. став 6. Закона о прекршајима, која одредба каже да ће се предмети прекршаја одузети и када се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава кривим. Оваква одредба је посебно од значаја у ситуацији када је привремено одузета роба којом је прекршај извршен из које произилази да у ситуацији када су законом испуњени услови применом исте се може извршити одузимање предмета имајући у виду сигурност робног промета, чињеницу да се ради о роби која се не може пустити у слободан промет, чиме би се у супротном, повредила имовинска и лична права грађана. Произилази да је овакво возило – приколица неподобно за даљи правни промет.
Са изложеног, а на основу члана 243. Закона о прекршај има, одлучено је кao у изреци ове пресуде.
Против ове пресуде нема места жалби“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Члан 58. утврђује: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Члан 47. Закона о прекршајима (Службени гласник РС", бр. 101/05, 116/08, 111/09 и 65/13), који је примењен у оспореном прекршајном поступку и који је примењиван до 1. марта 2014. године, прописивао је: да, кад постоје услови за изрицање заштитних мера предвиђени овим или другим законом, учиниоцу прекршаја може бити изречена једна или више заштитних мера (став 1.); да се заштитне мере изричу уз изречену казну или опомену (став 2.); да се заштитне мере могу изрећи и кад прекршајна санкција није изречена ако је таква могућност прописана (став 3.); да заштитну меру изриче суд (став 4.).
Одредбама члана 48. Закона о прекршајима је, између осталог, било прописано: да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу привремено или трајно одузети ако су својина учиниоца прекршаја, односно ако њима располаже правно лице учинилац прекршаја (став 1.); да се предмети из става 1. овог члана могу одузети и кад нису својина учиниоца прекршаја или њима не располаже правно лице учинилац прекршаја, ако то захтевају интереси опште безбедности, чување живота и здравља људи, сигурност робног промета или разлози морала, као и у другим случајевима предвиђеним овим законом (став 2.); да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимања предмета (став 5.); да ће се предмети из ст. 1. и 2. овог члана одузети и кад се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава кривим ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала или ако је поступак прекинут из разлога што учинилац прекршаја није доступан суду, као и у другим случајевима одређеним посебним законом, и о томе се доноси посебно решење на које окривљени има право жалбе (став 6.).
Члан 218. овог закона је прописивао да ће пресуду којом се окривљени ослобађа кривице суд изрећи: 1. ако дело за које се терети по пропису није прекршај, 2. ако има околности које искључују прекршајну одговорност окривљеног, 3. ако није доказано да је окривљени учинио прекршај за који је против њега поднет захтев за покретање прекршајног поступка.
Одредбама члана 63. Царинског закона („Службени гласник РС“, број 18/10), који је био на снази у време извршења прекршаја, било је, поред осталог, прописано: да је лице које уноси робу у царинско подручје дужно да робу пријави и без одлагања превезе, путем, на начин и у року који одреди царински орган – 1) до царинарнице или другог места које је одобрио царински орган, или 2) у слободну зону, ако се роба ун оси у слободну зону непосредно – пловним или ваздушним путем, копном без проласка кроз неки други део царинског подручја, ако се слободна зона граничи с копненом границом између Републике Србије и треће државе (став 1.); да је лице које преузме одговорност за превоз робе која је унета у царинско подручје, због претовара или сл., одговорно за испуњење обавеза из става 1. овог члана (став 2.).
Члан 65. став 1. овог закона је прописивао да робу која се уноси у царинско подручје Републике Србије, царинарници допрема лице које је унело робу у царинско подручје или лице које је преузело одговорност за превоз робе пошто је она унета у царинско подручје Републике Србије.
Одредбама члана 73. Закона је било прописано да лице које је допремило страну робу царинском органу захтева од тог органа царински дозвољено поступање или употребу те робе.
Одредба члана 292. став 1. тачка 3) овог закона је прописивала да ће се новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, казнити правно лице, предузетник и физичко лице, ако не пријави робу коју уноси преко граничног прелаза у царинско подручје Републике Србије или не допреми робу царинском органу (чл. 63. и 65).
Члан 298. је, поред осталог, прописивао: да ће се роба која је предмет прекршаја из чл. 292. и 293. овог закона одузети, а поред робе која је предмет прекршаја одузеће се преносно средство употребљено за смештај робе која је предмет прекршаја (контејнер, паковање или други предмети) (став 1.); да ће се роба из става 1. овог члана одузети иако није својина учиниоца прекршаја (став 2.); да ће се роба која је предмет царинског прекршаја, за коју је прописана заштитна мера из става 1. овог члана, одузети и у случају ако је прекршајни поступак обустављен зато што је учинилац у време извршења прекршаја био малолетан или се против учиниоца није могао водити поступак зато што је учинилац био недоступан или непознат царинском органу или због постојања других законских сметњи, осим у случају наступања апсолутне застарелости (став 4.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на која се подносилац у уставној жалби позива и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац у суштини жали на погрешну примену материјалног права.
Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, учесницима у судском поступку јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд и у овом уставносудском спору констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. По ставу Уставног суда, правилну примену материјалног права пре свега је надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене меродавног материјалног права.
Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом одредаба Закона о прекршајима и Царинског закона.
Међутим, Уставни суд је нашао да су у оспореној другостепеној пресуди, којом се од подносиоца одузима камп-приколица, материјалноправни прописи произвољно примењени на штету подносиоца уставне жалбе.
Наиме, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу је пошао од тога да је подносилац као окривљени ослобођен од кривице да је учинио прекршај из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, јер је предметну камп -приколицу у царинско подручје Републике Србије унео власник приколице С.Б., који се налази на привременом раду у Холандији и који је имао право да предметну приколицу, са страним регистарским ознакама, легално унесе у царинско подручје Републике Србије. Суд је такође утврдио да је власник предметну камп -приколицу продао окривљеном, због чега се приколица као страна роба и затекла у царинском подручју Републике Србије. Такође је утврђено да је окривљени повезао камп-приколицу на најближи гранични прелаз како би је подвргао царинској процедури и на њен увоз платио одговарајућу царину.
Међутим, противно свим утврђеним чињеницама, суд закључује да је камп-приколица унета у царинско подручје Pепублике Cрбије без пријаве царинским органима, те да није прошла легалну царинску процедуру, због чега „окривљени не може да очекује правну заштиту својине наведене робе са тим недостацима“, па „налази да привремено одузету приколицу треба, у смислу члана 205. став 1. Закона о прекршајима, одлуком суда у смислу члана 206. Закона о прекршајима, a у вези члана 48. став 6. Закона о прекршајима, одузети као предмет прекршаја због интереса опште безбедности, разлога морала, а нарочито због сигурности робног промета, јер се ради о роби која се не може пустити у слободан промет, с обзиром да је реч о возилу које није прошло легалну царинску процедуру“. Тај суд „налази да услед заштите имовинских и личних права грађана као и заштите робног промета на територији P епублике Cрбије такву робу треба одузети“.
Из наведеног, по мишљењу Уставног суда, произлази да је једини разлог одузимања камп-приколице, као стране робе која је затечена у царинском подручју Републике Србије, тај да се ради о возилу које није прошло легалну царинску процедуру. Друге разлоге који би оправдали закључак суда да се ради о „предмету прекршаја“ који треба одузети „због интереса опште безбедности, разлога морала, а нарочито због сигурности робног промета, јер се ради о роби која се не може пустити у слободан промет“, односно због „заштите имовинских и личних права грађана као и заштите робног промета на теритбрији Pепублике Cрбије“ суд није навео у оспореној пресуди.
Пре свега, по оцени Уставног суда, поступајући суд није пружио аргументе да се у конкретном случају ради о предмету прекршаја, односно у оспореној пресуди се не наводе чињенице из којих произлази да постоји царински прекршај због кога би се, последично, наведено возило могло одузети. Камп-приколица је легално унета у Републику Србију, о њеној продаји је сачињен валидан уговор између власника и окривљеног, који је, са свом потребном документацијом, дошао до најближег граничног прелаза како би је подвргао царинској процедури и на њен увоз платио одговарајућу царину. Дакле, по оцени Уставног суда, у конкретном случају није утврђено постојање царинског прекршаја, нити је утврђена кривица подносиоца за царински прекршај, што би представљало основ без кога се одузимање камп-приколице уопште не може ни разматрати.
Тачно је да су одредбама члана 48. Закона о прекршајима, који је важио у време одузимања н аведене камп-приколице, постављени основи одузимања предмета. Превасходно, у ставу 1. предвиђено је да се могу привремено или трајно одузимати предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја, ако су својина учиниоца прекршаја, односно ако њима располаже правно лице учинилац прекршаја. Додатно, ставом 2. наведеног члана прописана је могућност да се предмети могу одузети и када нису својина учиниоца прекршаја или њима не располаже правно лице учинилац прекршаја, ако то захтевају интереси опште безбедности, чување живота и здравља људи, сигурност робног промета или разлози морала, као и другим случајевима предвиђеним овим законом . У односу на ситуацију у овом конкретном уставносудском предмету, када прекршајни поступак није завршен пресудом којом се окривљени оглашава кривим, примењује се став 6. Међутим, да би дошло до одузимања предмета применом става 6. предвиђено је превасходно да мора постојати прекршај , независно од тога да ли је конкретно лице оглашено кривим за тај прекршај. Поред тога, ставом 6. предвиђен је и додатни услов за одузимање предмета и то постојање интереса опште безбедности или разлога морала или уколико је поступак прекинут из разлога што учинилац прекршаја није доступан суду, као и у другим случајевима одређеним посебним законом. Дакле, да би страна роба у конкретном уставносудском предмету, затечена на територији Републике Србије могла бити одузета, морају постојати два наведена услова – постојање царинског прекршаја и постојање аргумената који оправдавају одузимање ове робе.
По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди нису наведене чињенице које би указивале да у конкретном случају постоји царински прекршај, нити су наведени јасни, довољни и уставноправно прихватљиви аргументи да су испуњени законом прописани услови да се примене одредбе члана 48. Закона о прекршајима и изврши одузимање предмета . Додатно, Уставни суд констатује да се образложење у оспореном акту гради позивом на члан 48. став 6. овог закона, при чему суд образлаже разлог за одузимање предмета аргументом наведеним у ставу 2. а не у ставу 6. Базирање м аргументације на заштити имови нских и личних права грађана, као и заштити робног промета суд је фактички своју аргументацију засновао на ставу 2. члана 48. Закона, а који није релевантан у овом конкретном случају.
Уставни суд сматра да из чињеница утврђених у спроведеном прекршајном поступку произлази да је подносилац, сагласно одредбама члана 63. став 2. и члана 65. Царинског закона, фактички преузео одговорност да страну робу која је легално унета у царинско подручје Републике Србије и коју је легално купио, допреми (довезе) најближој царинарници са свим потребним документима, пријави је и плати царину, што је својим радњама и манифестовао, и да, сагласно одредбама члана 73. Закона, захтева од тог органа царински дозвољено поступање или употребу те робе. При томе, Уставни суд не види постојање сметњи да се у конкретном случају спроведе предвиђена царинска процедура и плате потребне царинске дажбине, након чега би предметно возило – приколица било подобно за даљи правни промет.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд сматра да је на закону заснован и уставноприхватљив став Прекршајног суда у Јагодини – Одељење у Ћуприји наведен у решењу Пр. 5942/14 од 24. фебруара 2016. године, којим је, поновно решавајући о заштитној мери закључио: „ Како поступак против окривљеног није окончан изрицањем казне или опомене, то предметни судија налази да не постоје услови из члана 48. став 6. Закона о прекршајима и члана 298. став 1. Царинског закона за изрицање заштитне мере одузимања предмета, у конкретном случају 1 – једне камп -приколице марке ,,Swift" тип „Corniche" броја шасије SW028019, јер се из изведених доказа не намеће закључак да спорно возило – камп -приколица није могла бити предмет легалног увоза у Pепублику Cрбију, због чега је предметни судија одлучио да подносилац захтева окривљеном врати одузети предмет с обзиром на то да је он лице које купује предметно возило, а које је одузето по потврди издатој од стране Царинарнице Краљево ЦИ Шпиљани, број D- 674/1 од 27. новембра 2010.године“.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, пресуда која је оспорена уставном жалбом, није заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног и процесног права, те да прекршајни суд није поступио у складу са одредбама Царинског закона и Закона о прекршајима, када је утврдио да постоје законом прописани услови да од подносиоца као окривљеног, који је ослобођен кривице да је извршио царински прекршај који му је стављен на терет, одузме камп-приколицу која је легално увезена у царинско подручје Републике Србије, нити оспорена пресуда садржи релевантне, на закону засноване разлоге за одузимање предметне приколице, због чега Уставни суд сматра да је оспорена пресуда донета арбитрерном и произвољном применом материјалног и процесног права, на штету подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио и утврдио да је оспорен ом пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 8390/16 од 26. априла 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке, и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништењем оспорен е другостепен е пресуде и одређивањем да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу, као надлежан, доне се нову одлуку о жалби коју је подносилац захтева за покретање прекршајног поступка изјавио против решења Прекршајног суда у Јагодини – Одељење у Ћуприји Пр. 5942/14 од 24. фебруара 2016. године , па је одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да је Уставни суд утврдио повреду подносиочевог права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као и да је одредио да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу, као надлежан, донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац захтева за покретање прекршајног поступка изјавио против решења Прекршајног суда у Јагодини – Одељење у Ћуприји Пр. 5942/14 од 24. фебруара 2016. године, односно да ће се о одузимању предметне имовине подносиоца уставне жалбе поново одлучивати, Уставни суд се није посебно упуштао у оцену постојања повреде права на имовину, зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.