Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Тијана Шурлан, др Милан Шкулић, Татјана Ђуркић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. П, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јула 2019. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. П. и утврђује да су решењем Трећег основног суда у Београду ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правно средство , зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење из тачке 1. и одређује да Први основни суд у Београду поново одлучи о жалби као о приговору подноситељке уставне жалбе поднетом против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ( Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године.
3. Одбацује се предлог Б. П. за одлагање извршења решења Трећег основног суда у Београду ИПВ( Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године.
4. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. П. из Београда поднела је Уставном суду, 19. маја 2017. године, преко пуномоћника М . А , адвоката из Београда , уставну жалбу, која је допуњена поднесцима од 28. новембра и 14. децембра 2017. године, против решења Трећег основног суда у Београду ИПВ( Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Четврти општински суд донео решење о извршењу од 7. априла 2008. године, у скраћеном извршном поступку, против подноситељке као извршног дужника; да је подноситељка уставне жалбе против наведеног решења о извршењу изјавила приговор, који је одбијен решењем истог суда од 15. децембра 2008. године, а у наведеном решењу је дата поука о правном леку – да се против решења може изјавити жалба Окружном суду у Београду; да је и одредбом члана 259. став 1. тада важећег Закона о извршном поступку из 2004. године било прописано да против решења којим се приговор одбацује или одбија извршни дужник може уложити жалбу; да је подноситељка уставне жалбе у складу са поуком о правном леку и у складу са наведеном закон ском одредбом изјавила жалбу 3. априла 2009. године; да је, међутим, Трећи основни суд, након више од шест година од подношења жалбе , донео оспорено решење ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године, којим је одбацио као недозвољен њен приговор (који је поднет у форми жалбе).
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су јој у извршном поступку који је претходио уставносудском повређен а означена уставна права и поништи оспорено решење Трећег основног суда у Београду ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године. Тражила је накнаду нематеријалне штете.
У уставној жалби је истакнут и предлог за одлагање извршења решења Трећег основног суда у Београду ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац „N.“ а.д. Нови Сад поднео је предлог за извршење, у скраћеном извршном поступку, Четвртом општинском суду у Београду, између осталог, против извршног дужника Б . П , овде подноситељке уставне жалбе, на основу веродостојне исправе – менице без протеста. Четврти општински суд у Београду је решењем Ив. 1417/08 од 7. априла 2008. године дозволио предложено извршење.
Четврти општински суд у Београду је решењем ИПВ(Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године, у ставу првом изреке, одбио као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе изјављен против наведеног решења о извршењу донетог у скраћеном извршном поступку. Наведено решење садржи поуку о правном леку којом је констатовано да се против тог решења може изјавити жалба Окружном суду у Београду, у року од три дана од пријема отправка решења.
Подноситељка уставне жалбе је 6. априла 2009. године изјавила жалбу Окружном суду у Београду против наведеног решења.
Трећи основни суд у Београду је оспореним решењем ИПВ( Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године одбацио као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе . У образложењу оспореног решења је наведено да с обзиром на то да против одлуке већа тога суда није дозвољен приговор, веће тога суда је применом члана 374. Закона о парничном поступку, а у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу, одлучи ло као у изреци овог решења. Оспорено решење је достављено пуномоћнику подноситељке уставне жалбе 20. априла 2017. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС", број 125/04) (у даљем тексту: ЗИП), који се примењивао у време подношења предлога за извршење и у време подношење жалбе подноситељке против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ( Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године, било је прописано: да против решења о извршењу по скраћеном поступку извршни дужник има право приговора (члан 256. став 1); да против решења којим се приговор одбацује или одбија извршни дужник има право жалбе (члан 259. став 1.); да се одлука по жалби доноси у року од осам дана од дана пријема предмета у другостепеном суду (члан 259. став 4).
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења у извршном поступку приговор, да се против решења суда може изјавити приговор, само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1. и 2.); да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона, да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона изјављена жалба на решење о извршењу или обезбеђењу, уступити суду надлежном за одлучивање по приговору на решење о извршењу или обезбеђењу, у складу са овим законом (члан 358.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта повреде права на правично суђење и права на правно средство , Уставни суд најпре констатује да се у моменту подношења жалбе подноситељке уставне жалбе , 6. априла 2009. године, примењивао Закон о извршном поступку из 2004. године. Одредбом члана 256. став 1. Закона о извршном поступку из 2004. године било је прописано да против решења о извршењу по скраћеном поступку извршни дужник има право приговора, а одредбом члана 259. став 1. истог закона било је прописано да против решења којим се приговор одбацује или одбија извршни дужник има право жалбе. У вези са тим, подноситељка уставне жалбе је као извршни дужник , у смислу одредбе члана 259. став 1. Закона о извршном поступку из 2004. године, 6. априла 2009. године, изјавила жалбу Окружном суду у Београду, против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ( Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године којим је одбијен као неоснован њен приговор изјављен против решења о извршењу донет у скраћеном извршном поступку. Само решење Четвртог општинског суд а у Београду ИПВ( Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године, донето у време важења Закона о извршном поступку из 2004. године , садржи и поуку о правном леку да је против тог решења дозвољена жалба Окружном суду у Београду, као жалбеном суду . У периоду одлучивања о изјављеној жалби подноситељке уставне жалбе почео је да се примењује З акон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године (Закон је почео да се примењује од 17. септембра 2011. године), који је у члану 358. став 1. одредио тренутно дејство тог процесног закона на сам поступак извршења који је у току. То значи да су се на конкретни извршни поступак од 17. септембра 2011. године примењивале одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. Наведени Закон не прописује могућност изјављивања жалбе против решења већа извршног суда , што је имало за последицу да поднета жалба подноситељке уставне жалбе у тренутку када се о њој одлучива ло, 5. јуна 2015. године, буде тре тирана као недозвољен приговор, што је довело до одбацивања правног лека подноситељке уставне жалбе. Међутим, Уставни суд још једном указује на то да се право на изјављивање правног лека стиче даном доношења одлуке против које се подноси . Тренутно дејство новог процесног закона, у овом случају Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године , на поступак који је у току, не може да има за последицу поништај процесне радње (подношење жалбе) предузете у складу са раније важећим процесним законом, у конкретном случају Законом о извршном поступку из 2004. године (у вези са наведеним , видети Одлуку Уставног суда IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 53/13, као и Одлуку Уж-6182/2011 од 12. јуна 2014. године).
Овде треба додати и то да је о правном леку (жалби) подноситељке уставне жалбе одлучено након више од шест година од дана њеног изјављивања , што је неприхватљиво са аспекта општег начела хитности у поступку извршења, као главног начела у том поступку, који обав езује суд на експедитивно поступање и одлучивање, и то нарочито у фази одлучивања о правном леку, као и са аспекта посебне одредбе члана 259. став 4. Закона о извршном поступку из 2004. године, која се односила на скраћени извршни поступак, којом је било прописано да се одлука о жалби доноси у року од осам дана од дана пријема предмета у другостепеном суду. Подноситељка уставне жалбе је имала оправд ано очекивање да ће се о њеној жалби ко ја је поднета у складу са Законом о извршном поступку из 2004. године , одлучити у складу са истим процесним законом, односно пре примене Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, и то очекивање се заснивало на објективним околностима – одредбама Закона о извршном поступку које су предвиђале изузетно кратке рокове за поступање и одлучи вање суда по жалби странке и на томе да је њена жалба поднета 6. априла 2009. године , дакле две године пре примене Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године . Овде се у суштини ради о неблаговременом поступању извршног суда чије штетне посл едице – губитак права на правни лек, не сме да сноси подноситељка уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да су решењем Трећег основног суда у Београду ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године подноситељки уставне жалбе повређена права на правично суђење и на право средство, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава , одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се шт етне последице повреде наведених уставних права отклон е поништајем решења Трећег основног суда у Београду ИПВ(Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године и одређивањем да тај суд као надлежан, применом закона који је важио у моменту стицања права подноситељке на подношење жалбе, донесе нову одлуку о овом правном леку, као о приговору поднетом против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ( Ив). 40/08 од 15. децембра 2008. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о жалби подноситељке уста вне жалбе као извршног дужника против наведеног решења.
6. С обзиром на то да је Уставни суд мериторно одлучио о уставно ј жалби, то је предлог подноситељке уставне жалбе за одлагање извршења решења Трећег основног суда у Београду ИПВ( Ив). 149/2011/5 од 5. јуна 2015. године одбацио и, сагласно члану 56. став 3. у вези са чланом 86. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
7. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правично суђење и права на правно средство и поништај оспореног другостепеног решења адекватна сатисфакција, те је одбио њен захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 4. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 3) и 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.