Преглед документа Уж-82/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби привредног друштва ''З'' д.о.о. из Б., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. новембра 2008. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба привредног друштва ''З'' д.о.о. Б изјављена против решења Министарства финансија Републике Србије број: 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године и решења Врховног суда Србије У. 5795/05 од 14. фебруара 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба привредног друштва ''З'' д.о.о. изјављена против закључка Опште седнице Врховног суда Србије I Су. бр.12/07 од 9. јануара 2007. године.

1. Уставном суду поднета је благовремена и делимично допуштена уставна жалба привредног друштва ''З'' д.о.о. Б, изјављена против решења Министарства финансија Републике Србије број: 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године, решења Врховног суда Србије бр. У. 5795/05 од 14. фебруара 2007. године и закључка Опште седнице Врховног суда Србије I Су. бр.12/07 од 9. јануара 2007. године.
Подносилац уставне жалбе побија оспорене акте због повреде права из ''чл. 18, 20, 22, 36, 58, 85, 99, 123, 136, 142....итд'' Устава Републике Србије, међутим из садржине уставне жалбе може се утврдити да су решења оспорена због повреде права на судску заштиту људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава. Подносилац наводи да је правни следбеник друштва ''Н.К.'', на које су претходно, теретним послом, прешла права друштвеног предузећа ''К.'', па тиме и право својине на пословном простору у Београду, ул. Кнеза Михаила број 18, стечено по основу ''Уговора о замјени пословног простора'' од 12. јула 1991. године, закљученог са тадашњим друштвеним предузећем ''А.О.'' из З., Р.Х.. Подносилац је оспорио решење Министарства финансија Републике Србије број: 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године, као незаконито, из разлога што се овим решењем спорни пословни простор ''додељује физичком лицу'' на основу, како подносилац наводи, незаконитог и ништавог накнадног Уговора о купопродаји. Надаље наводи да му није било омогућено да у поступку доношења оспореног решења учествује као странка у поступку, чиме је повређен члан 39. Закона о општем управном поступку, а да је Врховни суд Србије одлучујући по тужби подносиоца, решењем У. 5796/05 од 14. фебруара 2007. године тужбу незаконито одбацио, наводећи као разлог то што подносилац није био странка у управном поступку. Подносилац сматра да му је ускраћено право на двостепеност одлучивања, с обзиром на то да против оспореног решења Врховног суда Србије не може да се изјави било који правни лек.
Подносилац је оспорио и закључак Опште седнице Врховног суда Србије I Су.бр. 12/07 од 9. јануара 2007. године, јер сматра да је Врховни суд Србије преузео надлежност Народне скупштине и ставио ван снаге Закон о уређењу судова, те да су на тај начин наступиле штетне последице по права и интересе подносиоца уставне жалбе. Предложио је да Уставни суд поништи сва три оспорена акта управне и судске власти.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене одлуке и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним решењем број: 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године, које је донело Министарство финансија Републике Србије, решавајући у управној ствари предузећа ''А.М.'' д.д. - у стечају, са седиштем у З., Р.Х., и М.Б. из Б., на основу члана 3. Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима (''Службени гласник РС'', бр. 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 и 50/95) и члана 192. Закона о општем управном поступку, изузета је од привремене забране располагања, по основу уговора о купопродаји закљученог између продавца предузећа ''А.М.'' д.д. - у стечају са седиштем у З., Р.Х., и купца М.Б. из Б., непокретност - пословни простор у Београду на кат. парцели бр. 2261, у улици Кнеза Михаила бр. 18, описан у А листу под редним бројем 22 у ЗКУЛ бр. 920 КО Београд 1, на коме продавац има право коришћења, а ово решење основ је за брисање уписане привремене забране располагања на наведеној непокретности.
У образложењу оспореног решења, између осталог, наводи се да је надлежно Министарство трговине, туризма и услуга дало мишљење ''да су спорна питања у вези са правом коришћења наведеног пословног простора у међувремену разрешена пресудом Врховног суда Србије У. бр. 2812/02 од 21. марта 2003. године по тужби ''Н.К.'' Б. и пресудом У. бр. 3179/02 од 27. марта 2003. године по тужби ''К.'' Б. којима су одбијене тужбе у вези поништења решења тог Министарства... и да се отуђењем ове непокретности не повређује имовински интерес Републике Србије као ни права трећих лица, односно да нема сметњи изузимању од забране из чл.1. Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима.''
Претходно, Министарство трговине, туризма и услуга је 18. јула 2002. године донело решење број: 361-01-00082/2002-05, којим су средства предузећа ''А.М.'' из З., као правног следбеника предузећа ''А.О.'' З., у Београду, Улици кнез Михаилова 18, уступљена на привремено управљање и коришћење Самосталној трговинској радњи за промет на мало и комисиону продају ''М.'' из Б., уз навод да та средства тренутно без правног основа користи предузеће ''Н.К.'', Б.. У другом ставу изреке решења изречена је забрана било ког вида располагања овим привремено повереним средствима без сагласности Владе Републике Србије. У образложењу овог решења, поред осталог, стоји да предметна средства у улици Кнез Михаиловој 18 користи предузеће ''Н.К.'', те да се ради о средствима која су под посебним надзором Владе, с обзиром да се ради о имовини делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ. Из чињенице да је уговор о замени пословног простора између предузећа ''К.'' Б. и ''А.О.'' З., који се односио на предметни локал у Улици кнез Михаиловој 18, закључен 12. јула 1991. године, а да је претходно дана 24. маја 1991. године донета и ступила на снагу Уредба о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, Министарство закључује да је наведени уговор ништав и да није могао производити правно дејство, јер се ради о располагању супротном одредбама Уредбе. Самим тим, ништавим се сматрају и сва даља располагања овим пословним простором од стране предузећа ''К.'', као невласника.
Подносилац уставне жалбе поднео је 7. септембра 2005. године предлог за понављање поступка окончаног решењем Министарства финансија Републике Србије бр. 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године, истичући да није био обавештен о вођењу тог поступка и да му није било омогућено учешће у истом. По спроведеном поступку, Министарство финансија је донело закључак број: 46-00-106/2004-10 од 1. новембра 2005. године којим је одбацило овај предлог као изјављен од неовлашћеног лица, као и из разлога што околност на којој се захтев заснива није учињена вероватном. У образложењу се наводи да подносилац предлога за понављање поступка није доставио правно ваљан доказ који би указивао на постојање права својине, државине, другог права или правног интереса на непокретности – пословном простору у улици Кнез Михаилова 18 у Београду, на основу чега би му било могуће признати својство странке односно заинтересованог лица у поступку.
Против овог закључка подносилац је поднео тужбу Врховном суду Србије, који је пресудом У. 7918/05 од 15. новембра 2006. године тужбу уважио и поништио закључак Министарства финансија број: 46-00-106/2004-10 од 1. новембра 2005. године, без упуштања у меритум, јер је оспорени акт донет и потписан од помоћника министра као неовлашћеног лица, те је предмет враћен Министарству на поновно одлучивање, како би се наведена битна повреда правила поступка отклонила.
Подносилац уставне жалбе је поднео 6. септембра 2005. године и тужбу Врховном суду Србије којом је оспорио законитост напред наведеног решења Министарства финансија Републике Србије број: 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године. Решавајући по овој тужби, Врховни суд Србије је донео оспорено решење У. 5795/05 од 14. фебруара 2007. године, којим је тужбу подносиоца одбацио. У образложењу овог решења наводи се да ''како је у конкретном случају тужба поднета против решења Министарства финансија Републике Србије... у ком поступку тужилац није био странка, то у смислу наведене одредбе закона (члан 12. Закона о управним споровима) тужилац није овлашћен да поднесе тужбу у управном спору, али има могућност подношења предлога за понављање поступка, по коме је поступак већ у току''.
Оспореним закључком Опште седнице Врховног суда Србије I Су.бр. 12/07 од 9. јануара 2007. године, констатовано је да Врховни суд Србије од 1. јануара 2007. године наставља да поступа у оквиру своје досадашње надлежности, а општински судови који у оквиру своје надлежности обављају земљишно-књижне послове од 1. јануара 2007. године, настављају да издају изводе из земљишних књига до остваривања услова да (ове) послове обавља надлежни орган.

4. Уставом Републике Србије утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 39. Закона о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ, бр. 33/97 и 31/01) прописано је да је странка лице по чијем је захтеву покренут поступак или против кога се води поступак или које ради заштите својих права или правних интереса има право да учествује у поступку.
Одредбом члана 12. Закона о управним споровима (''Службени лист СРЈ'', број 46/96) прописано је да тужилац у управном спору може бити физичко лице, правно лице или друга странка ако сматра да јој је управним актом повређено неко право или на закону заснован интерес. Према члану 18. истог Закона, против одлуке донесене у управном спору жалба се може изјавити само ако је то предвиђено законом у одређенима стварима (став 1.); а против правноснажне одлуке суда чија надлежност у управном спору није одређена за целу територију републике чланице странка може поднети врховном суду републике чланице захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке (став 2.).

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредби Устава и закона, Уставни суд је утврдио да у управном поступку и управном спору који су предходили подношењу уставне жалебе, нису учињене повреде уставних права подносиоца из члана 22. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. став 1 Устава Републике Србије.
Уставни суд је оценио да нема повреде права подносиоца на судску заштиту из члана 22. став 1, нити права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, из разлога што је оспорено решење Министарства финансија Републике Србије донето у управној ствари у којој није одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу подносиоца. Подносилац није учествовао као странка у управном поступку, а за сада, није ни доказао да је ради заштите својих права или правних интереса имао право да учествује у овом поступку. Врховни суд Србије је правилно одлучио када је својим решењем одбацио тужбу подносиоца, из разлога што подносилац није био овлашћен да такву тужбу поднесе, јер за њу није имао активну процесну легитимацију. Право да такву тужбу поднесе, односно да тражи заштиту својих права у управном спору пред надлежним судом, увек има физичко или правно лице које је било странка у претходно вођеном управном поступку, као и друга странка ако јој је оспореним коначним управним актом повређено неко право или на закону заснован интерес. У наведеном смислу, подносилац није пружио релевантне доказе да су му оспореним актима повређена односно ускраћена субјективна права зајемчена Уставом, чију би судску заштиту могао да тражи.
Из документације достављене уз уставну жалбу не може се утврдити да ли је и на који начин правноснажно решено о подносиочевом предлогу за понављање поступка окончаног оспореним решењем Министарства финансија Републике Србије бр. 46-00-106/2004-10 од 17. јуна 2004. године. Уколико би надлежни орган управе дозволио понављање поступка и тиме подносиоцу уставне жалбе признао својство странке у управном поступку, подносилац би могао да истиче постојање својих права поводом спорног пословног простора у управном поступку и управном спору.
Питање евентуалне неусаглашености Закона о управним споровима са Уставом у погледу права на коришћење ванредних правних лекова против одлука Врховног суда Србије, по оцени Уставног суда, није било од утицаја на права подносиоца на коришћење делотворних правних средстава у предметном управном поступку у ком није имао својство странке, па следствено томе ни активну легитимацију за тужбу у управном спору.
Уставни суд сматра да у поступку који је претходио уставној жалби није повређено право на имовину подносиоцу уставне жалбе из члана 58. Устава, из разлога што оспореним решењима Министарства финансија и Врховног суда Србије није одлучивано о евентуалним имовинским правима подносиоца у погледу пословног простора у Улици кнез Михаиловој број 18 у Београду, већ о изузимању наведеног пословног простора од привремене забране располагања на основу уговора о купопродаји закљученог између продавца предузећа ''А.М.'' д.д. - у стечају са седиштем у З., Р.Х., и купца М.Б. из Б..
У погледу захтева подносиоца којим побија закључак Опште седнице Врховног суда Србије I Су.бр. 12/07 од 9. јануара 2007. године, којим је констатовано да Врховни суд Србије од 1. јануара 2007. године наставља да поступа у оквиру своје досадашње надлежности, Уставни суд је оценио да оспорени акт није појединачни акт против кога се, у смислу Устава и Закона о Уставном суду, може изјавити уставна жалба, те да уставну жалбу, у овом делу, треба одбацити, сагласно члану 36. став 1. тачка 4), јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.

6. На основу изложеног и одредаба члана 89. став 1. у вези члана 45. тач. 9) и члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду (″Службени гласник РС″ бр. 109/2007), као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (″Службени гласник РС″ бр. 24/2008), одлучено је као у изреци.