Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Мирослав Николић, Сабахудин Тахировић, др Драгана Коларић, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Владан Петров и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С . из К . Феје, општина Врањска Бања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2019 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. С . изјављена против решења Основног суда у Врању Кв. 43/17 од 2. фебруара 2017. године и решења Вишег суда у Врању Кж1. 28/17 од 14. фебруара 201 7. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С . из К . Феје, општина Врањска Бања је , 21. марта 201 7. године, преко пуномоћника З. Ј. П , адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Кв. 43/17 од 2. фебруара 2017. године и решења Вишег суда у Врању Кж1. 28/17 од 14. фебруара 2017. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на претпоставку невиности из члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Подносилац сматра да му је повређено право из члана 31. „у вези са чланом 34. став 3. Устава“, јер му је притвор продужен „ без икаквог разлога“ и јер се суд „током целог поступка, а имајући у виду да је донео четири решења о продужењу притвора, увек руководио истим разлогом да ће окривљени поново извршити кривично дело које му се ставља на терет“. Додаје да се „окривљени сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном пресудом, што овде и јесте случај, без обзира на чињеницу што је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен, али иста због изјављене жалбе још увек није правноснажна“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорено другостепено решење, те врати надлежном суду на поновно одлучивање .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Основним судом у Врању је у време подношења уставне жалбе неправноснажно окончан кривични поступак против подносиоца уставне жалбе .
Основно јавно тужилаштво у Врању је 4. новембра 201 6. године против подносиоца уставне жалбе поднело оптужни предлог Кт. 1318/16. Подносиоцу је стављено на терет извршење кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 2. у вези са чланом 180. став 1. Кривичног законика.
Основни суд у Врању је 23. јануара 201 7. године, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, донео пресуду К. 435/16 којом је , поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 2. у вези са чланом 180. став 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од једне годин е и шест месеци.
Наведена пресуда је, по жалби браниоца подносиоца уставне жалбе , укинута решењем Вишег суда у Врању Кж1. 152/17 од 30. маја 2017. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, предмет је пред Основним судом у Врању добио нови број – К. 286/17 и према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs) правноснажно је окончан доношењем осуђујуће пресуде.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (21. март 201 7. године) налазио у притвору пет месеци и 13 дана , рачунајући од 8. октобра 201 7. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Основног суда у Врању К пп. 81/16 од 8. октобра 201 6. године.
Притвор је потом подносиоцу уставне жалбе током поступка продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења првостепене пресуде оспореним решењем Основног суда у Врању Кв. 43/17 од 2. фебруара 201 7. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку , а који може трајати до упућивања у установу за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је окривљени неправноснажном пресудом Основног суда у Врању оглашен кривим због извршења кривично г дел а недозвољене полне радње; да и даље постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, јер је „окривљени и након сазнања да оштећена има 13 година наставио да се виђа са оштећеном Н.С, више пута је пољубио ради задовољења полног нагона, иако је претходно упозораван да се ради о детету, и на тај начин је штетно деловао на њено здравље и са планом да исту ожени“; да је „суд узео у обзир изјаву оштећене да би иста волела да окривљени изађе из притвора, да је заљубљена у њега, те је суд при том ценио њену психофизичку зрелост и могућност да би окривљени пуштањем на слободу могао да утиче на оштећену, што указује на особиту околност да ће поновити дело; да постоје особите околности „с обзиром на начин којим се терети да је окривљени извршио кривично дело, као и да је оштећено малолетно лице и да би окривљени пуштањем на слободу могао да понови кривично дело“.
Оспореним решењем Вишег суда у Врању Кж 1. 28/17 од 14. фебруара 201 7. године одбијена је као неоснован а жалб а бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен а против првостепеног решења Основног суда у Врању Кв. 43/17 од 2. фебруара 201 7. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 425а. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће веће кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 4.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 5.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог људског права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Против подносиоца је у време подношења уставне жалбе неправноснажно окончан кривични поступак пред Основним судом у Врању доношењем пресуде којом је оглашен кривим због извршења кривичног дела недозвољене полне радње и осуђен на казну затвора у трајању од једне годин е и шест месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Основног суда у Врању, које је потврђено оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Врању је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом оглашен кривим да је извршио кривично дело недозвољене полне радње. Даље је наведено да је подносилац и након сазнања да оштећена има 13 година наставио да се са њом виђа и да је више пута пољубио ради задовољења полног нагона, иако је претходно упозораван да се ради о детету . Имајући у виду изнето, надлежни судови су закључи ли да све те околности представљају особите околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело за које је оправдано сумњив и у овом поступку.
По оцени Уставног суда, Основни и Виши суд у Врању су своја решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли су у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су аргументовано образложи ли конкретне особите околности које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду подносилац уставне жалбе поновити дело и оцени ли да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решењ а последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана доношења оспореног другостепеног решења ( 14. фебруар 201 7. године) налазио у притвору пет месеци и 14 дана (рачунајући од 8. октобра 201 6. године, када је лишен слободе), за које време су спроведене одређене доказне радње, поднет оптужни предлог, одржан главни претрес и спроведен доказни поступак, те је донета првостепена пресуда. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да се кривични поступак водио због кривичног дела недозвољене полне радње, Уставни суд је оценио да се поступак, у околностима конкретног случаја, водио са примереном хитношћу.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима о продужењу притвора наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматра ли да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се водио са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одб ио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би указивали на то да му је оспореним решењима повређено означено уставно право.
Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.