Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Ђ . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. Ђ . изјављена због повреде права на ограничено трајање притвора , из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 89/13.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Ђ . из Зрењанина је, 5. децембра 201 4. године, преко пуномоћника Т. Д , адвоката из Зрењанина, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на ограничено трајање притвора, из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 89/13.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за његово даље задржавање у притвору, истичући да је притвор одређен 3. јуна 2013. године и траје већ 18 месеци, што је у супротности са чланом 210. ЗКП-а, чиме се директ но крши одредба члана 14. ЗКП-а; да надлежни судови нису приликом доношења одлуке о притвору посебно образложили разлоге за притвор у сваком појединачном случају, што су били дужни да учине; да је након одређивања притвора оптужница подигнута 8. августа 2013. године, а припремно рочиште одржано тек 11. марта 2014. године, што је у супротности са обавезом суда да у притворским предметима поступа са нарочитом хитношћу; да Виши суд у Зрењанину није благовремено предузимао мере према другоокривљеном Ж.Р, ради обезбеђења његовог присуства, због чега су суђења у више наврата одложена .
Предложио је да Уставни суд утврди да је подносиоцу повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама чл. 31. ст. 1. и 3. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину се против подносиоца уставне жалбе и других лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак у предмету К. 89/2013.
Окривљеном је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 61/13 од 3. јуна 2013. године, да би након тога више пута био продужен.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво из Зрењанина је против подносиоца уставне жалбе подигло оптужни акт Кт. 104/13 од 8. августа 2013. године којим му је стављено на терет да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и кривично дело омогућавање уживања опојних дрога из члана 247. став 1. КЗ-а.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (5. децембар 2014. године ) налазио у притвору једну годину и шест месеци, рачунајући од 1. јуна 2013. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 61/13 од 3. јуна 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Зрењанину К в. 264/14 од 6. новембра 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 3) Законика о кривичном поступку, за још 60 дана.
Другостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1708/14 од 19. новембра 2014. године одбијен а је као неоснован а жалб а окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављен а против решења Вишег суда у у Зрењанину Кв. 264/14 од 6. новембра 2014. године. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је „основано побијаним решењем а насупрот жалбеним наводима окривљеног Г. Ђ, продужен притвор против окривљеног по основу члана 211. став 1. тач. 3) ЗКП-а, управо због оних разлога који су у образложењу побијаног решења и наведени“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу другостепеног решења је наведено: „да из списа предмета, односно из извода КЕ на име окривљеног Г. Ђ , произилази да је окривљени до сада више пута правноснажно осуђиван, при чему ранији живот окривљеног указује на континуитет у вршењу кривичних дела, а између осталих и истоврсних кривичних дела, као и дела које му се оптужницом стављају на терет, а имајући у виду чињеницу да је последњи пут осуђен пресудом Основног суда у Зрењанину К. 229/13 од 11. априла 2013. године, за кривично дело из члана 246а став 1. КЗ, су околности које и по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, како је то правилно закључио и првостепени суд, представљају особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашао на слобод и, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, затим да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено, а о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд указује на то да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби истиче повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 89/13. Имајући у виду да подносилац заправо оспорава радњу, Уставни суд је његове наводе ценио у односу на последња решења о продужењу притвора Вишег суда у Зрењанину Кв. 264/14 од 6. новембра 2014. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1708/14 од 19. новембра 2014. године.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 264/14 од 6. новембра 2014. године, због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и кривично дело омогућавање уживања опојних дрога из члана 247. став 1. КЗ-а. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе решењем од 19. новембра 2014. године правноснажно продужен на основу одред бе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу другостепеног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1708/14 од 19. новембра 2014. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, поред осталог, наведено ,,да из списа предмета, односно из извода КЕ на име окривљеног Г. Ђ, произилази да је окривљени до сада више пута правноснажно осуђиван, при чему ранији живот окривљеног указује на континуитет у вршењу кривичних дела, а између осталих и истоврсних кривичних дела, као и дела које му се оптужницом стављају на терет, а имајући у виду чињеницу да је последњи пут осуђен пресудом Основног суда у Зрењанину К. 229/13 од 11. априла 2013. године, за кривично дело из члана 246а став 1. КЗ, су околности које и по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, како је то правилно закључио и првостепени суд, представљају особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело“.
Уставни суд је оценио да су наведена решењ а Вишег суда у Зрењанину и Апелационог суда у Новом Саду којима је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означен ом законск ом основ у. Ово из разлога што су надлежни судови аргументовано образложили конкретне особите околности на којима темеље своју оцену да би окривљени, овде подносилац уставне жалбе, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело. Стога је Уставни суд наводе подносиоца у овом делу оценио неоснованим.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неутемељене наводе подносиоца ,,да разлози за продужење притвора нису ни јасни, ни довољни, односно да су паушални и стереотипни“.
У погледу навода уставне жалбе ,,да притвор траје већ 18 месеци ", Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом Зрењанину, до тренутка подношења уставне жалбе, трајао једну годину и шест месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказиван главни претрес, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 89/13 повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.