Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б . изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду П. 71231/10 од 5. децембра 2013. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1608/14 од 20. новембра 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
3. Одбацује се уставна жалба Д. Б . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Р3. 26/18 од 4. априла 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 26. децембра 2014. године, преко пуномоћника Ђ. П, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 19. јануара, 6. јула и 2. октобра 2015. године, против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину, из члана 21, члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту судова да образложе оспорене судске одлуке. Наводе о повреди права на накнаду штете и права на имовину, подносилац заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде, као и да обавеже Републику Србију да му накнади нематеријалну штету због повреде Уставом зајемчених права. Поред тога, подносилац је тражио и трошкове на име састава уставне жалбе. Такође, предложио је да Уставни суд, у смислу члана 87. Закона о Уставном суду, прошири дејство своје одлуке и на лица која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији.
Допуном уставне жалбе од 17. априла 2018. године подносилац је оспорио и решење Апелационог суда у Београду Р3. 26/18 од 4. априла 2018. године, због повреде права на једнаку заштиту права. Образлажући повреду означеног права, подносилац је навео да је Апелациони суд у Београду у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносио различите одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и допис Првог основног суда у Београду Су VIII – 43-56/2019 од 3. априла 2019. године , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 71231/10 од 5. децембра 2013. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му на име накнаде штете на име изгубљене добити исплати одређени новчани износ са опредељеном законском затезном каматом.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1608/14 од 20. новембра 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена првостепена пресуда. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је другостепени суд оценио да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно применио одредбе материјалног права, када је закључио да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.
Апелациони суд у Београду у оспореном решењу Р3. 26/18 од 4. априла 2018. године није предложио Врховном касационом суду одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1608/14 од 20. новембра 2014. године. У образложењу оспореног решења је наведено да је тужилац благовремено изјавио ревизију у смислу одредбе члана 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се у конкретном случају примењује, на основу одредбе члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС, бр. 72/11 и 55/14“).
Дописом Првог основног суда у Београду Су VIII – 43-56/2019 од 3. априла 2019. године, Уставни суд је обавештен да је решење Врховног касационог суда Рев. 4562/18, које је приложено уз допис, уручено пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 27. фебруара 2019. године.
Решењем Врховног касационог суда Рев. 4562/18 од 4. октобра 2018. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1608/14 од 20. новембра 2014. године. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да Апелациони суд у Београду решењем Р3. 26/18 од 4. априла 2018. године није предложио овом суду да одлучује о ревизији као изузетно дозвољеној, применом члана 395. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело забране дискриминације (члан 21.), право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе у делу у коме су оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 71231/10 од 5. децембра 2013. године и Апелационог суда у Београду Гж. 1608/14 од 20. новембра 2014. године, са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да је поводом већег броја уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава. То су, поред осталих, и одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је подносилац Д. Б . у парничном поступку који је претходио уставносудском био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предметима Уж-8979/2014
и Уж-8847/2014.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је и подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском предмету повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме су оспорене првостепена и другостепена пресуда због повреде начела и права из члана 21, члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио следеће: да су наводи ове уставнe жалбe истоветни наводима које су подносиоци М. С. и Ж. З, преко истог пуномоћника, изнели у уставним жалбама које су изјавили против правноснажних судских одлука и ревизијских решења донетих у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а о којима је Уставни суд одлучивао у предмет има Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015, као и да су оспорене судске одлуке, разлози на којима се те одлуке заснивају, као и образложења заузетих правних ставова и оцена, такође битно слични судским одлукама оспореним уставним жалбама у навед еним уставносудским предметима.
Стога је Уставни суд, полазећи од разлога детаљно изнетих у образложењима одлука Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду штете, одлучујући као у тачки 2. изреке. Уставни суд је такав став заузео и у већ поменутим одлукама Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године, Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године, Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године .
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорено решење Апелационог суда у Београду Р3. 26/18 од 4. априла 2018. године, са становишта повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да услов који мора да постоји да би могла да се цени повреда означеног права јесте различито поступање судова последње инстанце у идентичној или битно сличној чињеничној и правној ситуацији.
Уставни суд даље констатује да одлука апелационог суда о дозвољености ревизије изјављене на основу члана 395. раније важећег ЗПП, има карактер првостепене одлуке , а да коначну оцену о изузетној дозвољености ревизије даје Врховни касациони суд . Такав правни став Уставни суд је већ заузео у већем броју својих решења ( видети, поред осталих, Решење Уж-2233/2011 од 29. фебруара 2012. године, доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе оспорава наведено решење искључиво због неједнаког поступања Апелационог суда у Београду о изузетно дозвољеним ревизијама изјављеним против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама , као и чињеницу да подносилац није проширио уставну жалбу и на решење Врховног касационог суда Рев. 4562/18 од 4. октобра 2018. године, којим је коначно одлучено о предметној ревизији, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у делу изјављеном против оспореног решење Апелационог суда у Београду , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
Што се тиче подносиочевог предлога да Уставни суд на основу члана 87. Закона о Уставном суду прошири дејство ове одлуке на (неименована) лица која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истоветној правној ситуацији, Уставни суд налази да нема основа за разматрање предлога да се дејство конкретне Одлуке прошири и на друга лица, с обзиром на то да је само подносилац уставне жалбе био странка у предметном парничном поступку.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.