Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Ђуркић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Снежана Марковић, Мирослав Николић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Љ. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љ. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По. 1. 101/10 (раније предмет Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 28/07), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. М . из Београда поднео је Уставном суду, 3. јула 2014. године, преко пуномоћника Б. М, адвоката из Београда, уставну жалбу против „одлука које се односе на лишење слободе, одређивање притвора и продужење притвора, као и одлука донетих на основу изјављеног правног лека против наведених одлука“, због повреде права из чл. 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 41. и 42. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који се пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење водио у предмету К.По.1. 101/10 (раније предмет Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 28/07).
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је подносилац лишен слободе 29. маја 2007. године око 9,30 часова, на свом радном месту, у службеним просторијама Републичке тржишне инспекције – Одељење Београд – Одсек за контролу мерила и мерних јединица, када је сачињена и потврда о привремено одузетим предметима, са временском назнаком „29. мај 2007. године у 9,36 часова“;
- да је подносилац 29. маја 2007. године саслушан у својству осумњиченог од стране Службе за борбу против организованог криминала, те да је на том записнику констатовано да је саслушање започето у 17,36 часова, а да је јавни тужилац Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва о томе обавештен у 12,00 часова;
- да је у кривичној пријави Службе за борбу против организованог криминала Ку. 15/17 означено да је подносилац лишен слободе 29. маја 2007. године у 16,00 часова, а што је наведено и у решењу о задржавању Ку. 15/07 – ЛС. 79/07 од 29. маја 2007. године, с тим што је у том решењу о констатовано да је јавни тужилац Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва о томе обавештен у 16,05 часова;
- да је пред истражног судију Окружног суда у Београду – Посебно одељење подносилац изведен 31. маја 2007. године у 8,00 часова, а да је био саслушан тек 1. јуна 2007. године у 3,30 часова, о чему је сачињен записник о саслушању осумњиченог Ки.П. 28/07;
- да је истражни судија Окружног суда у Београду – Посебно одељење донео решење Ки.П. 28/07 од 1. јуна 2007. године, којим је према подносиоцу одредио притвор, по законском основу из члана 142. став 2. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку, који се подносиоцу има рачунати од лишења слободе 29. маја 2007. године у 16,00 часова, а које решење је постало правноснажно решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење Ки.П. 28/07 – Кв.П. 174/07 од 20. јуна 2007. године, при чему у донетим решењима „није прецизирано који конкретно сведоци треба да буду испитани“;
- да је решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кв.П. 184/07 од 29. јуна 2007. године према подносиоцу продужен притвор за још два месеца, с тим што му је проширен основ притвора и на основ из члана 142. став 2. тачка 5) (поред основа из члана 142. став 2. тачка 2.) тада важећег Законика о кривичном поступку, али „без навођења које су то особито тешке околности извршења кривичног дела које је подносиоцу стављено на терет“;
- да је притвор против подносиоца и надаље продужаван, с тим што је у међувремену отпао законски основ из члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, да би последње решење о продужењу притвора Окружног суда у Београду – Посебно одељење К .П. 28/07 – Кв.П. 51/08 било донето 22. фебруара 2008. године, при чему су сва решења о продужењу притвора „садржала идентичне и стереотипне разлоге због којих су донета, а ни другостепена решења нису садржала довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“;
- да се на снимцима који су на телевизијским програмима емитовани као „ударна вест“ у свим информативним емисијама готово свих телевизија почев од 10 часова тога дана па надаље „јасно види лик подносиоца“, са означавањем његовог пуног имена и презимена и уз навођење да је реч o припаднику „нафтне мафије“, што је „и објективно и субјективно понижавајуће“;
- да је подносиоцу „оптички и аудио надзирана комуникација и преписка преко мобилног телефона“, те да је тај доказ, прибављен супротно одредбама Устава и тада важећег Законика о кривичном поступку, изведен на главном претресу, упркос противљењу одбране;
- да је „оспорени поступак трајао преко сваке разумне мере“, будући да је правноснажно оконачан „након пуних седам година“, при чему ни све објективне околности случаја и бројност окривљених (од којих се већина налазила у притвору), не оправдавају толико дуго трајање поступка, посебно ако се има у виду тежина кривичног дела које се подносиоцу стављало на терет, као и чињеница да је испитано само четири сведока која су имала директна или индиректна сазнања о догађају који се односио на подносиоца, те да вештачење пословне документације није било сложено и неуобичајено, а да подносилац ни у чему није допринео дугом трајању поступка.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и утврди право подносиоца на нематеријалну штету у износу од 20.000 евра, те да му накнади трошкове поступка прд Судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета сада Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/14, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.П. 28/07, а потом пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 101/10, вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика (у ком поступку је било оптужено још 22 лица због више кривичних дела против службене дужности и против јавног реда и мира), који поступак је правноснажно окончан.
Кривични поступак је у односу на подносиоца уставне жалбе покренут 1. јуна 2007. године, доношењем решења о спровођењу истраге. Истрага се водила пред раније Окружним судом у Београду – Посебно одељење у предмету Ки.П. 28/07, због постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика (као и против још 20 лица због више кривичних дела). Током истраге је прибављен велики број писмених доказа и садржаја прислушкиваних телефонских разговора, испитан велики број оштећених и сведока, те обављено више комплексних комисијских вештачења, која су касније и допуњавана.
Решењем истражног судије Окружног одељења у Београду – Посебно одељење Ки. 28/07 од 1. јуна 2007. године према подносиоцу је одређен притвор, из разлога прописаног одредбом члана 142. став 2. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку, који му се има рачунати од 29. маја 2007. године у 16,00 часова, када је лишен слободе. Решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 28/07 од 17. априла 2008. године према подносиоцу је укинут притвор.
Након спроведене истраге, Окружно јавно тужилаштво у Београду – Специјално тужилаштво је 28. новембра 2007. године пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење против подносиоца подигло оптужницу Кт.С. 10/07, због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика (а оптужница је подигнута и против још 20 лица због више кривичних дела против службене дужности и против јавног реда и мира). Решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 28/07 – Кв.П. 17/08 од 19. фебруара 2008. године одбијени су приговори против оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 10/07 од 28. новембра 2007. године, поред осталих и приговор браниоца подносиоца, чиме је наведена оптужница ступила на правну снагу. Окружни суд у Београду – Посебно одељење је решењем К.П. 8/08 – Кв.П. 137/08 спојио кривичне поступке у предметима К.П. 8/08, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 10/07 од 24. марта 2008. године и К.П. 28/07 и по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 10/07 од 28. новембра 2007. године, ради јединственог вођења кривичног поступка и доношења једне одлуке (укупан број оптужених из обе оптужнице је 23). Оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 10/07 од 28. новембра 2007. и 24. марта 2008. године, измењене су актима Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 10/07 од 16. децембра 2011. године и 29. марта 2012. године, при чему је правна квалификација кривичног дела у односу на подносиоца остала непромењена.
Окружни, а потом Виши суд у Београду – Посебно одељење је главни претрес у овој правној ствари до његовог правноснажног окончања у односу на подносиоца, заказао укупно 101 пут.
У току првостепеног поступка, надлежни суд је више пута раздвајао (па накнадно спајао) поступак у односу на првоокривљеног М.С. (који је због лошег здравственог стања истицао да не може да прати ток главног претреса, због чега је вршено вештачење његове процесне способности), како би имао процесних услова да главни претрес у односу на остале окривљене (па и подносиоца уставне жалбе) одржи, док других процесних потешкоћа у погледу обезбеђивања присуства окривљених, вештака и сведока на главном претресу, у овој правној ствари уопште није било.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 101/10, која је објављена 13. јула 2012. године, након спроведеног доказног поступка који је закључен на главном претресу 25. јуна 2012. године, подносилац је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“ број 85/05), јер није доказано да је извршио наведено кривично дела које му је оптужним актом стављено на терет (док су неки од осталих саокривљених оглашени кривим и осуђени, а неки ослобођени од оптужбе).
Одлуком в.ф. председника Вишег суда у Београду Су. 1/12-247 од 7. септембра 2012. године одређен је додатни рок од 90 дана (након истека законског рока од 30 дана од дана објављивања пресуде) за израду пресуде, док је одлуком в.ф. председника Вишег суда у Београду Су. 1/12-339 од 26. новембра 2012. године одређен додатни рок од 60 дана (након истека додатног рока од 90 дана и законског рока од 30 дана од дана објављивања пресуде) за израду пресуде. Писмени отправак пресуде суд је израдио и експедовао странкама 30. априла 2013. године, а списи предмета су 19. јуна 2013. године достављени Апелационом суду у Београду – Посебно одељење ради одлучивања о изјављеним жалбама.
Пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 14/13 од 26. фебруара 2014. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, а пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 101/10 од 13. јула 2012. године, у ослобађајућем делу у односу на овде подносиоца уставне жалбе, је потврђена (док је у односу на остале саокривљене првостепена пресуда укинута – и у преосталом ослобађајућем и у осуђујућем делу).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, те да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1. ); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (члан 28. став 1. ); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати (члан 29. став 1. ); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1. ); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1. ); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1. ); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1. ); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. ста в 1. ); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (члан 41. став 1. ); да је зајемчена заштита података о личности (члан 42. став 1. ).
5. Приступајући оцени разлога и навода изнетих у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да оцена разумног трајања судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, поступања судова који воде поступак, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд констатује да је предметни кривични поступак покренут 1. јуна 2007. године, доношењем решења да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а да је у односу на подносиоца окончан правноснажном ослобађајућом пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 14/13 од 26. фебруара 2014. године, из чега следи да је кривични поступак у односу на подносиоца трајао шест година и скоро девет месеци.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак водио против 23 лица, међу којима је био и подносилац уставне жалбе, због основане сумње да су извршили већи број кривичних дела против службене дужности и против јавног реда и мира, са изразито обимним предложеним доказним материјалом, што неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да упућују на изузетну сложеност конкретног кривичног предмета, а што начелно може представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка. Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови до доношења првостепене пресуде, редовно заказивали и одржавали главни претрес. По оцени Уставног суда, све напред наведено неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка.
Имајући у виду несумњиву сложеност чињеничних и правних питања, околност да је суд одлучивао о оптужбама против 23 окривљених лица, због више кривичних дела, а која су по својој природи чињенично увек сложена, да се надлежни суд активно бавио предметом, да је два пута продужаван рок за израду првостепене пресуде, као и чињенице да првостепена пресуда има више од пет стотина стран ица, те да је и поред свега наведеног оспорени кривични поступак правноснажно окончан за шест година и девет месеци, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К.По.1. 101/10 (раније пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење К.П. 28/07) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се оспоравају „одлуке које се односе на лишење слободе, одређивање притвора и продужење притвора, као и одлуке донете на основу изјављеног правног лека против наведених одлука“, Уставни суд је утврдио да су сви оспорени акти (који појединачно нису ближе означени) подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу достављени током 2007. и 2008. године. Током 2007. године предузете су и оспорене радње које се односе на снимање хапшења подносиоца и емитовање тог садржаја путем средстава јавног информисања, као и оспорене радње које се односе на надзирање телефонске комуникације подносиоца. Имајући у виду да је подносилац уставну жалбу изјавио 3. јула 2014. године, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.