Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Сабахудин Тахировић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р . Д . из Крушевца , власника – П. „Д.“ Крушевац, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Д, власника – П. „Д .“ Крушевац и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 201 7. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. марта 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Д . из Крушевца, власник – П . „ Д.“ Крушевац, поднео је Уставном суду, 1. јуна 2017. године, преко пуномоћника Д. С , адвоката из Крушевца, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. марта 2017. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе оспорио је решење о обустави предметног извршења, поред осталог, и из разлога што му је поступајући суд датом поуком о правном леку ускратио право на изјављивање приговора.
Поднеском од 11. октобра 2017. године подносилац је проширио уставну жалбу и на решење Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава.
У допуни уставне жалбе наведено је да је оспореним решењем одбачен приговор подносиоца изјављен против решења о обустави извршења. Подносилац оспорава правну оцену суда да се против решења о обустави извршног поступка не може изјавити приговор.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и да му досуди трошкове на име састава уставне жалбе и допуне уставне жалбе .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем И. 332/07 од 14. марта 2017. године обуставио извршење одређено решењем о извршењу тогa суда И. 332/07 од 4. јула 2007. године, које је донето по предлогу подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца. Оспорено решење садржи поуку о правном леку, у којој је наведено да против овог решења није дозвољен приговор.
Оспореним решењем Привредног суд а у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године одбачен је приговор извршног повериоца од 18. маја 2017. године , који је поднет против наведеног решења о обустави поступка. У образложењу овог решења је истакнуто да је чланом 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен, а да у конкретном случају закон није предвидео ту могућност.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа људска права, и то: право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о извршењу и обезбеђењу који се примењивао у конкретном поступку („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11-др. закон, 109/13-Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења који је претходио уставносудском имао својство извршног повериоца. Подносилац је оспорио решење Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. марта 2017. године којим је обустављено извршење, с тим што је то решење садржало поуку о правном леку да против тог решења није дозвољен приговор. Међутим, подносилац је против тог решења поднео приговор, који је одбачен као недозвољен оспореним решењем истог суда И. 332/07 од 14. септембра 2017. године, у коме је наведено да закон не предвиђа дозвољеност приговора на решење о обустави извршења.
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донети акти који се оспоравају уставном жалбом. У вези са тим, оспореном одлуком о обустави извршења која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, као извршног повериоца. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 , 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/2014), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек – приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Стога је и сам судија појединац требало да у поуци о правном леку наведе да је против решења о обустави поступка дозвољен правни лек. Међутим, приговор који је подносилац уставне жалбе изјавио против првостепеног решења, иако је био „поучен“ да на то нема право, одбачен је од стране судије појединца .
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. марта 2017. године.
Наводе уставне жалбе о повреди осталих означених права Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспорено решење Привредног суда у Краљеву И. 332/07 од 14. септембра 2017. године поништио и да ће приговор подносиоца бити предмет поновног разматрања у поступку пред Привредним судом у Краљеву.
6. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.