Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби Д. Ј . из С . код Параћина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ј . изјављена против пресуде Вишег суда у Јагодини Кж1. 248/15 од 29. септембра 2015. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредб ом члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Јагодини Кж1. 248/15 од 29. септембра 2015. године, у делу којим се потврђује први став изреке пресуде Основног суда у Параћину К. 294/13 од 6. априла 2015. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног Д. Ј . изјављеној против првог става изреке пресуде Основног суда у Параћину К. 294/13 од 6. априла 201 5. године.
3. Одбацује се уставна жалба Д. Ј . изјављена против акта Републичког јавног тужилаштва Ктз. 1104/15 од 22. јануара 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ј . из С . код Параћина је, 26. новембра 201 5. године, преко пуномоћника З. Т , адвоката из Параћина, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Јагодини означен е у изреци , коју је допунио поднеском од 26. фебруара 2016. године, оспоравајући и акт Републичког јавног тужилаштва Ктз. 1104/15 од 22. јануара 2015. године, а све због повреде права на правну сигурност у казненом праву, зајемчен ог одредб ом члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепена судска одлука којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због извршења три кривична дела увреде и осуђен на јединствену новчану казну у износу од 30.000,00 динара.
У уставној жалби је наведено да је оспорен ом пресудом повређено начело ne bis in idem, јер је против подносиоца уставне жалбе претходно вођен прекршајн и поступ ак поводом истог животног догађаја који је обустављен због наступања застарелости гоњења. Подносилац је истакао да се другостепени суд није осврнуо на жалбене наводе који се односе на повреду начела ne bis in idem иако је решење о обустави прекршајног поступка донето у току предметног кривичног поступка, на шта је у жалби окривљени јасно указивао.
Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд утврди повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку пред Уставним судом утврђено је да су поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жа лбе истовремено вођен а два казнена поступка, и то прекршајни поступак због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, и кривични поступак због три кривична дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика. Прекршајни поступак је у току трајања првостепеног кривичног поступка обустављен услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, а кривични поступак је правноснажно окончан оспореном пресудом, којом је подносилац оглашен кривим због три кривична дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика и осуђен на јединствену новчану казну у износу од 30.000,00 динара.
У прекршајном поступку који је вођен пред Прекршајним суд ом у Параћину у предмету Пр. 1116/13 (раније Пр. 889/12) , подносиоцу уставне жалбе је стављано на терет да је дана 6. маја 2012. године око 18,00 сати у селу С. на месту званом „С .“, нарушио јавни ред и мир, вршењем насиља према другом, на тај начин што је услед раније нарушених међуљудских односа, након краће свађе физички насрнуо на Д. М . и задао му два ударца отвореном шаком у пределу главе, где је том приликом оштећени задобио лаке телесне повреде. Решењем Прекршајног суда у Параћину Пр. 1116/13 од 12. маја 2014. године , које је постало правноснажно 2. јуна 2014. године обустављен је наведени прекршајни поступак услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења.
Оспореном пресуд ом правноснажно је окончан кривични поступ ак који је вођен против подносиоца уставне жалбе по приватној кривичној тужби Д. М, Д е. М . и П . М , због три кривична дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика , у којем је подносиоцу стављено на терет да је дана 6. маја 2012. године око 18,30 часова испред капије од ограде код колибе приватног тужиоца Д. М . пришао приватном тужиоцу и изненада га са своје обе руке ударио песницама у обе слепоочнице, и затим упутио увредљиве речи: „Зашто ти опет свираш к.“, и након упућених речи, пришао приватном тужиоцу и изненада га са своје обе руке ударио песницама у обе слепоочнице; док је истог дана на истом месту око 19,30 при чему је могао да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, свестан да је његово дело забрањено, а приватним тужиоцима Де . и П . М . упутио увредљиве речи : „Можете ви мене да ухватите за к .“.
Из првостепене пресуде Вишег суда у Параћину К. 294/13 од 6. априла 2015. године произлази да је кривични суд у току поступка имао сазнања да се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, водио прекршајни поступак поводом истог животног догађаја, који је обустављен услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, као и да је решење о обустави постало правноснажно 2. јуна 2014. године. У образложењу првостепене пресуде је наведено да је став суда да се у конкретном кривичном поступку који се води против окривљеног за кривично дело које је саставни део догађаја поводом које је правноснажно окончан прекршајни поступак у којем је заштитни објекат био јавни ред и мир, док је заштитни објекат у кривичном поступку част и углед приватног тужиоца, те како се не ради о истом заштитном објекту, па су се у радњама окривљеног стекла обележја и кривичног дела и прекршаја, чиме се, и поред обуставе прекршајног поступка омогућава оштећеном да заштити своју част и углед.
Из жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, којом је оспоравао првостепену пресуду Основног суда у Параћину К. 294/13 од 6. априла 2015. године произлази да је окривљени истакао повреду начела ne bis in idem указујући на прекршајни поступак који је поводом истог догађаја вођен и правноснажно обустављен против њега, а да првостепена пресуда не садржи јасно образложење разлога о одлучним чињеницама, да ли се у конкретном случају ради о већ пресуђеној ствари .
Оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини Кж1. 248/15 од 29. септембра 2015. године одбијене су као неоснован е жалб е окривљених и приватних тужилаца и ожалбена првостепена пресуда је потврђена. У образложењу оспорене другостепене пресуде није оцењен жалбени навод о истакнутој повреди начела ne bis in idem.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело, док је одредбом члана 33. став 7. Устава утврђено да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу.
Одредбама члана 4. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен (став 1.), те да правноснажна судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног (став 2 .).
Одредбом члана 170. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко увреди другог, казниће се новчаном казном од двадесет до сто дневних износа или новчаном казном од четрдесет хиљада до двеста хиљада динара.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру (" Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава , Уставни суд је утврдио да подносилац указује на повреду начела ne bis in idem гарантовану одредбом члана 34. став 4. Устава.
Из навода уставне жалбе и достављене документације Уставни суд је утврдио да је поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе најпре правноснажно обустављен прекршајни поступак решењем Прекршајног суда у Параћину Пр. 1116/13 од 12. маја 2014. године, које је постало правноснажно 2. јуна 2014. године, због прекршаја против јавног реда и мира учињеног на тај начин што је подносилац 6. маја 2012. године око 18,00 часова у селу С . вршио насиље према Д . М, тако што је након краће свађе физички насрнуо на њега, задао му два ударца отвореном шаком у пределу главе наневши оштећеном лаке телесне повреде, а да је, након тога, оспореним пресудама у кривичном поступку подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим што је 6. маја 2012. године око 18,30 часова испред капије приватног тужиоца пришао Д. М . ударио га песницама у обе слепоочнице и затим упутио напред цитиране увредљиве речи, те је истог дана око 19,30 приватним тужиоцима Де . М. и П. М . такође упутио увредљиве речи цитиране у тачки 3 . образложења ове одлуке .
Уставни суд указује на то да је у више својих одлука (видети, између осталих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), указао да је приликом оцене навода уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, потребно утврдити: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли су казне по својој природи била казненоправне; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
5.1. Испитујући први услов, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд је, полазећи од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се конкретан прекршајни поступак односио на „кривичну“ ствар (правна квалификација дела према домаћем законодавству, природа дела која подразумева два кумулативна подкритеријума - обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне), а имајући у виду утврђено чињенично стање у тачки 3. Образложења ове одлуке , те уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог одредбом члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак који је вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају испуњен први услов за утврђивање повреде начела ne bis in idem, те да су против подносиоца уставне жалбе истовремено вођена два казнена поступка.
5.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела, која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачењем начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је предмет и прекршајног и кривичног поступка један животни догађај. Наиме, подносиоцу уставне жалбе у прекршајном поступку који је обустављен услед наступања апсолутне застарелости гоњења, стављано на терет да је дана 6. маја 2012. године око 18,00 сати у селу С . на месту званом „С .“, нарушио јавни ред и мир, вршењем насиља према другом, на тај начин што је услед раније нарушених међуљудских односа, након краће свађе физички насрнуо на Д. М . и задао му два ударца отовреном шаком у пределу главе, где је том приликом оштећени задобио лаке телесне повреде, а да је оспореном пресудом правноснажно окончан кривични поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе по приватној кривичној тужби Д . М, Де . М . и П . М, због три кривична дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика, у којем је, између осталих дела подноси лац оглашен кривим и да је дана 6. маја 2012. године око 18,30 часова пришао приватном тужиоцу Д. М . и изненада га рукама ударио песницама у обе слепоочнице, и затим упутио увредљиве речи.
Дакле, Уставни суд закључује да су чињенице на основу којих је утврђена кривична одговорност подносиоца уставне жалбе оспореном пресудом у односу на оштећеног Д. М . чињенично идентичне инкриминисаним радњама које су подносиоцу уставне жалбе биле стављене на терет у прекршајном поступку у којем је решење о обустави поступка стекло својство res iudicata. Наиме, догађаји због којег су против подносиоца вођена два поступка десили су се за време сукоба (вербалног и физичког) у селу С. 6. маја 2012. године у којем је подносилац уставне жалбе физички насрнуо на Д . М, ударио га затвореним шакама у пределу главе и нанео му телесне повреде уз изговарање увредљивих речи. Уставни суд указује на то да, без обзира на то што је у одлукама прекршајног и кривичног суда наведено различито време предузимања инкриминисаних радњи у односу на овог оштећеног (у прекршајном је наведено 18,00, а у кривичном 18,30), у току наведених судских поступака није било спорно да се конкретно ради о једном догађају у којем је исти оштећени задобио телесне повреде и био увређен изговореним речима од стране подносиоца уставне жалбе, док су још две особе у истом догађају имале својство оштећених у кривичном поступку због увредљивих речи које им је подносилац уставне жалбе упућивао након физичког напада на Д . М , с тим да те инкриминисане радње нису биле обухваћене одлуком прекршајног суда, те стога у том делу ( у односу на приватне тужиоце Де. и П . М .) оспореном пресудом није дошло до повреде начела забране двоструке кажњивости.
Стога је Уставни суд утврдио да је и други услов у испитивању евентуалне повреде начела ne bis in idem испуњен у односу на одлуку суда која се тиче оштећеног Д . М, те да су дела која су подносиоцу уставне жалбе у обустављеном прекршајном поступку била стављена на терет и због којих је подносилац оспореном пресудом оглашен кривим због кривичног дела учињеног према Д. М . – иста ( idem).
5.3. Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд указује на то да се начело ne bis in idem примењује, не само, у казненим поступцима који се воде узастопно (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), већ обухвата и поступке који се воде истовремено ( видети Одлуку Уж- 3312/2016 од 5. априла 2018. године) , те је стога, у конкретном случају утврдио да, иако је кривични поступак покренут након покретања прекршајног поступка, против подносиоца уставне жалбе у периоду од 20. јуна 2012. године (када је покренут кривични поступак) до 2. јуна 2014. године (када је решење о обустави прекршајног поступка постало правноснажно) истовремено су се водила два казнена поступка. Поред тога Уставни суд је утврдио да је предметни прекршајни поступак окончан обуставом поступка услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, те је судска одлука о обустави прекршајног поступка стекла својство правноснажности (res iudicata) у току првостепеног кривичног поступка , након чега је подносилац правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку. Стога је Уставни суд утврдио да је испуњен и трећи услов у испитивању повреде начела забране двоструке кажњивости, те да је у конкретном случају постојала двострукост поступка у оном делу у којем се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе водио због кривичног дела увреде према оштећеном Д. М .
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, да је Уставни суд утврдио да је против подносиоца уставне жалбе првобитно правноснажно обустављен прекршајни поступак, који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајног решења он оглашен кривим за кривично дело које се односило на исто понашање и исте радње за које је претходно вођен и обустављен прекршајни поступак, и које је обухватало у суштини исте чињенице, због чега правноснажно обустављање поступка за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ у конкретном случају представља сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела увреда, заснивајући своју оцену пре свега на тумачењу члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, коју је дао Европски суд за људска права, Уставни суд је закључио да је оспореном пресудом, у делу којим је осуда за кривично дело увреде учињено према Д. М . постала правноснажна, дошло до повреде начела ne bis in idem.
6. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Виши суд у Јагодини поново одлучи о жалби подносиоца, односно његовог браниоца изјављеној против првог става изреке првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за вођење поступка по поднетој уставној жалби у односу на оспорени акт Републичког јавног тужилаштва Ктз. 1104/15 од 22. јануара 2015. године, којим је бранилац подносиоца уставне жалбе обавештен да то тужилаштво није нашло основа за подизање захтева за заштиту законитости против оспорених одлука, Уставни суд је, у више својих решења, оценио да оспорени акт не представља појединачни акт из члана 170. Устава против кога се може изјавити уставна жалба. Ово из разлога што иницијатива за подизање захтева за заштиту законитости не подразумева право подносиоца да се ово ванредно правно средство изјави, те се стога обавештењем јавног тужиоца да нема основа за изјављивање захтева за заштиту законитости не одлучује о правима лица које је иницирало коришћење тог правног средства.
Стога је Уставни суд, у овом делу, уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.