Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Г . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. марта 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. Г . и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређена прав а на правично суђење , на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туж иоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 2941/11 од 11. јуна 2012. године.
3. Одбацује се „захтев за проширење дејства одлуке Уставног суда по члану 87. Закона о Уставном суду“ на И. М, Т . Ј , И. Б, Г . Б, В . С, Г . Т , М. Б, Т . К, Б . П, Н . Р, Д . Р, С . С, С. Д, М . Ђ, Р . Л , М. С, С . С, Г . М . и А . М.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Г . из Београда поднео је Уставном суду, 21. октобра 2016. године, преко пуномоћника Р. Л, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године, због повреде права на правично суђење , права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео: да је став заузет у оспореној одлуци Апелационог суда у Београду у супротности са одлукама Уставног суда Уж-7156/2014 од 11. децембра 2014. године и Уж - 2220/2013 од 30. јуна 2015. године; да је Апелациони суд у Београду у истим чињеничним и правним ситуацијама доносио различите одлуке. Као доказ неједнаког поступања судова подносилац је доставио пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1356/13 од 2. јула 2015. године и Гж1. 2897/15 од 6. новембра 2015. године .
И. М . и друга лица наведена у тачки 3. изреке поднела су 10. јануара 2019. године , преко пуномоћника Риста Лекића и Александрa Јоковић a, адвоката из Београда, „захтев за проширење дејства одлуке Уставног суда по члану 87. Закона о Уставном суду“. У захтеву је, поред осталог, наведено: да се подносиоци захтева налазе у истој чињеничној и правној ситуацији као подносилац уставне жалбе Н. Г; да су сви поднели предлоге за понављање правноснажно окончаних парничних поступака (на основу наведених одлука Уставног суда Уж-7156/2014 и Уж-2220/2013), који су правноснажно одбијени или се налазе у фази првостепеног, односно другостепеног одлучивања; да је девет подносилаца у току 2017. и 2018. године изјавило уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли јe у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и документацију која је уз њу приложена, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године потврђена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 2941/11 од 11. јуна 2012. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да му на име неисплаћене разлике плате до њеног двоструког износа исплати одређени новчани износ, као и да му исплати разлику припадајућих доприноса за здравствено, социјално и пензијско осигурање. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац био запослен у Одељењу за сузбијање организованог криминала у Служби за борбу против организованог криминала Управе криминалистичке полиције; да против решења којим му је утврђен коефицијент плате није изјавио жалбу; да је тужилац, сагласно одредбама чл. 142. и 143. Закона о полицији из 2005. године, против решења о одређивању плате имао право да изјави жалбу Жалбеној комисији Владе, а против одлуке комисије покрене управни спор; да у ситуацији када запослени пропусти да тражи измену појединачног пр авног акта на основу којег му је обрачуната и исплаћена плата, он не може тражити исплату плате на основу Уредбе о платама лица која обављају послове у посебним организационим јединицама државних органа надлежних за сузбијање организованог криминала.
Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1. 1356/13 од 2. јула 2015. године делимично преиначио првостепену пресуду донету у том спору и усвојио тужбени захтев тужиље, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да јој на име разлике плате до њеног двоструког износа исплати одређене новчане износе. У образложењу пресуде је, између осталог, истакнуто: да је, у складу са ставом израженим у Одлуци Уставног суда Уж-7156/2014, доношењем решења тужене тужиља стекла право на плату утврђену Уредбом о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку за ратне злочине, те да не постоји потреба за вођењем посебног поступка ради утврђивања тачног износа плате.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2897/15 од 6. новембра 2015. године делимично је преиначена првостепена пресуда донета у том спору и усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да му на име накнаде штете због мање исплаћене плате исплати одређене новчане износе. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведен о: да је Уставни суд Одлуком Уж-2220/2013 од 30. јуна 2015. године усвојио уставну жалбу овде тужиоца, поништио претходну одбијајућу пресуду овог суда и наложио да суд донесе нову одлуку о жалби против првостепене пресуде; да је тужилац решењем тужене о распоређивању у службу стекао право на плату утврђену Уредбом о платама лица која обављају послове у посебним организационим јединицама државних органа надлежних за сузбијање организованог криминала; да је наведеном уредбом тачно утврђен износ плате и њено увећање, те да решење надлежног функционера у том случају има само декларативни карактер.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Разматрајући уставну жалбу у делу којем је истакнута повреда права на правично суђење и право на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује је, на седници одр жаној 11. децембра 2014. године, донео Одлуку Уж-7156/2014, којом је усвојио уставну жалбу Д. Б . из Београда, утврдио да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2056/11 од 20. октобра 2011. године наведеном подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, поништио наведену пресуду Апелационог суда у Београду и одредио да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 7293/06 од 30. марта 2009. године. На истоветан начин Уставни суд је поступио и у Одлуци Уж -2220/2013 од 30. јуна 2015. године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је из садржине уставне жалбе подносиоца Н. Г . и на основу увида у приложене доказе утврдио да је овај подносилац у парничном поступку који је претходио уставносудском био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставних жалби у предметима Уж-7156/2014 и Уж -2220/2013.
С обзиром на из ложено, Уставни суд је оценио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7156/2014 од 11. децембра 2014. године.
Испитујући уставну жалбу у делу у којем је истакнута повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је у оспореној пресуди Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године , Апелациони суд у Београду правноснажно одбио тужбени захтев подносиоца, нашавши да подносилац није искористио правна средства која су му стајала на располагању у управном поступку ради измене појединачног акта на основу којег му је обрачуната и исплаћена плата, те да њену исплату не може тражити на основу подзаконског акта. Супротно томе, исти суд је у пресудама Гж1. 1356/13 од 2. јула 2015. године и Гж1. 2897/15 од 6. новембра 2015. године, примењујући став Уставног суда заузет у Одлуци Уж-7156/2014, усвојио тужбене захтеве тужилаца, запослених у посебним службама Министарства унутрашњих послова, са образложењем да подзаконски акти којима се уређују плате запослених у тим службама, представљају непосредан правни основ за исплату плате, а сам акт надлежног функционера поводом признавања наведеног права у том случају има декларативно- спроведбени карактер , којим се адресату признаје право утврђено подзаконским актом. Полазећи од чињенице да је Апелациони суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке, Уставни суд налази да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду све изнето, Уставни суд је усвојио уставну жалбу и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучио као у тачки 1. изреке.
6. С обзиром на то да је оценио да су у конкретном случају повређена права подносиоца на правично суђење , на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчена чланом 32. став 1 , чланом 36. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да су последице такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о жалби туж иоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 2941/11 од 11. јуна 2012. године, због чега је одлучено као у тачки 2. изреке.
7. У вези са истакнутим „захтевом за проширење дејства о длуке Уставног суда по члану 87. Закона о Уставном суду“ на лица наведена у тачки 3. изреке , Уставни суд истиче да је чланом 87. Закона о Уставном суду прописано да ако је појединачним актом или радњом повређено или ускраћено Уставом зајемчено људско или мањинско право и слобода више лица, а само неки од њих су поднели уставну жалбу, одлука Уставног суда односи се и на лица која нису поднела уставну жалбу, ако се налазе у истој правној ситуацији. Дејство конкретне одлуке Уставног суда по уставној жалби може се проширити и на лица која нису поднела уставну жалбу, али само под условом да то Уставни суд утврди својом одлуком, при чему је неопходно да је споран појединачни акт био предмет уставносудске контроле по уставној жалби и да се непосредно односи на та лица (видети Одлуку Уставног суда Уж -8736/2013 од 18. јуна 2015. године). Из наведеног следи да је неопходно да су лица на која се односи прошире но дејство одлуке Уставног суда била странке у истом судском поступку, а не само да се налазе у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији. Међутим, у конкретном случају подносиоци захтева нису били странке у парничном поступку као и подносилац уставне жалбе Н. Г, а у коме је донета одлука Апелационог суда у Београду Гж1. 2475/16 од 12. августа 2016. године о којој је Уставни суд одлучивао, већ су водили посебне парничне поступке у којима су донете правноснажне пресуде. Поред тога, Уставни суд констатује да је девет подносилаца захтева поднело и уставне жалбе, о којима ће се одлучивати у посебним предметима који су формирани у овом суду. С обзиром на изложено, Уставни суд је захтев подносилаца одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке да по њему поступа, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 7. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.