Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић, и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби С. П . из Српског Крстура, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. априла 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. П . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/1 6 од 23. маја 2016. године и решењ a Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 836/16 од 9. јуна 2016. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П . из Српског Крстура је , 28. јуна 2016. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/16 од 23. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 836/16 од 9. јуна 2016. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Kако се означена одредб а Европске конвенције на кој у подносилац у устав ној жалби указује садржински не разликуј е од права зајемчен ог Уставом, то Уставни суд посгојање његове повред е цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се у предмету Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 против њега и других лица води кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину од 14. августа 2013. године због четири кривична дела разбојништва; да се у притвору налази од 20. фебруара 2013. године „непрекидно“ и да му је оспореним решењима притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да „сва решења о продужењу притвора имају до у реч идентичан садржај“; да су „само промењени датуми доношења решења“ и „понекад имена судија“, а да су „у свему осталом идентична“; да „након тако дугог времена притварања разлози за продужење притвора више немају основа“, односно да разлози које „суд стереотипно, до у реч идентично понавља више нису довољни“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и права на накнаду штете, те поништи оспорена решења. Такође, тражио је и накнаду трошкова пред Уставним судом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и одговоре Вишег суда у Зрењанину, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину се у време подношења уставне жалбе у предмету К. 90/13 водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још четири лица.
Кривични поступак је покренут 22. фебруара 2013. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Зрењанину да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Зрењанину је 12. августа 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још четири лица подигло оптужницу. Подносиоцу је стављено на терет извршење четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика (а осталим оптуженима укупн о 12 кривичних дела разбојништва).
Виши суд у Зрењанину је 30. јуна 2015. године, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, донео пресуду К. 90/13 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци. Наведена пресуда је по жалбама бранилаца укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1188/15 од 22. децембра 2015. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење и одлучивање.
Виши суд у Зрењанину је у поновном поступку 17. августа 2016. године донео пресуду К. 26/16 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 115/17 од 22. марта 2017. године је, поред осталог, делимично усвојена жалба Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину у делу одлуке о кривичној санкцији изреченој подносиоцу уставне жалбе, те је преиначена првостепена пресуда тако што је подносиоцу уставне жалбе изречена јединствена казна затвора у трајању од седам година, док је у непреиначеном делу првостепена пресуда потврђена.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Врховни касациони суд је 20. децембра 2016. године одбио захтев за заштиту законитости који је бранилац подносиоца уставне жалбе поднео против првостепене и другостепене пресуде.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 20/13 од 22. фебруара 2013. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку, који му се рачунао од 20. фебруара 2013. године када је лишен слободе.
Притвор је потом подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван на основу тачке 3) раније важећег члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, а потом 211. став 1. важећег Законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/16 од 23. маја 201 6. године, продужен за 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је, поред осталог наведено: да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе , основано сумњив да је извршио четири кривична дела разбојништва и то „у кратком временском периоду од 17. јануара 2013. до 14/15. фебруар 2013. године“, те, „имајући у виду да је исти већ правноснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају из члана 203. став 1. Кривичног законика, које спада у групу кривичних дела против имовине, као и дела за која је основано сумњи в да је извршио, што по мишљењу већа указује на бојазност да ће окривљени уколико би се нашао на слободи могао у кратком временском периоду поновити или наставити са вршењем кривичних дела“.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 836/16 од 9. јуна 201 6. године, поред осталог, одбио као неоснован у жалб у браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/16 од 23. маја 2016. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто: да „наведене околности и по становишту Апелационог суда у својој мећусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће оптужени С. П . боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело “, те да жалбени наводи не доводе у питање правилност побијаног решења.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор укинут 17. августа 2016. године, након изрицања првостепене пресуде.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повред у права из члана 27. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен у фази главног претреса, због постојања оправдане сумње да је извршио четири кривична дела разбојништва. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу (да постоји оправдана сумња да је извршио четири кривична дела разбојништва, и то у кратком временском периоду од 17. јануара 2013. до 14/15. маја 2013. године, што у међусобној повезаности са чињеницом да је већ правноснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају, која спада у групу кривичних дела против имовине, као и кривична дела за која је основано сумњив, оправдавају његово даље задржавање у притвору). Уставни суд сматра да оцена кривичних судова у погледу постојања наведеног притворског разлога и одлука суда да је ради несметаног вођења поступка нужно било продужити притвор према подносиоцу, није произвољна и арбитрерна, односно да су дати разлози релевантни и довољни.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (28. јун 201 6. године) налазио у притвору три године и нешто више од пет месеци (рачунајући од 20. фебруара 2013. године када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и спроведен доказни поступак након чега је донета првостепена пресуда која је по жалби укинута, те се у време доношења оспорених решења водио поновни поступак пред првостепеним судом који је био у фази главног претреса . Имајући у виду све наведено, као и чињеницу да се кривични поступак у конкретном случају водио против пет лица, због укупно 16 кривичних дела разбојништа, Уставни суд је оценио да је поступак до тренутка подношења уставне жалбе вођен са примереном хитношћу.
Следом изнетог, Уставни суд је нашао да оспореним решењ има подносиоцу није повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану .
6. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.