Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић, у поступку по уставној жалби Н. С . из Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ома 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. априла 201 9. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н . С . и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Врховног касационог суда Р4 г. 73/2014 од 19. новембра 2014. године.
3. Одбацује се уставна жалба Н. С . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који ј е вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П. 462/2012.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С . из Лебана је , 9. јула 2016. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П. 462/2012.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним другостепеним решењем одбачена као недозвољена његова жалба изјављена против првостепеног решења којим је одбијен као неоснован захтев подносиоца за заштиту права на суђење у разумном року у наведеном парничном поступку, те да је Врховни касациони суд погрешно оценио да против првостепеног решења суда највише инстанце није дозвољена жалба. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење и досуди подносиоцу уставне жалбе накнаду штете у складу са чланом 35. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагач Н. С, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 7. новембра 2014. године Врховном касационом суду захтев за заштиту права на суђење у разумном року у парничном поступку који се води пред Апелационим судом у Нишу у предмету Гж1. 1174/14.
Врховни касациони суд је 19. новембра 2014. године донео решење Р4 г. 73/2014, којим је одбио као неоснован наведени захтев предлагача.
Одлучујући о жалби предлагача изјављеној против првостепеног решења, Врховни касациони суд је 14. априла 2016. године донео оспорено решење Рж г. 658/2016, којим је одбацио жалбу као недозвољену. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да из одредбе члана 8б Закона о уређењу судова произлази да Врховни касациони суд одлучује о жалбама изјављеним против решења којима је одлучено о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, само када је у питању жалба поднета против решења којима је нижестепени суд одлучио о овом захтеву; да то значи да жалба није дозвољена против решења којим је Врховни касациони суд одлучио о захтеву, а као што је реч у конкретном случају.
Парнични поступак, чија је дужина трајања оспорена захтевом за заштиту права на суђење у разумном року, је правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1174/14 од 19. децембра 2014. године.
4. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на правно средство у предметном ванпарничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама члана 32. ст ав 1. и чл ана 36. ст ав 2. Устава заснива на чињеници да је Врховни касациони суд приликом доношења оспореног решења Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године изгубио из вида правни став изнет у Одлуци Уставног суда Уж- 9281/2012 од 24. септембра 2015. године, а према коме странка у поступку по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може изјавити жалбу против првостепеног решења којим је одлучено о наведеном захтеву, у смислу одредбе члана 8б став 3. Закона о уређењу судова.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је у поменутој одлуци заузео став да се против првостепене одлуке донете у поступку по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може изјавити жалба Врховном касационом суду, независно од тога који суд је одлучивао о захтеву као првостепени суд, па да је другостепена надлежност суда највише инстанце за одлучивање у оваквим предметима установљена одредбом члана 8б став 3. Закона о уређењу судова. Уставни суд је у тој уставносудској ствари оценио да је дозвољена жалба уколико се побија решење које је донео Врховни касациони суд у улози првостепеног суда, а што се по правилу дешава када се оспорава дужина трајања поступка пред судом у односу на који Врховни касациони суд представља непосредно виши суд.
Полазећи од изнетих разлога, Уставни суд је закључио да су оспореним решењем Врховног касационог суда Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је нашао да се штетне последице учињене повредом наведених уставних права могу отклонити једино поништајем оспореног решења Врховног касационог суда Рж г. 658/2016 од 14. априла 2016. године и одређивањем да тај суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Врховног касационог суда Р4 г. 73/2014 од 19. новембра 2014. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме подносилац указује да је оспореним решењем повређено његово право на једнаку заштиту права, Уставни суд је оценио да су уставноправно неприхватљиве тврдње подносиоца да је у предметном ванпарничном поступку повређено његово право зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је суд највише инстанце у истој чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у наведеном делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
5. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме подносилац оспорава дужину трајања предметног парничног поступка, Уставни суд је оценио да је очигледно неоснован навод да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, јер је овај радни спор окончан након две године и три месеца, што се не може сматрати неразумно дугим, како према пракси овог с уда, тако и према пракси Европског суда за људска права. Зато је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, те је решио као у тачки 2. изреке.
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42 а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.