Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић , др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . М . из Т . код Лознице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 21. марта 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д . М . и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 22. октобра 2015. године, И. 972/14 од 10. новембра 2015. године и ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 10. новембра 2015. године .
3. Усваја се уставна жалба Д. М . и у тврђује да је у извршном поступку који је вођен пред Општинским судом у Шапцу у предмету И. 2014/04, а касније пред Основним судом у Шапцу у предмету И. 972/14, повређено право подносиоца уставне ж албе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из Т . код Лознице поднео је Уставном суду, 13. јануара 2016. године, уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 22. октобра 2015. године, И. 972/14 од 10. новембра 2015. године и ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године, „као и целог судског поступка Основног суда у Шапцу у предмету И. 972/14 (стари број И. 2014/04 и И. 1722/10), због повреде начела из чл. 18, 20. и 21. Устава Републике Србије, те права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
У уставној жалби је интерпретиран ток извршног поступка који је претходио уставносудском, при чему је указано на нее фикасно поступање извршног суда, као и на повреду начела хитн ости у извршном поступку и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава с обзиром на то да је извршни поступак покренут 2004. године, а оконачан је тек 2015. године, после 11 година.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су у извршном поступку који је претходио уставносудском повређен а наведена уставна права и начела подносиоцу уставне жалбе , као и да поништи оспорена решења Основног суда у Шапцу . Подносилац уставне жалбе је тражио „примерену накнаду због повреде наведених права у износу од 250.000,00 динара која ће се исплатити из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова у року од три месеца од подношења предлога за исплату“, материјалну штету, као и трошкове поступка по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Шапцу И. 972/14, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Извршни поверилац Д. М, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 30. септембра 2004. године предлог за извршење Општинском суду у Шапцу, против извршног дужника Б.Р, на основу правноснажне и извршне парничне пресуде, ради намирења новчаног потраживања. Општински суд у Шапцу је решењем И. 2014/04 од 4. октобра 2004. године дозволио извршење.
Попис покретних ствари одржан је 14. децембра 2004. године.
Подносилац уставне жалбе је поднеском од 11. маја 2005. године тражио поновни попис и процену покретних ствари.
Подносилац уставне жалбе је поднео ургенцију суду 21. октобра 2008. године.
Попис покретних ствари одржан је 29. априла 2009. године.
Подносилац уставне жалбе је по налогу суда уплатио предујам трошкова вештачења вредности пописаних ствари 31. децембра 2009. године.
Након успостављања нове мреже судова, поступак је настављен пред Основним судом у Шапцу у предмету И. 1722/10.
Подносилац уставне жалбе је поднео ургенцију суду 17. јула 2012. године.
Основни суд у Шапцу је решењем И. 1722/10 од 11. децембра 2012. године наложио извршном дужнику Б. Р. да извршном суду достави изјаву о имовини.
Основни суд у Шапцу је решењем И. 1722/10 од 21. марта 2013. године прекинуо извршни поступак због смрти извршног дужника.
Основни суд у Шапцу је решењем И. 972/14 од 11. априла 2014. године наставио извршни поступак против В.Р, супруге прeминулог извршног дужника.
Основни суд у Шапцу је оспореним решењем И. 972/14 од 22. октобра 2015. године обуставио извршни поступак и укинуо све спроведене извршне ра дње, у смислу члана 76. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу. У правној поуци решења је утврђено да против решења није дозвољен приговор.
Подносилац уставне жалбе је самоиницијатвно изјавио приговор против решења о обустави извршног поступка.
Основни суд у Шапцу је оспореним решењем И. 972/14 од 10. новембра 2015. године одбацио приговор подносиоца уставне жалбе, са образложењем да против решења о обустави извршног поступак није дозвољен приговор.
Основни суд у Шапцу је оспореним решењем ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године одбио као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе и потврдио решење Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 10. новембра 2015. године.
4. Одредбама Устава, којима се јемче права на чију повреду подносиоци уставне жалбе указуј у, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
5. Закон о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који је почео да се примењује од јула 2000. године и који се примењивао у конкретном извршном поступку до 17. септембра 2011. године, у члану 262. је прописивао да ће се поступак извршења и обезбеђења започет до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама овог закона. Одредбом члана 4. овог закона је било прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно.
Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењивао од 17. септембра 2011. године, у члану 358. ста в 1. прописује да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Одредбама овог закона прописано је : да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1 .); да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7 )).
Одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14), који је важио у време доношења оспорених решења и који се сходно примењивао на предметни извршни поступак, прописано је да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано.
6. Подносилац уставне жалбе је оспорио решење Основног суд а у Шапцу И. 972/14 од 22. октобра 2015. године којим је обустављен извршни поступак, без права на изјављивање правн ог лека против наведеног решења, решење Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 10. новембра 2015. године који м је одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе против решења о обустави извршног поступка и решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године којим је потврђено решење Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 10. новембра 2015. године.
Оспореним решењем о обустави извршног поступка је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, као извршног пов ериоца, при чему је извршни судија у поуци о правном леку навео да против овог решења није дозвољен правни лек.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек-приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, подносилац је поучен да нема право на изјављивање правног лека, те је судија појединац одбацио као недопуштен приговор који је самоиницијативно поднет, да би веће на крају потврдило такво решење судије појединца.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 22. октобра 2015. године, И. 972/14 од 10. новембра 2015. године и ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године и одређењем да исти суд у најкраћем року поново одлучи о приговору подносиоца изјављено м против решења Основног суда у Шапцу И. 972/14 од 10. новембра 2015. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршног поступка.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се није посебно упуштао у разматрање навода о повреди начела из чл . 18, 20. и 21. Устава, те права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину , зајемчених одредбама чл ана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58 став 1. Устава.
7. Полазећи од тога да је уставнa жалбa изјављена и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да су људска и мањинска права и слободе (међу којима је и право на суђење у разумном року) и уставна жалба као правни институт за њихову заштиту, установљени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те је стога Уставни суд надлежан да испитује повреду овог права у периоду након ступања на снагу Устава. Међутим, извршни поступак, као посебна врста судског поступка, представља јединствену целину и покреће се подношењем предлога за извршење, а завршава се закључењем или обуставом извршног поступка. У конкретном случају извршни поступак је окончан обуставом. Стога је став Уставног суда да се у погледу оцене разумне дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан ступања на снагу Устава. Дакле, за оцену пос тојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан је цео период трајања извршног поступка , од када је подносилац уставне жалбе поднео предлог за извршење Општинском суду у Шапцу , 30. септембра 2004. године, до доношење решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 365/15 од 3. децембра 2015. године, којим је по приговору подносиоца уставне жалбе потврђено решење о одбацивању приговора против решења о обустави извршног поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорени извршни поступак трајао 11 година и три месеца , што, само по себи, може указивати да није окончан у оквиру стандарда разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о ком е се расправља за подносиоца, те је Суд и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање другостепеног поступка.
Уставни суд налази да извршни поступак који представља завршну фазу у остваривању субјективних грађанских права и који није контрадикторан поступак, по правилу , искључује постојање сложених чињеничних и правних питања, што се односи и на овај случај . Уставни суд сматра да је својим неделотворним поступањем сам извршни суд учинио извршни поступак сложенијим.
Уставни суд даље налази да је подносилац уст авне жалбе као извршни поверилац имао несумњив и легитиман мате ријалноправни интерес да оствари новчано потраживање које је утврђено правноснажном и извршном пресудом у што краћем року. Интерес извршног повериоца се иначе подудара са основним циљем извршног поступка, а то је да се потраживање извршног повериоца намири ефикасно и у разумном року.
Према оцени Уставног суда, дужини трајања предметног поступка допринело је неефикасано поступање редовних судова. Уставни суд указује да главно начело на коме се заснива извршни поступак јесте начело хитности. Поштовање овог начела извршне процедуре подразумева обавезу суда да правилно примењује процесне одредбе извршног поступка које, у суштини , представљају конкретизацију наведеног начела , и то , првенствено , одредбе које предвиђају изузетно кратке рокове за предузимање појединих радњи у извршном поступку, као и спровођење радњи извршења по службеној дужности (извршни поступак у фази спровођења је претежно официјелан). У конкретном случају, то очигледно није поштовано. Извршни суд је показао високи степен неафискасности приликом заказивања рочишта за продају покретних ствари извршног дужника. Након првог пописа покретних ствари, подносилац уставне жалбе је поднеском од 11. маја 2005. године тражио поновни попис и процену покретних ствари, те је поднео је и ургенцију суду 21. октобра 2008. године, и поновни попис покретних ствари одржан је 29. априла 2009. године , значи након три године и четири месеци од поношења захтева , што представља довољн разлог за утврђење повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да се прекид извршног поступка од 21. марта 2013. године до 11. априла 2014. године , због смрти извршног дужника , не може ставити на терет извршном суду.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у извршном поступку који је во ђен пред Општинским судом у Шапцу у предмету И. 2014/04, а касније пред Основним судом у Шапцу у предмету И. 972/14 , повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставно м суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања поступака, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено - адекватно, како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна о карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност досуђеног износа у односу на животни стандард у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања судова. Овакво правно становиште је већ заузето у Одлуци Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године.
9. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд досуди накнаду материјалне штете, Уставни суд оцењује да је овакав захтев преурањен, јер ће о приговору бити поново одлучивано, те је одбацио захтев подносиоца за накнаду ове штете, решавајући као у тачки 5. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
10. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
11. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. тачка 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.