Уставни суд у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. М. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М. изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 17. јануара 2014. године (исправљено решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 28. јануара 2014. године), К.По1. 57/13 од 17. априла 2014. године и К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2. По1. 53/14 од 11. фебруара 2014. године, Кж2.По1. 197/14 од 16. маја 2014. године, Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
М. М. из Београда је 20. марта 2014. године, преко пуномоћника И. Д, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 17. јануара 2014. године (исправљено решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 28. јануара 2014. године) и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 53/14 од 11. фебруара 2014. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на слободу кретања и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2. Протокола 4. Европске конвенције, која је заведена под бројем Уж-2546/2014.
М. М. је 18. јуна 2014. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 17. априла 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 197/14 од 16. маја 2014. године, због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава, као и због повреде права из чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2. Протокола 4. Европске конвенције, која је заведена под бројем Уж-5315/2014.
М. М. је 12. децембра 2014. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава, као и због повреде права из чл. 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2. Протокола 4. Европске конвенције која је заведена под бројем Уж-8903/2014.
М. М. је 1. априла 2015. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године, због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава, као и због повреде права из чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2. Протокола 4. Европске конвенције која је заведена под бројем Уж-2272/2015.
Уставни суд је, имајући у виду да је у сва четири предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-2272/2015, Уж-8903/2014 и Уж-5315/2014 списима предмета Уж-13365/2018 (стари број: Уж–2546/2014), ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
2. Уставни суд је на седници одржаној 6. децембра 2018. године донео Одлуку Уж-1438/2018 (стари број: Уж-8863/2014) којом је одбио као неосновану уставну жалбу М. Ђ. изјављену против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године и решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе М. М. и на основу увида у приложене доказе, утврдио да оспорава иста решења као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-1438/2018 (стари број: Уж-8863/2014), као и решења која су им претходила, те да су оба подносиоца била у битно сличној чињеничној и правној ситуацији.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 17. јануара 2014. године (исправљено решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 28. јануара 2014. године), К.По1. 57/13 од 17. априла 2014. године и К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и решењима Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 53/14 од 11. фебруара 2014. године, Кж2.По1. 197/14 од 16. маја 2014. године, Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године, подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао.
Оваква Одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-1438/2018 (стари број: Уж-8863/2014) од 6. децембра 2018. године, која је објављена на интернет страници Суда.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану.
3. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
И з д в о ј е н о м и ш љ е њ е
у предмету Уж- 13365/2018 (Уж- 2546/2014)
Веома ми је жао, уз дужно поштовање се не могу придружити већини колега судија о основаности одлуке Уставног суда и користим право да изнесем разлоге свог неслагања.
На седници Суда одржаној 10. 04.2019. године, Уставни суд је у предмету Уж- 13365/2018 (Уж- 2546/2014) одбио као неосновану уставну жалбу М.М. изјављену против решења Вишег суда у Београду- Посебно одељење КПО 1/57/13 од 17. јануара 2014. године (исправљено решење Вишег суда у Београду- Посебно одељење КТПО 57/13 од 28. јануара 2014. године), КПО 1. 57/13 од 17. априла 2014 године и КПО 1. 70/11 од 06. фебруара 2015. године и решења Апелационог суда у Београду- Посебно одељење Кж2 По 1. 53/14 од 11 фебруара 2014. године, Кж2 По 1. 197/14 од 16 маја 2014. године, Кж2. По1. 423/14 од 6 новембра 2014. године и Кж2. По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године. Због повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава Републике Србије.
У образложењу оспорене одлуке стоји само једна лапидарна констатација, да се ради о оспореним решењима која су претходила овој одлуци у предмету Уж -1438/2018 (стари број 8863/2014), или и да су подносиоци били у битно сличној чињеничној и правној ситуацији. То не може представљати уставноправне разлоге одбијајуће одлуке без анализе чињеница и околности које су супротне ономе што се правним закључком Уставног суда констатује. У овом предмету је неспорно да се подносилац уставне жалбе уз дозволу суда два пута путовао у Лондон и Црну гору као и да је положио јемство од 120000000 евра које премашује евентуалну накнаду у смислу финансијске обавезе према Републици Србији, па из тих разлога не постоје индиције које указују да постоји стварна опасност од бекства и да кривични поступак неће бити несметано вођен.
Узимајући у обзир одредаба члана 39. Устава и закона неопходно је истаћи повезаност са одредбама члана20. Устава, који својим одредбама предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима:
1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом;
2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта;
3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву;
4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права.
Истим чланом је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права). На овом месту треба истаћи да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. .Наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 15 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (видети, поред осталих, пресуду у предмету Miazdzyk против Пољске, број 23592/07 од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), становишта сам да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, неспорно је да до ограничења исте дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужавана мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. То даље значи да како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Raimondo против Италије од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
Оцењујући испуњеност другог услова, ограничење слободе кретања подносиоца (доношење мере о забрани напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка. Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
Приликом испитивања трећег услова, битно је назначити да ли је овакво ограничење слободе кретања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно, односно да ли је ограничење било пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
У ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У конкретном случају, мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе је према подносиоцу до дана подношења уставне жалбе (12. децембар 2014. године) трајала једну годину и скоро пет месеци, а била је на снази и 14. марта 2018. године, дакле три године и три месеца након подношења уставне жалбе, односно укупно четири године и осам месеци. Наведена мера је према подносиоцу уставне жалбе одређена истовремено са мером јемства у висини од 12.000.000,00 евра, а након што се подносилац налазио у притвору нешто више од седам месеци (видети горе тачку 3Б образложења).
У конкретном случају трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Hajibeyli против Азербејџана од 10. јула 2008. године, број 16528/05, став 63.).
Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима је продужена јер су надлежни судови нашли да постоје околности које указују на опасност од бекства подносиоца, а које су се по њиховој оцени, огледале у следећем:
1) да је подносилац као власник, сувласник и одговорно лице у већем броју правних лица на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва изградио бројне личне и пословне контакте у земљи и у иностранству и да поседује знатна финансијска средства;
2) тежини кривичних дела која су му стављена на терет и висини прописаних казни.
Редовни судови су сматрали да „наведено у међусобној повезаности оправдава бојазан да би оптужени у случају боравка на слободи могао напустити територију Републике Србије, односно да постоји опасност од бекства и скривања оптуженог“, те да „и даље постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство“, те да износ положеног јемства од 12.000.000,00 евра „иако изузетно висок, за овог оптуженог, обзиром на његове досадашње привредне активности, није довољна мера обезбеђења присуства у кривичном поступку“.
Другим речима, редовни судови су закључили да чињеница да подносилац има значајна финансијска средства и бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству, уз тежину кривичних дела која су му стављена на терет, указује на опасност од бекства.
Ценећи све чињенице и околности случаја истичем да да тежина запрећене казне мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање могуће опасности од бекства и оправдати продужење мере или оповргнути постојање те околности. Уставни суд је у више својих одлука стао на становиште да се приликом процене да ли постоји опасност од бекства нарочито морају узети у обзир, поред осталог, карактер окривљеног, његово понашање пре и након одређивања мере, место у коме он живи и у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, односно породичне и све друге везе са државом у којој се кривични поступак води, евентуална претходна бекства, покушаји бекства или назнаке за припрему бекства, и слично (видети, поред осталих, Одлуку у предмету Уж – 88/2012 од 17. јула 2013. године, став 5. образложења). Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за продужење мере, а тиме и за ограничење слободе кретања по основу опасности од могућег бекства.
У овом конкретном случају, као што је већ истакнуто, надлежни судови су у оспореним решењима оправданост продужења мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе засновали на постојању опасности од бекства подносиоца, коју су образложили тежином кривичних дела која су му стављена на терет и чињеницом да има значајна финансијска средства и бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству, сматрајући да су наведене мере, уз већ одређено јемство од 12.000.000,00 евра, неопходне за обезбеђење присуства подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка.
Приликом оцене у оспореним решењима нису узете у обзир следеће чињенице: да је подносилац уставне жалбе држављанин Републике Србије; да има уредно пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности; да је власник компаније која запошљава више хиљада људи; да у Београду живи његова породица; да се и пре покретања поступка уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао; да се редовно одазивао позивима за главни претрес; да је на главном претресу изнео своју одбрану.
Дакле, према мом становишту, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне чињенице које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Ценећи разлоге оспорених решења закључујем да није наведена нити једна конкретна околност која би недвосмислено указивала да постоји реална опасност од бекства подносиоца, односно да није наведена било која радња подносиоца која би несумњиво показала односно наговестила да се подносилац припремао за бекство, односно да има намеру да избегава позиве суда, посебно имајући у виду да је према подносиоцу одређено и јемство у износу од 12.000.000,00 евра.
На овом месту желим да приметим да у оспореним решењима није образложено из којих разлога су надлежни судови закључили да је, и поред тога што је подносилац лично пружио јемство у висини од 12.000.000,00 евра да до краја поступка неће побећи и лично пред судом пред којим се води поступак дао обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште, потребно да буде на снази и мера забране напуштања боравишта, уз привремено одузимање путне исправе. Ово посебно из следећих разлога: првог, јер је мера јемства тежа процесна мера која у себи управо садржи и забрану напуштања боравишта без одобрења суда; другог, јер ће се, сагласно одредбама ЗКП које прописују јемство, према окривљеном који прекрши дато обећање да до краја поступка неће побећи и да без одобрења суда неће напустити боравиште одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног, те истовремено одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије
Сматрам неопходним да на овом месту укажем да је првостепено решење укинуто четири пута одлукама Апелационог суда у Београду са налогом који првостепени суд није уважио.
Вишеструко укидање првостепених решења о продужењу мера за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку и доношење нових, а у суштини потпуно истих – преписаних решења од стране суда првог степена, без поступања по примедбама другостепеног суда, указује на озбиљан недостатак у судском систему (ЕСЉП, Wierciszewska против Пољске, 41431/98, 25. новембар 2003, § 46). Овај недостатак је утолико озбиљнији ако жалбени суд након што је неколико пута са идентичним образложењем укинуо решење о продужење мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичом поступку, приликом доношења оспореног решења заузме становиште које је у супротности с претходно изношеном аргументацијом. Завређује да буде поменуто да је у основи овај приступ Уставни суд изнео у предмету Уж-4985/2012 од 12. децембра 2013. године.
На основу изложеног се може рећи да образложење решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године не задовољава стандарде који произилазе из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Услед тога се не може оценити ни питање основаности повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава Републике Србије.
Из свега до сад наведеног, становишта сам да је у овом конкретном предмету дошло ограничена слобода кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава са разлога да није успостављена правична равнотежа између супротстављених интереса, општег интереса, на једној страни да се кривични поступак несметано води и на другој страни подносиоца уставне жалбе и његовог личног интереса да се слободно креће, што у правном смислу значи да је дошло до мешања у слободу која је Уставом зајамчена подносиоцу несразмерна циљу који се жели постићи, па је из тих разлога ограничење било неоправдано.
судија
мр Томислав Стојковић