Уставни суд, Велико већ e, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић , заменик председника Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби A. K , држављанина Републике Судан, са боравиштем у Београду, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба A. K . изјављена против решења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа граничне полиције - Канцеларија за азил број 26-5724/14 од 9. децембра 2015. године, решења Комисије за азил број Аж-08/15 од 12. април а 2016. године и пресуде Управног суда У. 8414/16 од 2. септембра 201 6. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. A. K , држављанин Републике Судан, са боравиштем у Београду, поднео је Уставном суду , 25. октобра 2016. године, преко пуномоћника В. П . и Н . К . из Б . ц . љ . п, уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правно средство, забране враћања на територију државе на којој му прети мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, као и права на уточиште, зајемчених одредбама члана 25, члана 36. став 2, члана 39. став 3. и члана 57. Устава Републике Србије. Уставном се, такође, указује на повреду права из чл. 3. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је решењем надлежног управног органа одбачен захтев подносиоца уставне жалбе за азил у Републици Србији , са образложењем да UNHCR и Европска комисија нису објавили извештаје који указују да је систем азила у Републици Северној Македонији (даље у тексту: Македонија) неефикасан, те се не може закључити да та земља за подносиоца није сигурна трећа земља; да је подносилац изјави о жалбу другостепеном органу, истичући да Канцеларија за азил није довољно испитала да ли је Македонија сигурна трећа земља за подносиоца, нити је размотрила релевантне извештаје међународних хуманитарних организација; да је жалба подносиоца усвојена и да је првостепени орган у поновном поступку поново саслушао подносиоца, али у новом решењу није навео да UNHCR и Европска комисија нису објавили извештаје који указују да је систем азила у Македонији неефикасан, вероватно из разлога што је у међувремену објављен извештај UNHCR-а у коме се препоручује земљама да се уздрже од враћања избеглица и тражиоца азила у ову земљу; да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу и против новодонетог решења, указујући на то да нису на адекватан начин оцењени сви извештаји и да је занемарена суштина извештаја, али да је другостепени орган одбио жалбу као неоснован у; да одлука другостепеног органа садржи контрадикторне наводе, јер је оцењено да достављени извештаји „могу“, сами по себи, да буду доказ да подносилац није био у могућности да поднесе захтев за азил у Македонији…, да дају уверљивост појединим његовим тврдњама и буду илустрација стања људских права у Македонији, а да личне околности подносиоца морају указивати на то да у једној земљи није могао да добије заштиту, што није случај са подносиоцем.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је Управни суд одбио као неосновану његову тужбу, без одржавања јавне расправе, да није размотрио релевантне извештаје и да је „погрешно протумачио“ записник о саслушању у коме су јасно наведени „инциденти“ због којих подносилац није могао да приступи поступку азила у Турској Републици, Републици Грчкој (даље у тексту: Турска и Грчка), ни у Македонији.
У уставној жалби се указује да је подносилац Европском суду за људска права поднео захтев за привремену меру, који је одборен 4. октобра 2016. године.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је повређено право на делотворно правно средство, у вези са чл. 25. и 39. Устава, тиме што су надлежни органи од почетка предметног поступка „имали јасан став“ да је Македонија сигурна трећа земља, пропуштајући да испитају све ризике од поступања супротно члану 25. Устава. Такође истиче да би, у случају његовог принудног удаљења у ту земљу, био изложен поступању које је супротно забрани злостављања, чиме би му била повређена права из чл. 25. и 39. Устава и члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобод а. Подносилац указује да му је, услед „незаконите и површне процедуре азила“, која је резултирала одбацивањем захтева за азил из наведених разлога, повређено право на уточиште из члана 57. Устава. С тим у вези указује да је Канцеларија за азил „случајеве сличне његовом у прошлости“ позитивно решавала, препознавши постојање ризика којима би тражиоци азила били изложени у Републици Судану.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа граничне полиције - Канцеларија за азил број 26-5724/14 од 9. децембра 2015. године одбачен је захтев подносиоца уставне жалбе за азил у Републи ци Србији (став 1. диспозитива) и обавезан подносилац да, уколико нема други основ за боравак, напусти Републику Србију у року од три дана од правноснажности тог решења (став 2. диспозитива). У образложењу решења је најпре констатовано да је подносилац на усменој јавној расправи изјавио: да је Републику Судан напустио половином 2014. године и отишао у Турску легално, авионом; да се у Турској задржао три дана, али није тражио азил, као ни у Грчкој, кроз коју је све време у току два дана путовао; да се у Македонији задржао око десет дана, али да се није обратио македонским властима захтевом за азил, „јер није имао времена, будући да је све време ишао пешке у групи“; да није имао никаквих проблема у Македонији, одакле је дошао у Републику Србију илегално, у организацији кријумчара. Првостепени орган је даље констатовао: да је, након поништавања решења од 14. маја 2015. године, отклоњена повреда правила поступка у вези са заступањем подносиоца, који је у поновном поступку изјавио да је био сагласан са тим да га М. Ш . заступа на расправи одржаној 30. априла 2015. године, као и у даљем току поступка; да је подносилац допунио раније дату изјаву тиме да је од азиланата који су се враћали из Македоније у Грчку чуо да се македонске власти „јако лоше“ опходе према тражиоцима азила и да је цела група била уплашена јер су чули да у Македонији полицајци туку, а и локално становништво „краде и туче азиланте“. Првостепени орган је оценио да су испуњени услови из члана 33. став 1. тачка 6. Закона о азилу, имајући у виду да је подносилац на путу од Републике Судан до Републике Србије боравио у Турској, Грчкој и Македонији, које се налазе на списку сигурних трећих држава и да није имао никаквих проблема за време боравка у Македонији, те није доказао да та земља за њега није сигурна.
Оспореним решењем Комисије за азил број Аж-08/15 од 12. април а 2016. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против наведеног решења првостепеног органа. Оцењујући наводе жалбе који се односе на Македонију као сигурну трећу земљу, другостепени орган је констатовао да подносилац није изнео ни један разлог због којег би у Македонији био изложен прогону, мучењу, нељудском или понижавајућем поступку или ризику од враћања у државу у којој су његов живот, безбедности или слобода угрожени или да Македонија из неког другог разлога за њега није сигурна. Другостепени орган је, полазећи од наведеног, оценио да је подносилац могао, али није желео да поднесе захтев за азил у Македонији, а да наводи да није имао времена и казивања других тражилаца азила не могу бити објективни и прихватљиви разлози за немогућност подношења захтева за азил. Другостепени орган је даље навео: да је детаљно размотрио извештај UNHCR-а „Македонија као земља азила“, на који се позива подносилац и из кога цитира само поједине наводе, те да је утврдио да се у истом указује на значајан прогрес у области азила у Македонији; да из наведеног извештаја произлази да су измене Закона и азилу и привременој заштити и Закона о кривичном поступку, које су извршене половином 2015. године, омогућиле усклађивање законодавства Македоније из те области са стандардима ЕУ; да из наведеног извештаја, такође, произлази да се од средине јула 2015. године само десетак тражилаца азила налази у притвору у Гази Баби, да је обновљен Прихватни центар Визбегово, а да је почела изградња привременог прихватног објекта у Ђевђелији. Другостепени орган је, полазећи од свега наведеног, оценио да извештаји цитирани у жалби, сами по себи, „не могу“ да буду доказ да подносилац није био у могућности да поднесе захтев за азил у Македонији и да Македонија за њега није сигурна трећа земља, већ могу да дају уверљивост појединим његовим тврдњама и буду илустрација стања људских права у Македонији, а да личне околности подносиоца морају указивати на то да у једној земљи није могао да добије заштиту, што у конкретном предмету није случај.
Оспореном пресудом Управног суда У. 8414/16 од 2. септембра 201 6. године одбијена је тужба подносиоца уставне жалбе поднета против наведеног коначног решења Комисије за азил, из разлога који су наведени у решењима првостепеног и другостепеног органа.
Решењем Канцеларије за азил број 26-5626/2015 од 1. марта 2016. године, којим подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање надлежног органа, усвојен је захтев за азил у Републици Србији I . W , држављанина Републике Судан. У образложењу тог решења је, поред осталог, наведено: да су подносиоцу захтева убијени отац и брат, те да је и сам био жртва прогона од стране побуњеника; да у Турској није могао да затражи азил, а да је у Грчкој био злостављан и хапшен, те да му није било омогућено да поднесе захтев за азил; да је Грчку напустио илегално, у затвореном камиону, уз помоћ кријумчара и да је следећег јутра, кад је изашао из камиона, био у Републици Србији.
Европски суд за људска права је, 4. октобра 2016. године, поступајући по захтеву подносиоца за издавање привремене мере, надлежним органима Републике Србије наложио да подносиоца не изруче у Македонију, док траје поступак пред тим судом.
Уставни суд је из достављене документације, такође, утврдио да се у закључку извештаја UNHCR-а из 2012. године „Србија као земља азила“, препоручује да друге земље не враћају тражиоце азила у Републику Србију, док не буде успостављен такав систем који ће омогућити не само правичан и ефикасан поступак азила, већ адекватно процесуирање захтева све већег броја тражилаца азила на начин усклађен са међународним стандардима.
Уставни суд је, на основу увида у извештај UNHCR -а за 2016. годину, утврдио да још увек важи став те организације из извештаја „Србија као земља азила“ објављеног 2012. године. Такође, у извештају Аmnesty International-а из 2015. године указује се да „Србија и Македонија морају да ураде много више на плану поштовања права миграната, али да је немогуће одвојити та кршења људских права од притиска под налетом избеглица у ЕУ, као и неуспеха система Европске уније“. Стога се закључује да су Србија и Македонија под притиском таласа миграната и да се тај проблем може решити само бољим промишљањем политике Европске уније према миграцијама и азилу.”
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2.); да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (ч лан 36. став 2. ); да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим Уставом (члан 39. став 3.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији, као и да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57. ст. 1. и 2.).
Одредбе чл. 3. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински се не разликују од одредаба члана 25. став 2. и члана 36. став 2. Устава, па је Уставни суд истакнуту повреду права из Европске конвенције ценио у односу на наведене одредбе Устава.
Чланом 2. Закона о азилу („Службени гласник РС“, број 109/07) било је одређено значење које имају основни појмови коришћени у том закону, па се, поред осталог, сигурном трећом државом сматрала држава са листе коју утврђује Влада, која се придржава међународних начела о заштити избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и Протоколу о статусу избеглица из 1967. године, у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио, непосредно пре доласка на територију Републике Србије и у којој је имао могућност подношења захтева за азил, у којој не би био изложен прогону, мучењу, нељудском или понижавајућем поступку или враћању у државу у којој би његов живот, безбедност или слобода били угрожени .
Одредбама члана 33. став 1. тачка 6) Закона било је прописано да ће Канцеларија за азил одбацити захтев за азил без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за признавање азила, ако утврди да је лице које тражи азил дошло из сигурне треће државе, осим ако докаже да за њега није сигурна. Сагласно ставу 2. тог члана закона, пре доношења решења којим одбацује захтев за азил, Канцеларија за азил је испитивала странца на све околности које искључују разлоге за одбацивање захтева за азил из става 1. овог члана.
Одредбама члана 33. Закона о управним споровима („Службени гласник РС “, број 111/09) прописано је да у управном спору суд решава на основу утврђених чињеница на одржаној усменој јавној расправи (став 1.), да суд решава без одржавања усмене расправе, само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то изричито пристану (став 2.), да је суд обавезан да посебно наведе разлоге због којих није одржао усмену расправу (став 3.).
Одлуком о утврђивању листе сигурних држава порекла и сигурних трећих држава, број 110-5055/09 („Службени гласник РС“, број 67/09 ), коју је донела Влада на седници одржаној 17. августа 2009. године, утврђене су листе сигурних држава порекла и сигурних трећих држава, које чине саставни део Одлуке. Међу сигурним трећим државама у Одлуци се наводе Турска, Грчка и Македонија.
5. Подносилац уставне жалбе , поред осталог, сматра да надлежни органи нису довољно испитали да ли је Македонија за њега сигурна трећа држава и, с тим у вези, указује да нису размотрени релевантни извештаји међународних хуманитарних организација, те да је занемарена њихова суштина. Такође се истиче да Управни суд није одржао јавну расправу и да је „погрешно протумачио“ записник о саслушању у коме су јасно наведени „инциденти“ због којих подносилац није могао да приступи поступку азила у Турској, Грчкој, ни у Македонији.
Уставни суд је утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву подносиоца уставне жалбе којим је тражи о азил у Републи ци Србији, одржана усмена расправа пред надлежним управним органом, на којој су утврђиване чињенице од значаја за одлучивање и да је, сагласно одредби члана 33. став 1. тачка 6) тада важећег Закона о азилу, захтев подносиоца одбачен као очигледно неоснован. Наведеном одредбом Закона је било прописано да ће захтев за азил бити одбачен без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за признавање азила, ако се утврди да је лице које тражи азил дошло из сигурне треће државе, осим ако докаже да за њега није сигурна. Полазећи од тога да је надлежни управни орган, сагласно ставу 2. члана 33. наведеног закона, утврдио да не постоје околности које у конкретном случају искључују разлог за одбацивање захтева за азил, а имајући у виду да оспорена пресуда садржи разлоге за одлуку Управног суда да не одржи јавну расправу, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу подносиоца да је одлучивањем без јавне расправе Управни суд пропустио да „темељно испита општепознате чињенице“ које указују на могућност поступања супротном апсолутној забрани злостављања.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж-1286/2012 од 29. марта 2012. године констатовао да је раније важећим Законом о азилу не само доследно спроведено начело забране протеривања или враћања утврђено Уставом и Женевском конвенцијом о статусу избеглица, већ је била обезбеђена додатна заштита прописивањем да ниједно лице не сме бити протерано или против његове воље враћено на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнуто мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Овакво законско решење омогућава ло је ширу заштиту, која се гарантује чланом 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, према коме нико не сме бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Уставни суд је даље констатовао да је тим законом, који је почео да се примењује 1. априла 2008. године, Република Србија прихватила концепт сигурне треће државе, којом се сматрала држава са листе коју утврђује Влада, која се придржава међународних начела о заштити избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и Протоколу о статусу избеглица из 1967. године, у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио, непосредно пре доласка на територију Републике Србије и у којој је имао могућност подношења захтева за азил, у којој не би био изложен прогону, мучењу, нељудском или понижавајућем поступку или враћању у државу у којој би његов живот, безбедност или слобода били угрожени. Уставни суд је , полазећи од изложеног, а имајући у виду обавезу надлежни х орган а Републике Србије да сарађују са UNHCR-ом у спровођењу његових активности у складу са његовим мандатом (члан 5. истог закона), у наведеној одлуци оценио да из одредаба тог закона произлази да се листа сигурних трећих држава, поред осталог, формира ла и на основу извештаја и закључака Канцеларије UNHCR-а. Такође је оценио да су извештаји те организације доприносили кориговању поступања надлежних органа Републике Србије у примени Закона о азилу, у том смислу да захтев за азил није био одбациван иако лице долази из сигурне треће државе која је на листи Владе, уколико та држава поступак азила примењује на начин супротан наведеној Европској конвенцији. По налажењу Суда, несумњиво је да су званични извештаји UNHCR-а имали одлучујући значај приликом оцене да ли у конкретном случају има основа за уверење да ће тражилац азила у држави прихвата бити изложен стварном ризику од поступања супротном члану 3. ове конвенције, као и од произвољног протеривања из треће државе у коју би био удаљен према његовој држави порекла.
Испитујући делотворност правних средстава у поступку азила у Републици Србији, Уставни суд је у свом Решењу Уж-5331/2012 од 24. децембра 2012. године оценио да жалба у управном поступку и тужба у управном спору пружају гаранције тражиоцима азила да ће бити озбиљно размотрени докази на којима они заснивају своје уверење да ће удаљењем у одређену земљу бити изложени стварном ризику од поступања супротног принципима Европске к онвенције за заштиту људских права и основних слобода . На тај начин, тражиоцима азила се пружају гаранције да концепт сигурне треће државе нема апсолутни карактер и да се неће применити без претходног испитивања разлога и доказа због којих сматрају да би у конкретном случају требало отклонити примену Одлуке Владе о листи сигурних држава порекла и сигурних трећих држава. Уставни суд је, с тим у вези, указао на пресуду Европског суда за људска права М.S.S. против Белгије и Грчке, од 21. јануара 2011. године, број представке 30696/09, у којој је Европски суд изразио становиште да постојање закона и приступање међународним уговорима којима се гарантују људска права није, само по себи, довољно да обезбеди заштиту од ризика злостављања, у ситуацији када поуздани извори (извештај UNHCR-а, Комесара за људска права Савета Европе, невладиних организација, као и истраживања на терену) сведоче да се у пракси поступа супротно принципима наведене Европске конвенције.
Уставни суд је у Одлуци Уж-3548/2013 од 19. септембра 2013. године оценио да у поступку одлучивања о захтеву за азил морају да се размотре околности којима је подносилац захтева би о лично изложен током боравка или проласка кроз државе за које се, према Одлуци Владе, претпоставља да су сигурне треће земље, али и да се детаљно испита сва релевантн а документациј а коју је подноси лац достави о, а којом се указује на ризике којима би он био изложен, пре свега, удаљењем у државу из које је дош ао на територију Републике Србије .
Како се сигурном трећом државом сматра држава у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио непосредно пре доласка на територију Републике Србије, Уставни суд је нашао да је у овом предмету било потребно испитати, пре свега, доказе којима је подноси лац уставне жалбе оспоравао да је Македонија за њега сигурн а трећ а држав а. С тим у вези, Уставни суд констатује да је у спроведеном управном поступку утврђено да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за азил з а време десетодневног боравка у Македонији, наводећи да за то није имао времена и да је чуо од других да „полиција туче“ тражиоце азила у тој земљи и да „локално становништво краде азиланте“. Првостепени орган је оценио да подносилац уставне жалбе није имао могућност да поднесе захтев за азил у Турској и Грчкој, иако се те две државе кроз које је прош ао налазе на листи сигурних трећих земаља, а оцену о неприхватљивости предметног захтева засновао је на томе да подносилац уставне жалбе није имао никаквих проблема за време боравка у Македонији, која се налази на листи сигурних трећих земаља, те није доказа о да т а држав а за њега лично ни је бил а сигурн а. Уставни суд је констатовао да се из оспореног решења првостепеног органа од 9. децембра 2015. године не може утврдити да ли је тај орган, пре доношења одлуке о предметном захтеву, размотрио извештаје хуманитарних организација на које се позвао подносилац уставне жалбе. Овај суд, међутим, указује да је наведени пропуст првостепеног органа отклоњен у поступку по жалби и да је Комисија за азил у оспореном решењу број Аж-08/15 од 12. април а 2016. године посебно оценила извештај UNHCR-а „Македонија као земља азила“, истичући да се у њему указује на значајан прогрес у области азила у Македонији, посебно након измена Закона о азилу и привременој заштити и Закона о кривичном поступку, извршених половином 2015. године, које су омогућиле усклађивање законодавства Македоније из те области са стандардима ЕУ. Комисија за азил је, такође, навела да из предметног извештаја произлази да се од средине јула 2015. године само десетак тражилаца азила налази у притвору у Гази Баби, те да је обновљен Прихватни центар Визбегово и почела изградња привременог прихватног објекта у Ђевђелији.
Оцењујући наводе уставне жалбе којима се указује на то да је у извештају UNHCR-а препоручено државама да се уздрже од враћања избеглица и тражилаца азила у Македонију, Уставни суд је констатовао да је у закључку извештаја UNHCR-а из 2012. године „Србија као земља азила“, такође, препоручено да друге земље не враћају тражиоце азила у Републику Србију, док не буде успостављен такав систем који ће омогућити не само правичан и ефикасан поступак азила, већ адекватно процесуирање захтева све већег броја тражилаца азила на начин усклађен са међународним стандардима, а да исту препоруку садржи и извештај UNHCR -а за 2016. годину. Суд је даље констатовао да се у извештају Аmnesty International-а из 2015. године наводи да је немогуће одвојити кршења људских права азиланата у Републици Србији и Македонији од притиска под налетом избеглица у ЕУ, као и неуспеха система Европске уније, те да се наведени проблем може решити само бољим промишљањем политике Европске уније према миграцијама и азилу. Из наведених извештаја, по оцени овога суда, произлази да су повреде људских права тражилаца азила у Републици Србији и Македонији – у периоду у коме је одлучивано о предметном захтеву подносиоца уставне жалбе, биле последица околности на које те државе нису могле да утичу. Уставни суд, такође, сматра уставноправно прихватљивом оцену другостепеног органа да предметни извештаји међународних организација о поступању са тражиоцима азила у Македонији, сами по себи, не могу послужити као доказ да захтев подносиоца уставне жалбе за азил у тој држави не би био размотрен, имајући у виду да личне околности подносиоца не указују да у тој држави није могао да добије заштиту и да Македонија за њега није сигурна трећа држава. Уставни суд, с тим у вези, оцењује да је тврдња подносиоца уставне жалбе о контрадикторностима у решењу другостепеног органа последица нетачно приказане садржине те одлуке, у делу у коме је тај орган оцењивао предметне извештаје.
Оцењујући наводе уставне жалбе да је Канцеларија за азил „случајеве сличне његовом у прошлости“ позитивно решавала, препознавши постојање ризика којима би тражиоци азила били изложени у Републици Судану, Уставни суд је констатовао да је решењем Канцеларије за азил број 26-5626/2015 од 1. марта 2016. године, на које се подносилац позива, одлучено о захтеву за азил у различитој чињеничној и правној ситуацији.
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у поступку који је претходио уставној жалби, утврдио да су у поступку одлучивања о захтеву подноси оца уставне жалбе за азил испитане околности које су могле довести до тога да се искључи одбацивање захтева као очигледно неоснованог. Суд, такође, налази да примена концепта сигурне треће државе, у конкретном случају, неће имати за последицу излагање подноси оца ризику од протеривања у Грчку и даље у Турску, јер ће он у поступку реадмисије бити враћен у Македонију, као државу из које је непосредно уш ао на територију Републике Србије.
Уставни суд је стога оценио да оспорен им актима подносиоцу уставне жалбе ни су повређена прав а на неповредивост физичког и психичког интегритета и на уточиште, зајемчена одредбама чл. 25. и 57. Устава, ни забрана враћања на територију државе на којој му прети мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, зајемчена одредбом члана 39. став 3. Устава, као ни право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у вези са остваривањем наведених права.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.