Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . са Златибора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. марта 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . изјављена против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године и пресуде Прекршајног апелационог суда Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . са Златибора поднела је Уставном суду, 4. маја 2016. године, преко пуномоћника В. Д, адвоката из Ужица, уставну жалбу против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године и пресуде Прекршајног апелационог суда Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Подноситељка суштински истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У уставној жалби је наведено да је „у предмету Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14, обзиром да је Прекршајни апелациони суд у Београду донео пресуду Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године, наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка (рок је истекао 14. септем бра 2015. године), тако да је у конкретном случају повређен закон (видети члан 248. став 1. тачка 6. Закона о прекршајима), као и да је „више него очигледно да је у конкретном случају суд повредио принцип да нема дв оструког кажњавања, као и да је наступила апсолутна застарелост прекршајног поступка, на коју је суд морао да обрати пажњу по службеној дужности “.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд утврди повреде напред наведених уставних права, те да поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3.1. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , из списа предмета Прекршајног суда у Београду Пр. 167456/15 (раније Пр. 132700/14) утврдио:
- да је актом Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа саобраћајне полиције – Одељење за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају , позвало власника путничког возила марке Audi, регистарског броја BG 542 ĆĆ да се изјасни о идентитету лица које је управљало возилом 14. септембра 2013. године у 13 часова и 35 минута, јер је управљајући наведеним возилом, НН возач на локацији Ј . – Ж . А, крећући се средњом саобраћајном траком, починио саобраћајни прекршај из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима . Напред наведено возило се кретало брзином од 74,1 km/h, а ограничење брзине кретања на том делу пута је 50 km/h;
- да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду поднело захтев за покретање прекршајног поступка бр. 4-145-02612/14 од 27. фебруара 2014. године Прекршајном суду у Београду против окривљене Мире Савић;
- да је пресудом Прекршајног суда у Београду Пр. 132700/14 од 11. маја 2015. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, оглашена одговорном да је учинила прекршај из члана 331. став 1. тачка 75. у вези са чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, и 32/13) и последично јој је изречена новчана казна у износу од 15.000 динара;
- да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 18439/15 од 8. октобра 2015. године уважена жалба браниоца окривљене те је укинута пресуда Прекршајног суда у Београду П р. 132700/14 од 11. маја 2015. године, а предмет је враћен истом суду на поновни поступак и одлучивање;
- да је решењем Прекршајног суда у Београду Пр. 167456/15 од 4. јануара 2016. године обустављен прекршајни поступак покренут и вођен против окривљене М . С . због сумње да је „као корисник путничког возила регистарских ознака BG 542 ĆĆ, којим је дана 14. септемб ра 2013. године учињен прекршај детектован путем уређаја за утврђивање прекршаја у саобраћају, није непосредно или у писаној форми у остављеном року од осам дана од дана пријема позива 25. децембра 2013. године, полицијском службенику Управе саобраћајне полиције – Полицијске управе за град Београд доставила податке о идентитету лица које је управљало возилом“, а чиме је учинила прекршај из члана 331. став 1. тачка 75. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, јер је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка.
3.2. Уставни суд је из списа предмета Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 утврдио:
- да је актом Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа саобраћајне полиције – Одељење за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају, позвало власника путничког возила марке Audi, регистарског броја BG 542 ĆĆ да се изјасни о идентитету лица које је управљало возилом 14. септембра 2013. године у 11 часова и 28 минута, јер је управљајући наведеним возилом, НН возач на локацији Б. – Т. в, крећући се крајњом левом саобраћајном траком починио саобраћајни прекршај из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедн ости саобраћаја на путевима. Напред наведено возило се кретало брзином од 75,1 km/h, а ограничење брзине кретања на том делу пута је 50 km/h;
- да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду поднело захтев за покретање прекршајног поступка бр. 4-145-02614/14 од 27. фебруара 2014. године Прекршајном суду у Београду против окривљене М. С;
- да је оспореном пресудом Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, оглашена одговорном да је учинила прекршај из члана 331. став 1. тачка 75. у вези са чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те јој је последично изречена новчана казна у износу од 15.000 динара; у оспореној пресуди је, између осталог, наведено да је окривљена „одговорна што је као корисник путничког возила регистарског броја BG 542 ĆĆ којим је дана 14. септембра 2013. године учињен прекршај детектован путем уређаја за утврђивање прекршаја у саобраћају, није непосредно или у писаној форми у остављеном року од осам дана од дана пријема позива 25. децембра 2013. године, полицијском службенику УСП-а, ПУ за град Београд доставила податке о идентитету лица које је управљало возилом“;
- да је оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљене, а пресуда Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године је потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Законом о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11 и 32/13) прописано је: да је власник, односно корисник возила обавезан да, на захтев полицијског службеника, да потпуне и тачне податке о идентитету лица, на основу којих се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време (члан 247. став 1.); да физичко лице, власник, односно корисник возила не сме дати возило на управљање лицу које је под дејством алкохола, односно психоактивних супстанци или је у толикој мери уморно, болесно или је у таквом психофизичком стању да није способно да безбедно управља возилом или нема возачку дозволу одговарајуће категорије (члан 247. став 2.); да изузетно од одредаба ст. 1. и 2. овог члана, власник, односно корисник возила неће одговарати уколико докаже неовлашћену употребу возила (члан 247. став 3.); да ће се новчаном казном у износу од 15.000 до 30.000 динара или казном затвора у трајању од 30 дана казнити за прекршај лице које поступи супротно одредбама из следећих чланова овог закона – члана 247. (члан 331. став 1. тачка 75.).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, број 65/13) прописано је: да се никоме не може поново судити нити му може поново бити изречена прекршајна санкција за прекршај о коме је правноснажно одлучено у складу са законом (члан 8. став 1.); да прекршај може бити извршен чињењем или нечињењем (члан 10. став 1.); да је прекршај извршен нечињењем кад је пропуштање да се предузме одређено чињење прописом предвиђено као прекршај (члан 10. став 2.); да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен (члан 84. став 1.) да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост (члан 84. став 7.); да се прекршајни поступак завршава решењем о обустави кад суд утврди да је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка (члан 248. став 1. тачка 6) ).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење из члана 32. Устава. При томе наводи да је Прекршајни апелациони суд донео оспорену другостепену пресуду 24. новембра 2015. године, а да је апсолутна застарелост наступила 14. септембра 20 15. године, те је самим тим повређена одредба члана 248. став 1. тачка 6) Закона о прекршајима, као и право на правично суђење.
Уставни суд констатује да се застарелост за вођење прекршајног поступка рачуна од времена извршења прекршаја, као и да се према одредби члана 10. Закона о прекршајима, прекршај може извршити чињењем или нечињењем.
У конкретном случају, прекршај који је окривљеној стављен на терет из члана 331. став 1. тачка 75. у вези са чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је извршен нечињењем, односно пропуштањем да се предузме одређено чињење. Наведени прекршај се односи на недостављање података , непосредно или у писаној форми, Полицијској управи за град Београд о идентитету лица које је управљало возилом, и то у року од осам дана од дана пријема позива – у конкретном случају у року од осам дана од 25. децембра 2013. године , када је подноситељка М . С . примила позив . Дакле последњи дан рока за достављање података је био 3. јануар 2014. године. Према члану 84. Закона о прекршајима, апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка наступа кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост која је прописана у ставу 1. поменутог члана, па би у конкретном случају застарелост за вођење поступка наступила 3. јануара 2016. године. Како је оспорена пресуда Прж. 20058/15 Прекршајног апелационог суда донета 24. новембра 2015. године, одно сно пре 3. јануара 2016. године када би наступила апсолутна застарелост, то је Уставни суд оценио да другостепеном пресудом није повређена одредба члана 248. став 1. тачка 6) Закона о прекршајима, те самим тим није дошло ни до повреде права на правично суђење.
6. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено и право из члана 34. став 4. Устава, јер је „због исте радње и истог прекршајног дела М . С . већ прекршајно одговарала у поступку у коме је донета пресуда Прекршајног суда у Београду Пр. 132700/14 од 11. маја 2015. године и решење Прекршајног суда у Београду Пр. 167456/15 од 4. јануара 2016. године“.
Уставни суд је оценио да су овакви наводи подноситељке о повреди начела ne bis in idem из члана 34. став 4. Устава, неосновани.
Наиме, у прекршајном поступку у коме су донете оспорене пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године и Прекршајног апелационог суда Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године, окривљена је оглашена одговорном јер је „као корисник путничког возила регистарског броја BG 542 ĆĆ којим је дана 14. септембра 2013. године учињен прекршај детектован путем уређаја за утврђивање прекршаја у саобраћају, није непосредно или у писаној форми у остављеном року од осам дана од дана пријема позива 25. децембра 2013. годи не полицијском службенику УСП-а, ПУ за град Београд доставила податке о идентитету лица које је управљало возилом, чиме је учинила прекршај из члана 331. став 1. тачка 75. у вези са чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима“. Прекршајни поступак у коме су донете оспорене пресуде је покренут по захтеву Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду бр. 4-145-02614/14 од 27. фебруара 2014. године и односи се на догађај од 14. септембра 2013. године када је у 11 часова и 28 минута,…, НН возач на локацији Б. – Т. в, крећући се крајњом левом саобраћајном траком починио саобраћајни прекршај из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. При томе возило се кретало брзином од 75,1 km/h, а ограничење брзине кретања на том делу пута је 50 km/h.
Са друге стране, решењем Прекршајног суда у Београду Пр. 16745 6/15 од 4. јануара 2016. године обустављен је прекршајни поступак покренут и вођен против М . С . „због сумње да као корисник путничког возила регистарских ознака BG 542 ĆĆ којим је дана 14. септембра 2013. године учињен прекршај детектован путем уређаја за утврђивање прек ршаја у саобраћају, није непосредно или у писаној форми у остављеном року од осам дана од дана пријема позива 25. децембра 2013. године полицијском службенику Управе саобраћајне полиције – Полицијске управе за град Београд доставила податке о идентитету лица које је управљало возилом, чиме би учинила прекршај из члана 331. став 1. тачка 75. Закона о безбедности саобраћаја на путевима“, јер је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка. Овај прекршајни поступак је покренут по захтеву Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду бр. 4-145-02612/14 од 27. фебруара 2014. године и односи се на догађај од 14. септембра 2013. године, када је у 13 часова и 35 минута,…, НН возач на локацији Ј. – Ж. А . б, крећући се средњом саобраћајном траком, починио саобраћајни прекршај из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Возило се кретало брзином од 74,1 km/h, а ограничење брзине кретања на том делу пута је 50 km/h .
С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem. У конкретном случају, предмет уставне жалбе су два животна догађаја, из којих се могу јасно издвојити два казнена дела – два прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Уставни суд констатује да наизглед постоји идентитет дела, то јест да се чињенични описи прекршаја, као и правна кв алификација прекршаја поклапају. Међутим до упоређиваних прекршајних поступака ј е дошло зато што је НН особа, возач Audiја регистарских ознака BG 542 ĆĆ, истог дана – 14. септемб ра 2013. године учинила два иста прекршаја у различито време, на различитим локацијама и при другим околностима. Наиме, у прекршајном поступку у коме су донете оспорене пресуде реч је о 11 часова и 28 минута, на локацији Б. – Т. в, при чему се та особа кретала крајњом левом саобраћајном траком брзином од 75,1 km/h, а максимална дозвољена брзина је 50 km/h . У прекршајном поступку у коме је донето решење Пр. 167456/15 реч је о 13 часова и 35 минута, на локацији Ј. – Ж. А . б, при чему се НН особа кретала средњом саобраћајном траком брзином од 74,1 km/h , а максимална дозвољена брзина је 50 km/h. Подноситељка уставне жалбе је примила два позива истог дана (25. децембра 2013. године) да непосредно или у писаној форми полицијском службенику достави податке о идентитету лица које је управљало возилом, а што она у об а случаја није учинила. Наведена пропуштања подноситељке су квалификована као два прекршај а из члана 331. став 1. тачка 75. у вези са чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. При томе је дошло до покретања два прекршајна поступка различитим захтевима Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду, донетим истог дана.
Уставни суд је, имајући у виду све наведено, те чињеницу да наизглед постоји чињенични и правни идентитет између упоређиваних прекршајних поступака, утврдио да је подноситељка суштински гоњена за различита дела која су учињена у другачији м временским тренуцима, на различитим локацијама, те да околности дела нису биле исте. Из различитих животних догађаја , односно две вожње колима којима је прекорачена брзина, проистекла су два позива подноситељки уставне жалбе од истог дана (25. децембра 2013. године) да се изјасни о идентитету лица које је управљало возилом којим је прекорачена брзина. Како подноситељка уставне жалбе није поступила по позиву овлашћеног органа у року од осам дана, проист eкла су два прекршајна поступка. Уставни суд указује да постоји правни идентитет између упоређиваних дела, али да суштински није реч о истим делима имајући у виду све околности догађаја.
Стога, у конкретном случ ају, подноситељки уставне жалбе није повређено право из члана 34. став 4. Устава оспореним пресудама.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Прекршајног суда у Београду Пр. 132699/14 од 14. маја 2015. године и Прекршајног апелационог суда Прж. 20058/15 од 24. новембра 2015. године подноситељки уставне жалбе нису повређена права на правично суђење и на правну сигурност у казненом праву, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 34. став 4. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.