Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. А . из Зрењанина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на се дници Већа одржаноj 21. фебруара 2019 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. А . и утврђује да су решењем Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године подноситељки уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на правно средство, зајемчен а одредба ма члана 32 . став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о приговору изјављеном против решења истога суда ИИв . 122/15 од 22. октобра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. А . из Зрењанина поднела је Уставном суду, 30. новембра 2016. године, преко пуномоћника Т. М, адвокат a из Зрењанина, уставну жалбу против решења Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је решењем Основног суда у Зрењанину Ив. 122/15 од 22. октобра 2015. године одређено извршење против подноситељке уставне жалбе као извршног дужника, на основу веродостојне исправе; да наведено решење о извршењу подноситељка уставне жалбе никад није примила, нити је за исто знала да постоји, све док јој по закључку извршитеља није обустављен део зараде; да је пуномоћник подноситељке уставне жалбе извршио увид у списе предмета, који је том приликом утврдио да је достава решења подноситељки уставне жалбе покушано само једном, при чему у списима предмета није констатована правноснажност решења о извршењу; да је подноситељка уставне жалбе поднеском од 13. маја 2016. године тражила да јој се достави решење о извршењу, како би јој се пружила могућност да изјави приговор против решења о извршењу; да јој је извршни суд решење о извршењу доставио 13. јуна 2016. године, а против ког решења је 20. јуна 2016. године изјавила приговор; да је оспореним решењем Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив). 206/16 од 20. октобра 2016. године одбачен као неблаговремен приговор подноситељке уставне жалбе, са образложењем да је подноситељка као извршни дужник поднеском од 13. маја 2016. године обавестила извршни суд да је претходно извршила увид у списе предмета, те да се од тог дана (увида у списе предмета) мора рачунати рок за изјављивање приговора; да овакво правно образложење извршног суда, по мишљењу подноситељке, нема утемељење у одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године; да извршни суд није поштовао одредбе члана 29. наведеног закона о начину достављања решења о извршењу на основу веродостојне исправе – није два пута послато решење о извршењу на адресу извршног дужника; да се увидом у списе предмета не може сматрати да је извршном дужнику извршено достављење решења о извршењу, нити да је од дана увида у списе предмета почео да тече рок за изјављивање приговора ; да се, са друге стране, извршни суд уопште не изјашњава зашто је доставио решење о извршењу подноситељки уставне жалбе на њен захтев, ако сматра да је увидом у списе предмета извршено достављање решења о извршењу .
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Зрењанину Иив. 122/15 и приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:
Извршни поверилац „Г.“ из Зрењанина поднео је предлог за извршење Основном суду у Зрењанину против извршног дужника Д. А, овде подноситељке уставне жалбе, на основу веродостојне исправе – фактуре, ради намирења новчаног потраживања. Основни суд у Зрењанину је решењем Иив. 122/2015 од 22. октобра 2015. године дозволио предложено извршење.
У списима предмета се налази доставница за лично достављање решења о извршењу од 22. октобра 2015. године на којој је 24. новембра 2015. године достављач констатовао да се Д . А . није одазвала на обавештење и да је писмено пуштено у сандуче.
Решење о извршењу Основног суд а у Зрењанину Иив. 122/2015 од 22. октобра 2015. године је истакнуто на огласној табл и суда 17. маја 2016. године, а скинуто са огласне табле суда 1. јуна 2016. године.
У списима предмета се налази службена белешка да је решење о извршењу Основног суда у Зрењанину Иив. 122/2015 од 22. октобра 2015. године правноснажно 9. јуна 2016. године, али која службена белешка је прецртана.
Подноситељка уставне жалбе је поднеском од 13. маја 2016. године обавестила извршни суд да јој решење о извршењу није достављ ено, да је о извршном поступку сазнала када јој је обустављен део плате по закључку јавног извршитеља, да је извршила увид у списе предмета и да је утвдила да јој решење о извршењу није достављено на начин како је то прописано одредбама чалана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу, те да тражи да јој се достави решење о извршењу и да се обустави спровођење извршења на њеној плати.
Решење о извршењу Основног суда у Зрењанину ИИв. 122/2015 од 22. октобра 2015. године је достављено пуномоћнику поднеситељке уставне жалбе 13. јуна 2016. године (што произлази из доставнице).
Подноситељка уставне жалбе је 20. јуна 2016. године поднела приговор Основном суду у Зрењанину против решења о извршењу.
Основни суд у Зрењанину је оспореним решењем ИПВ(Ив). 206/16 од 20. октобра 2016. године одбацио као неблаговремен приговор подноситељке уставне жалбе. У образложењу овог решења је наведено: да у поднеску предат ом суду 13. маја 2016. године подноситељка уставне жалбе наводи да је поднеском од 13. маја 2016. године тражила од суда да јој се достави решење о извршењу овог суда ИИв. 122/15 од 22. октобра 2015. године на начин предвиђен одредбом члана 29. З акона о извршењу и обезбеђењу; да се једина сврха достављања решења о извршењу извршном дужнику применом правила одредаба члана 29. Закона о извршењу исцрпљује у томе да се извршни дужник стварно и у потпуности упозна са постојањем и садржином решења о извршењу, како би на одговарајући начин могао да заштити свој а права у поступку; да се , стога, стварно достављање може извршити и на други начин, а не једино тако што би судски достављач или поштански службеник предао судско писмено адресату, али под условом да је лице на које се судско писмено односи стварно упознато са постојањем и садржином истог писмена; да доставница не може бити једини начин доказивања да је извршено достављање странкама у судском поступку, који би искључивао сва друга средства доказивања, већ се чињеница да је достављање извршено може доказивати и свим другим погодним доказним средствима; да наведено у поступку извршења подразумева да онда када се несумњиво утврди да је извршни дужник на било који начин у потпуности упознат са постојањем и садржином решења о извршењу, евентуална повреда одредаба члана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу неће произвести никакве правне последице, а рок за изјављивање приговора, у таквом случају ће се рачунати од дана за који суд утврди да је извршни дужник стварно упознат са постојањем и садржином решења о извршењу; да у конкретном случају с обзи ром на наведену садржину поднеска од 13. маја 2016. године у којем подноситељка уставне жалбе тврди да је извршила увид у списе предмета нема места никаквој сумњи у то да је подноситељка упозната са постојањем и садржином решења о извршењу Основног суда у Зрењанину Иив. 122/15 од 22. октобра 2015. године, и то најк асније од 13. маја 2016. године; да у таквој ситуацији када је извршни дужник фактички упознат са постојањем и садржином решења о извршењу, непотребно је и посебно достављање истог решења о извршењу сходно правилима члана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу; да је рок за подношења приговора почео да тече првог радног дана по истеку 13. маја 2016. године, а истекао је 20. мај а 2016. године; то значи да је у време предаје суду приговора 21. јуна 2016 . године (грешка суда, приговор је поднет 20. јуна 2016. године ) свакако протекао рок за изјављивање приговора из члана 39. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу, што дужников приговор чини неблаговременим.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗИО), који је био меродаван у конкретном случају, би ло је прописано : да достављање извршном дужнику који је правно лице или предузетник врши се на адресу седишта правног лица или предузетника које је уписано у регистру Агенције за привредне регистре и другим јавним регистрима (став 1.); да достављање извршном дужнику који је физичко лице врши се на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама (став 2.); да је извршни поверилац дужан да суду достави адресу извршног дужника која одговара адреси из евиденције надлежног органа из ст. 1. и 2. овог члана (став 3.); да ако достављање није било могуће извршити по одредбама ст. 1. и 2. овог члана, у року од пет радних дана од дана упућивања писмена, достављање се врши истицањем на огласну таблу надлежног суда (став 4.); да изузетно од става 4. овог члана, ако није могуће извршити достављање решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе по одредбама ст. 1. и 2. овог члана, покушаће се поновна достава након 15 дана од дана истека рока из става 4. овог члана, те да а ко нова достава не буде успешна, достављање се врши истицањем на огласну таблу суда (став 5.); да је суд дужан да наредног дана од истека рока из ст. 4. и 5. овог члана изврши истицање писмена на огласну таблу суда (став 6.); да се сматра да је достава извршена протеком рока од пет радних дана од дана истицања писмена на огласну таблу суда (став 7 .). Одредбом члана 39. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу је било приписано да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења.
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује на праксу Европског суда за људска права, који је, одлучујући о применљивости гаранција садржаних у праву на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода на извршни поступак, закључио да се одлуке које доноси суд у поступку извршења нужно не односе на ново и посебно одређивање грађанских права и обавеза, у поређењу са парничним поступком који је претходио извршном поступку и одлуком која је резултат тог поступка (такво правно становиште је заузето у предмету Anton Dornbach против Савезне Републике Немачке, број 11258/84). Овакво становиште је заузео и Уставни суд. Међутим, овакво становиште није применљиво у конкретном случају, јер предметном извршном поступку није претходио парнични или неки други конкрадикторни поступак у којима се утврђују обавезе извршног дужника, с једне стране, а са друге стране, право на правно средство представља законску процесну гаранцију која је установљена како у корист извршног повериоца, тако и у корист извршног дужника.
У конкретном случају, Основни суд у Зрењанину је оспореним решењем ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године одбацио као неблаговремени приговор подноситељке уставне жалбе као извршног дужника, при чему извршни суд рок за изјављивање приговора рачуна од дана када је подноситељка уставне жалбе извршила увид у списе предмета извршног суда .
У вези са наведеним, Уставни суд најпре указује на став Европског суда за људска права, које је прихватио и Уставни суд, да се правичност суђења остварује кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, Европски суд за људска права је у пресуди Sotiris and Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. поменуте пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
Уставни суд указује да је достављање као парнична радња од суштинског значаја за остваривање уставних и конвецијских права странака и учесника извршног поступка. Уставни суд оцењује да је достављање од посебног значаја када од дана достављања почиње да тече рок за предузимање неке радње, као што је то у конкретном случају - изјављивање приговора против решења о извршењу. При томе, Уставни суд указује на општи став Европског суда за људска права, који прихвата и Уставни суд , да право на приступ суду подразумева право на адекватно обавештавање о судским одлукама, посебно у случајевима у којима се жалба (или други правни лек) може изјавити у одређеном законском року (видети пресуду Zavodnik против Словеније, број 53723/13, од 21. маја 2015. године, став 71. ).
У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да је начин достављања решења о извршењу извршном дужнику прописан императивним законским одредбама, дакле ради се о једном строго формалном поступку. Одредбом члана 39. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године је било приписано да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења. Значи, рок за изјављивање пригово ра против решења о извршењу се рачуна једино и искључиво од дана достављања решења о извршењу, а не од дана увида у списе предмета. Шта се сматра под достављеним решењем то је прописано одредбама члана 29. наведеног Закона (достављање извршном дужнику који је физичко лице врши се на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама (став 2.), да ако достављање није било могуће извршити, у року од пет радних дана од дана упућивања писмена, достављање се врши истицањем на огласну таблу надлежног суда (став 4.), да изузетно од става 4. овог члана, ако није могуће извршити достављање решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе по одредбама ст ава 2. овог члана, покушаће се поновна достава након 15 дана од дана ист ека рока из става 4. овог члана, да ако нова достава не буде успешна, достављање се врши истицањем на огласну таблу суда (став 5.), да се сматра да је достава извршена протеком рока од пет радних дана од дана истицања писмена на огласну таблу суда (став 7 .).
Дакле, када је реч о решењу о извршењу на основу веродостојне исправе, решење о извршењу се доставља извршном дужнику на адрес у његовог пребивалишта или боравишта, али ако је достављање несупешно, достављање решења се понављања још једном по истеку рока од 15 дан а од дана претходног неуспешног достављања, а ако ни поновљено доставље ње не успе, решење се истиче на огласној табл и суда, и у том случају се сматра да је достава извршена протеком рока од пет радних дана од дана истицања писмена на огласну таблу суда. Оваква законска регулатива (поновна достава решења о извршењу још једном) представља већи степен заштите извршног дужника у извршном поступку покренуто м на основу веро достојне исправе, јер се материјална обавеза том извршном дужнику утврђује управо у извршном поступку, што представља још један правни разлог за поштовање процедуре достављања решења о извршењу. У конкретном случају, изв ршни суд није поштовао и применио одредбу члана 29. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године (поновна достава решења о извршењу и истицање решења о извршењу на огласној табл и суда након неуспешне поновне доставе решења о извршењу).
Са друге стране, Уставни суд указује да је Основни суд у Зрењанину, на захтев подноситељке уставне жалбе, доставио решење о извршењу пуномоћнику подноситељке уставне жалбе и он је у законском року од пет радних дана изјавио приговор против решења о извршењу (решење је достављено 13. јуна 2016. године, а приговор је изјављен 20. јуна 2016. године, 18. и 19. јун су били субота и недеља) .
Полазећи од свега изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15 -др. закон и 103/15) , Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да су решењем Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године подн оситељки уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на правно средство, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведених уставних права могу отклонити само поништајем решења Основног суда у Зрењанину ИПВ(Ив.). 206/16 од 20. октобра 2016. године и одређењем да тај суд донесе нову одлуку о приговору подноситељка изјављеном против решења тог суда ИИв. 122/15 од 22. октобра 2015. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и одредио отклањање штетних последица учињене повреде права на правично суђење и права на правно средство , то није посебно разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.