Преглед документа Уж-434/2008

Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђ.Н. из Б., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. септембра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Ђ.Н. изјављена против решења Врховног суда Србије У 5755/06 од 29. јуна 2007. године.

1. Ђ.Н. из Б. је 21. марта 2008. године, преко пуномоћника адвоката В.М. из Б., Уставном суду поднео уставну жалбу, која је заведена под бројем Уж 342/2008, против решења гувернера Народне банке Србије Г бр. 8703 од 28. септембра 2006. године и решења Врховног суда Србије У 5755/06 од 29. јуна 2007. године, због повреде права зајемчених чланом 22. став 1., чланом 32. став 1. и чланом 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Имајући у виду да је подносилац једним поднеском поднео две уставне жалбе против два појединачна акта различитих доносиоца, као и да су разлози оспоравања тих аката различити, Уставни суд је, на основу члана 42. ст. 3. и 4. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), раздвојио поступке против оспорених аката и по уставној жалби изјављеној против решења Врховног суда Србије У 5755/06 од 29. јуна 2007. године формирао посебан предмет Уж број 434/2008.
3. У уставној жалби којом оспорава решење Врховног суда Србије, подносилац наводи: да је решењем гувернера Народне банке Србије Г бр.8703 од 28. септембра 2006. године, одбијен захтев за давање претходне сагласности на именовање жалиоца за члана управног одбора А.к.б. „АИК Б.“ а.д. Ниш; да је тим решењем повређена одредба члана 197. Устава Републике Србије јер је донето с позивом на одредбе члана 142. став 1. и члана 72. Закона о банкама („Службени гласник РС“, број 107/05), које су се на основу члана 149. тог закона могле примењивати од 1. октобра 2006. године; да је поуком о правном средству из наведеног решења подносилац уставне жалбе упућен на подношење тужбе Врховном суду Србије; да је Врховни суд Србије решењем које се побија уставном жалбом одбацио поднету тужбу као недозвољену. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Врховног суда Србије је ускраћено његово право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу зајемчено чланом 36. став 2. Устава и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да је оспореним решењем повређена одредба члана 198. став 2. Устава.
4. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
5. Увидом у списе предмета Народне банке Србије бр. IV/3-1246/01 и Врховног суда Србије У 5755/2006, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А.к.б. „АИК Б.“ а.д. Ниш је 31. августа 2006. године поднела Народној банци Србије захтев за давање претходне сагласности на именовање председника и чланова управног одбора „АИК Б.“.
Решењем гувернера Народне банке Србије Г бр.8703 од 28. септембра 2006. године дата је претходна сагласност на именовање Љ. Ј. за председника, а проф.др Ђ.Ђ, проф.др Ј.Г. и М.К, за чланове Управног одбора А.к.б. „АИК Б.“ а.д. Ниш и одбијен захтев за давање претходне сагласности на именовање подносиоца уставне жалбе Ђ. Н, за члана Управног одбора. Решење је донето с позивом на одредбе члана 21. став 1. Закона о Народној банци Србије („Службени гласник РС“, бр. 72/03, 55/04 и 85/05), као и одредбе чл. 71. и 72. и члана 142. став 1. Закона о банкама („Службени гласник РС“, број 107/05). У решењу је констатовано да је оно коначно на основу члана 214. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01), те да се против њега може покренути управни спор подношењем тужбе Врховном суду Србије, у року од 30 дана од дана његовог достављања.
Подносилац уставне жалбе је 27. октобра 2006. године поднео тужбу Врховном суду Србије, ради поништаја решења гувернера Народне банке Србије Г бр. 8703 од 28. септембра 2006. године. Врховни суд Србије је решењем У 5755/2006 од 29. јуна 2007. године тужбу одбацио на основу члана 28. став 1. тачка 2. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), налазећи да акт којим се даје претходна сагласност није управни акт у смислу члана 6. став 2. Закона о управним споровима, јер не представља одлучивање у управној ствари, те да његова законитост не може бити предмет оцене у управном спору.
6. Одредбама члана 198. Устава утврђено је: да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону (став 1.), као и да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2.).
Одредбама Закона о Народној банци Србије прописано је: да гувернер ради обављања послова из надлежности Народне банке Србије, доноси прописе и опште акте, као и појединачне акте, ако овим законом није друкчије одређено (члан 21. став 1.); да Народна банка Србије издаје и одузима дозволе за рад, врши контролу бонитета и законитости пословања банака и других финансијских организација и предузима друге мере у складу са законом којим се уређује пословање банака и других финансијских организација (члан 63. став 1.).
Законом о банкама је, поред осталог, прописано: да су органи управљања банком управни и извршни одбор банке (члан 70. став 1.); да управни одбор банке има најмање пет чланова, укључујући и председника (члан 71. став 1.); да банка подноси Народној банци Србије захтев за давање претходне сагласности на именовање члана управног одбора банке, уз који доставља документе и даје податке којима се доказују пословна репутација и квалификација лица предложеног за члана управног одбора банке (члан 72. став 1.); да Народна банка Србије прописује ближе услова за давање сагласности из става 1. овог члана (члан 72. став 2.); да су банке основане у складу са Законом о банкама и другим финансијским организацијама („Службени лист СРЈ“, бр. 32/93, 61/95, 44/99 и 36/02 и „Службени гласник РС“, бр. 72/03 и 61/05) дужне да своје пословање, организацију и акте ускладе са одредбама овог закона најкасније до почетка његове примене (члан 142. став 1.); да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењиваће се од 1. октобра 2006. године, осим одредаба чл. од 10. до 20. и чл.од 94. до 101, које ће се примењивати од 1. јула 2006. године (члан 149.).
Одредбама Закона о Народној банци Србије и Закона о банкама није прописано правно средство којим се може побијати решење Народне банке Србије донето по захтеву за давање претходне сагласности на именовање чланова управног одбора банке.
Према одредби члана 214. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", број 33/97), против првостепеног решења савезног или републичког министарства или другог самосталног савезног или републичког органа управе, односно управне организације може се изјавити жалба само кад је то законом предвиђено, као у случају када се ради о управној ствари у којој је искључен управни спор.
Полазећи од наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да решење гувернера Народне банке Србије Г бр. 8703 од 28. септембра 2006. године представља појединачни акт донет у вршењу јавних овлашћења против кога се не може изјавити жалба, па законитост тог коначног појединачног акта подлеже преиспитивању у управном спору, јер законом није предвиђена другачија судска заштита. Против наведеног решења се, дакле, могла поднети тужба Врховном суду Србије, у року од 30 дана од његовог достављања. У вези с тим, поставља се питање да ли је оспореним решењем Врховног суда Србије, којим је одбачена тужба подносиоца уставне жалбе у управном спору, повређено право подносиоца зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
7. У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је решење гувернера Народне банке Србије донето по захтеву „АИК Б.“ Ниш, а не по захтеву подносиоца уставне жалбе, који није ни био странка у управном поступку. Конституисање управног одбора, као органа управљања банке, представља услов за обављање делатности банке. Стога банка има право да Народна банка Србије одлучи о њеном захтеву за добијање претходне сагласности на именовање чланова управног одбора, док, по оцени Суда, предложени кандидати за чланове управног одбора такво право или на Закону заснован интерес немају. „АИК Б.“ Ниш није поднела тужбу Врховном суду Србије за оцену законитости решења гувернера Народне банке Србије којим је одбијен њен захтев за давање претходне сагласности на именовање подносиоца уставне жалбе за члана Управног одбора, већ је то учинио подносилац уставне жалбе. С обзиром на то да решењем гувернера Народне банке Србије није одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Следом наведеног, по оцени Суда, оспореним решењем није повређено ни право подносиоца на судску заштиту људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава, као ни право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
8. Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу треба одбити.
Сагласно члану 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.