Преглед документа Уж-273/2016 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Р . из Г . код Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. фебруара 201 9. године, донео је 

1. Усваја се уставна жалба М. Р . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије. 

2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године. 

3. Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . изјављена против решења Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године због повреде права на правно средство , зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

1. М. Р . из Г . код Ниша поднео је Уставном суду, 13. јануара 2016. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Ниша, уставну жалбу против наредбе председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године, решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године и решења Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. 

У уставној жалби је наведено: да је на основу наредбе председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године одређено извршење застареле дисциплинске казне „губитак професионалне војне службе“, те је подносиоцу „незаконито“ престао радни однос; да је подносилац 2008. године против наведене наредбе поднео тужбу у парничном поступку; да је у решењу Врховног касационог суда Рев. II 870/10 од 23. марта 2011. године наведено да нема места одбачају тужбе због апсолутне ненадлежности, јер ако није надлежан парнични суд, надлежан је управни суд; да је пресуда Основног суда у Нишу П1. 1258/12 од 28. септембра 2012. године, којом је био усвојен тужбени захтев подносиоца, постала правноснажна и извршна, али да је укинута одлуком Врховног касационог суда; да је након тога Основни суд у Нишу донео решење П1. 1217/14 од 25. децембра 2014. године којим се огласио ненадлежним по тужби подносиоца и уступио предмет Управном суду; да је Управни суд одбацио тужбу подносиоца, а Врховни касациони суд захтев за преиспитивање судске одлуке. 

Имајући у виду да из наведених одлука судова у парничном поступку и судова у управном спору произлази да законитост наведене наредбе председника Републике не може да се испитује ни у једном поступку, било парничном или управно-судском, истакнуто је да је подносилац остао без икакве правне заштите. С тим у вези је наведено да је непримерено да ни један суд није надлежан да преиспитује „управни акт“ – наредбу председника Републике и да подносилац нема право на правни лек. 

Предложено је да се укину оспорена решења судова и да се предмет достави надлежном суду на одлучивање по тужби, те да се „наредба и др.“ поништи и утврди да је подносиоцу незаконито престао радни однос, као и да се у коначном усвоји тужбени захтев подносиоца, утврди незаконит престанак радног односа и подносилац врати на посао, уз признавање свих права из радног односа. По уставној жалби формиран је предмет Уж-273/2016. 

Подносилац уставне жалбе је, 12. априла 2016. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, које је оспорио и у претходној уставној жалби, као и решења Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Поводом наведене устав не жалбе формиран је предмет Уж-3013/2016. У тој уставној жалбу су садржани идентични наводи као и у ранијој уставној жалби. Захтев о коме Суд треба да одлучи у основи је истоветан претходно изложеном захтеву. 

Подносилац је, 19. септембра 2016. године, преко истог пуномоћника, поднео уставне жалбе против решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) и У. 13566/15 (2008) оба од 28. јула 2016. године, истичући повреде претходно означеног уставног начела и уставних права. Поводом наведених уставних жалби формирани су предмети Уж- 7115/2016 и Уж-7118/2016. 

У тим уставним жалбама је наведено да је Управни суд у оспореним решењима погрешно нашао да је решењима тог суда од 1. октобра 2015. године одлучено о свим захтевима истакнутим у тужбама, јер су тужбе одбачене у погледу захтева за поништај наредбе председника Републике и „службене забелешке“, али није одлучено о захтевима којима је тражено да се утврди да је подносиоцу незаконито престао радни однос и да се врати на посао. Истакнуто је да није могуће да ни Управни суд, ни парнични суд, нису надлежни да одлуче о тим захтевима. 

2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојиo предмете Уж-3013/2016, Уж-7115/2016 и Уж-7118/2016 са предметом Уж-273/2016 и поступак водиo под бројем првоформираног предмета Уж -273/2016. 

3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

4. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из приложене документације и списа предмета Основног суда у Нишу П1. 1217/14, Управног суда У. 10646/15 и У. 13566/15, као и Врховног касационог суда Узп. 635/2015 и Узп. 634/2015, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: 

4.1. Пресудом Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Ниш Дис. број 16/06 од 27. фебруара 2007. године подносилац уставне жалбе, потпуковник на служби у ВП 8297 Пирот, оглашен је кривим због тога што је током јула и августа месеца 2006. године, у касарни у Пироту, у више наврата, у току вршења редовне дужности, дужности контролног старешине и старешине за рад у ванредно време, злоупотребљавајући службени положај, малтретирао, морално понижавао и вређао достојанство ближе наведених војника, тако што их је позивао у своју канцеларију, правио прикладну атмосферу, нудио им алкохол и приморавао их на разне облике недоличног понашања, чиме је учинио дисциплински преступ „поступак којим се вређа достојанство потчињених или млађих“ из члана 160. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, те му је, на основу члана 164. Закона и чл. 78. и 83. Правила о војној дисциплини, изречена дисциплинска казна „губитак службе професионалног војника“. Наведена првостепена пресуда је потврђена у поступку по жалби пресудом Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране II Дис. број 6/07 од 18. септембра 2007. године. На првостепеној пресуди се налази потврда којом је констатовано да је постала правноснажна и извршна 18. септембра 2007. године. 

4.2. Председник Републике је, на основу члана 112. став 2. Устава и члана 168. став 1. Закона о Војсци Србије, а у складу са предлогом начелника Генералштаба Војске Србије (акт број 304-4 од 6. фебруара 2008. године), донео одлуку ВК ПРС 3-3 од 22. фебруара 2008. године којом се не уважава молба за смањење, ублажење или опроштај дисциплинске казне „губитак службе професионалног војника“ изречене подносиоцу уставне жалбе. 

Председник Републике је, на основу члана 112. став 2. Устава, члана 170. Закона о Војсци Србије и члана 84. став 1. тачка 1) Правила о војној дисциплини, донео наредбу ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године да се изврши дисциплинска казна „губитак службе професионалног војника“, на коју је подносилац уставне жалбе осуђен због дисциплинског преступа из члана 160. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, правноснажном и извршном пресудом Војног дисциплинског суда при КВОк Ниш I Дис. број 16/06 од 27. фебруара 2007. године, која је потврђена пресудом Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране II Дис. број 6/07 од 18. септембра 2007. године. У наредби је наведено да ће се о извршењу казне старати претпостављени старешина из члана 90. Правила о војној дисциплини. 

Министарство одбране – Војни дисциплински суд – Команда Војног округа Ниш је уз акт Дис. број 16/06 од 6. марта 2008. године Војној пошти 4983 Ниш доставила наредбу председника Републике, правноснажну пресуду војног дисциплинског суда и одлуку по молби за опроштај казне. 

У акту Војне поште 4666 Ниш инт. број 10-516 од 18. марта 2008. године насловљеном као „службена забелешка о датуму престанка службе“ констатовано је: да је поменутом наредбом председника Републике одлучено да се изврши дисциплинска казна „губитак службе професионалног војника“; да је на основу изнетог одлучено да подносиоцу престане професионална војна служба због разлога из члана 164. „Закона о Војсци Србије“; да је наведена наредба уручена подносиоцу „11. марта 2008. године“ ; да је наредба постала „коначна у управном поступку“ даном уручења, с обзиром на то да против ње није допуштена жалба; да подносиоцу, као потпуковнику на служби у ВП 4983 Ниш, престаје професионална војна служба, применом члана 117. став 1. Закона о Војсци Србије, даном коначности (уручења) наведене наредбе, односно најкасније са даном 17. марта 2008. године, јер се у моменту доношења наредбе подносилац није налазио на дужности, већ у статусу „удаљен од дужности“; да је подносиоцу дат рок да најкасније до 21. марта 2008. године раздужи целокупну војну опрему, са којом је задужен, као и да „реши документацију (здравствену књижицу, пропусницу за улазак у касарну, радну књижицу и друго)“. 

У решењу ВП 4983 Ниш ин. број 159-52 од 19. марта 2008. године наведено је да је подносиоцу укупан пензијски стаж утврђен закључно са 17. мартом 2008. године, односно са даном „разрешења од професионалне војне службе“. 

4.3. Подносилац је 9. априла 2008. године Општинском суду у Нишу поднео тужбу којом је тражио да се поништи наведена наредба председника Републике и да се утврди да му је незаконито престао радни однос извршењем дисциплинске казне „губитак службе професионалног војника“, због наступања застарелости извршења те казне, као и да се тужена Република Србија – Министарство одбране – ВП 4983 Ниш обавеже да га врати на рад. Поставио је и евентуални тужбени захтев, који је идентичан примарном, осим у делу који се односи на наведену наредбу председника Републике, за коју је тражио да се стави ван снаге. 

Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 1079/08 од 4. децембра 2008. године усвојен је тужбени захтев подносиоца, утврђено је да је подносиоцу незаконито престао радни однос извршењем дисциплинске казне – „престанак професионалне војне службе“, изречене поменутом пресудом војног дисциплинског суда, због наступања застарелости извршења, те је обавезана тужена Република Србија – Министарство одбране – ВП 4983 Ниш да подносиоца врати на рад, у року од осам дана по пријему пресуде. У образложењу пресуде наведене су следеће чињенице утврђене у спроведеном поступку: да је подносиоцу уставне жалбе наредба председника Република ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године уручена 17. марта 2008. године, ког дана му је и престала служба, јер је моментом уручења наредба постала коначна; да је наведену наредбу извршио старешина ВП 4666 Ниш, што се утврђује актом тј. „службеном забелешком о датуму престанка службе“ инт. број 10-516 од 18. марта 2008. године; да је подносилац, након наступања правноснажности и извршности дисциплинске пресуде, наставио да обавља послове и задатке у Команди Војне поште 4983 Ниш, са статусом „удаљен са службе“, и да му је зарада исплаћивана све до 17. марта 2008. године, када је извршена „службена забелешка о датуму престанка службе“. 

Када је у питању примена меродавног права, првостепени суд је нашао да је за оцену о томе да ли је наступила застарелост извршења изречене дисциплинске казне релевантна одредба члана 167. став 1. Закона о Војсци Југославије, који је престао да важи 1. јануара 2008. године, јер је била на снази у време када је окончан дисциплински поступак и када је наступила наведена застарелост. Полазећи од тога да је пресуда дисциплинског суда од 27. фебруара 2007. године постала правноснажна 18. септембра 2007. године, а имајући у виду да је рок за извршење те пресуде, у складу са поменутом законском одредбом, био три месеца, односно до 18. децембра 2007. године, у ком року није извршена, првостепени суд је оценио да је подносилац „разрешен“ дужности после наступања застарелости изречене дисциплинске казне, те се сматра да је и даље остао у радном односу код тужене. 

Оцењујући тужбени захтев у делу којим је тражено да се поништи или стави ван снаге наредба председника Републике, првостепени суд је нашао да је „наредба о разрешењу“ (наредба председника Републике) донета после истека рока застарелости, због чега не може произвести правно дејство, нити је рок застарелости због кашњења са доношењем наредбе могао бити продужен. Сматрао је да наведена наредба, иако није требало да буде донета, представља део дисциплинског поступка, а суд није надлежан да оцењује законитост дисциплинских радњи, већ само то да ли је наступила застарелост извршења дисциплинске казне и последице настале „разрешењем“ подносиоца. 

Решењем Окружног суда у Нишу Гж1. 308/09 од 29. априла 2009. године укинута је наведена првостепена пресуда и тужба подносиоца одбачена. Такво решење је донето из два разлога: зато што подносилац тражи утврђење чињенице да ли је застарелост извршења дисциплинске казне наступила или не, што није дозвољено, и зато што наредба председника Републике, „на основу које је подносиоцу престао радни однос“, представља „управни акт“ чија се законитост испитује у управном спору. 

Решењем Врховног касационог суда Рев. II 870/10 од 23. марта 2011. године укинуто је наведено решење другостепеног суда у делу којим је тужба одбачена и одлучено о трошковима поступка, а предмет је враћен Апелационом суду у Нишу на поновно суђење. Тај суд није прихватио изнети закључак другостепеног суда због тога што је предмет тужбеног захтева утврђење незаконитог престанка радног односа, што значи постојања правног односа из члана 188. став 1. Закона о парничном поступку, а не утврђење чињеница, па се тужба није могла одбацити. Такође је нашао да није било места одбачају тужбе ни у односу на наредбу председника Републике, јер уколико је за одлучивање надлежан суд у управном спору онда није у питању апсолутна ненадлежност суда. 

Апелациони суд у Нишу је решењем Гж1. 1260/11 од 12. јануара 2012. године вратио предмет П1. 1079/08 Основном суду у Нишу на поновно суђење. 

Основни суд у Нишу је 28. септембра 2012. године донео пресуду П1. 1258/12 којом је усвојен тужбени захтев подносиоца, утврђено да му је незаконито престао радни однос и обавезана тужена да га врати на рад, те да му призна сва права на раду и по основу рада. У образложењу наведене пресуде је дата иста аргументација као и претходној првостепеној пресуди. 

Апелациони суд у Нишу је пресудом Гж1. 55/13 од 3. априла 2013. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио наведену првостепену пресуду. 

Решењем Врховног касационог суда Рев. II 1232/2013 од 23. јануара 2014. године укинуте су пресуде нижестепених судова, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. Испитујући правилност примене материјалног права, тај суд је нашао да се нижестепени судови нису бавили питањем да ли је подносилац користио правну могућност предвиђену чл. 93. и 94. Правила о војној дисциплини, према којима је могао да поднесе молбу за смањење, ублажење или опроштај дисциплинске казне. По налажењу Врховног касационог суда, пропуштање нижестепених судова да утврде наведене чињенице онемогућило је испитивање правилне примене материјалног права. Сматрао је да ће, тек када у поновном поступку буду расправљена сва спорна питања на која је указано у наведеном решењу, моћи правилно да се оцени да ли у конкретном случају има места поступку пред редовним судом или се ради о надлежности суда у управном спору. 

Тужена Република Србија – Министарство одбране – Секретаријат министарства – Дирекција за имовинско-правне послове је у поднеску од 15. јула 2014. године навела да је очигледно да није поштован поступак у погледу престанка професионалне војне службе подносиоца, јер у извршењу наредбе председника Републике није донета наредба о престанку службе, ни решење о разрешењу. 

Основни суд у Нишу је 25. децембра 2014. године донео решење П1. 1217/14, којим се, у смислу члана 17. став 1. Закона о парничном поступку, огласио стварно ненадлежним за поступање по тужби подносиоца и одредио да се, у смислу члана 21. став 1. истог закона, по правноснажности решења предмет достави надлежном Управном суду – Одељење у Нишу. Тај суд је указао на то да је, после наредбе председника Републике, надлежни старешина требало да донесе одговарајућу одлуку, те да би подносилац након тога имао право да води управни спор, као и да суд у парничном поступку не би могао да одлучује о постављеном захтеву без обзира на чињеницу што након наредбе председника Републике постоји само „службена забелешка о датуму престанка службе“ 

Решењем Вишег суда у Нишу Гж1. 40/15 од 26. маја 2015. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца и потврђено наведено решење првостепеног суда. Тај суд је указао да наредбу председника Републике, у смислу члана 90. у вези са чланом 84. Правила о војној дисциплини и члана 117. Закона о Војсци Србије, извршава претпостављени старешина доносећи акт о престанку професионалне војне службе, односно одлуку о разрешењу, те да се против одлука које доноси претпостављени старешина у поступку извршења поменуте наредбе може водити управни спор. Такође је прихватио оцену првостепеног суда да се против наредбе председника Републике не може изјавити жалба, нити водити управни спор. 

4.4. Након што му је 13. јула 2015. године као „надлежном суду“ достављен предмет Основног суда у Нишу П1. 1217/14, Управни суд је решењем У. 10646/15 од 3. септембра 2015. године наложио пуномоћнику подносиоца да у остављеном року уреди тужбу тако што ће прецизно означити по броју, датуму и доносиоцу акт против кога је поднета тужба. 

Поступајући по налогу Управног суда, подносилац се поднеском од 16. септембра 2015. године изјаснио да тужбу подноси против наредбе председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године и, опреза ради, „службене забелешке о датуму престанка службе“ ВП 4666 Ниш инт. број 10-516 од 18. марта 2008. године, иако она, сама по себи, није решење о разрешењу и нема поуку о праву на правни лек, већ се у њој само констатују одређене чињенице. Предложио је да Управни суд усвоји „тужбени захтев“, поништи наведене оспорене акте, врати предмете на поновно одлучивање првостепеном органу или да сам реши управну ствар, као и да се према „туженим органима – председнику Републике, ВП 4666 Ниш, ВП 4983 Ниш, ВП 8297 Пирот и Министарству одбране“ утврди да је подносиоцу незаконито престао радни однос извршењем дисциплинске казне „престанак професионалне војне службе“, због наступања застарелости и недопустивости извршења те казне, као и да се тужени обавежу да га врате на радно место на којем је био распоређен пре извршења наведене дисциплинске казне. 

Имајући у виду да се тужба у управном спору може поднети само против једног акта, те да је подносилац уставне жалбе истом тужбом тражио поништај два акта, Управни суд је о тужби против наведене наредбе председника Републике решавао у постојећем предмету У. 10646/15, док је поводом тужбе против наведене „службене забелешке о датуму престанка службе“ формирао нови предмет У. 13566/15. 

4.5. Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године одбачена је као недозвољена тужба подносиоца поднета против наредбе председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године, применом одредбе члана 28. став 1. тачка 2) раније важећег Закона о управним споровима. Управни суд је оценио да наредба председника Републике, којом је наређено да се изврши дисциплинска казна „престанак службе професионалног војника“, није акт који има карактер управног одлучивања, нити представља управни акт у смислу члана 6. раније важећег Закона о управним споровима, јер њоме није одлучивано о каквом подносиочевом праву или обавези. Стога је тај суд нашао да нису испуњени услови за покретање управног спора, додајући да је подносилац своја права везано за престанак професионалне војне службе могао да штити оспоравајући акт којим је одлучено да му престане служба због осуде на наведену дисциплинску казну. 

Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године одбачен је као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање судске одлуке – решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године. У образложењу оспореног решења Врховног касационог суда је наведено: да је захтев за преиспитивање правноснажне одлуке Управног суда, под условима прописаним чланом 49. важећег Закона о управним споровима, дозвољен само уколико је одлука Управног суда донета у управном спору; да Управни суд, према одредбама чл. 3. и 8. Закона, решава у управном спору, као спору о оцени законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита; да је управни акт, у смислу члана 4. у вези са чланом 5. Закона, појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари; да Управни суд побијаним решењем није одлучивао у управном спору о законитости коначног управног акта, већ је њиме тужба одбачена из разлога што нису испуњени услови за покретање управног спора, с обзиром на то да је суд нашао да оспорени акт нема карактер управног одлучивања. Полазећи од наведеног, Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови из члана 49. Закона о управним споровима за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке. 

4.6. Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године одбачена је као недозвољена тужба подносиоца поднета против „службене забелешке о датуму престанка службе“ ВП 4666 Ниш инт. број 10-516 од 18. марта 2008. године, применом одредбе члана 28. став 1. тачка 2) раније важећег Закона о управним споровима. Тај суд је нашао да „службена забелешка о датуму престанка службе“ представља интерни акт туженог органа који је донет у циљу подносиочевог раздужења од професионалне војне службе, па је с тим у вези, достављен како подносиоцу, тако и другим органима (Фонд Сово, Рачуноводствени центар Министарства одбране) и одређеним евиденцијама у оквиру туженог органа (ДПП-I, ДПП-II и приручни ДПП). Управни суд је, полазећи од наведеног, оценио да побијани акт нема карактер управног одлучивања, нити представља управни акт у смислу члана 6. раније важећег Закона о управним споровима, јер њиме није решавано о каквом праву или обавези подносиоца, па стога нису испуњени услови за покретање управног спора. 

Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године одбачен је као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање судске одлуке – решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, са истоветним образложењем као и у решењу Врховног касационог суда од 11. фебруара 2016. године. 

4.7. Подносилац је 22. октобра 2015. године Управном суду поднео захтев за доношење допунског решења због тога што решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године није решено о захтеву за утврђење незаконитог престанка радног односа и о захтеву за враћање на посао. 

Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 28. јула 2016. године одбијен је наведени захтев јер је решењем Управног суда под истим бројем од 1. октобра 2015. године у целини одбачена тужба подносиоца, због чега нема о чему да се додатно одлучује. 

4.8. Подносилац је 22. октобра 2015. године Управном суду поднео исти захтев за доношење допунског решења у предмету Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008). 

Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 28. јула 2016. године одбијен је наведени захтев јер је решењем Управног суда под истим бројем од 1. октобра 2015. године у целини одбачена тужба подносиоца, због чега нема о чему да се додатно одлучује. 

4.9. Поводом захтева Уставног суда да достави обавештење о томе да ли је донет акт о престанку професионалне војне службе подносиоца уставне жалбе због изречене дисциплинске казне „губитак службе“, Команда 3. бригаде Копнене Војске је у допису број 8933-2 од 29. децембра 2017. године навела да је подносиоцу служба престала „наведеном наредбом председника Републике“. 

5. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац устaвне жалбе позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.). 

Oдредбом члана 112. став 2. Устава утврђено је да председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије. 

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа: 

Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази до 31. децембра 2007. године, било је прописано: да професионалном официру, односно професионалном подофициру престаје служба ако му је изречена дисциплинска казна губитка службе у Војсци (члан 107. став 1. тачка 4)); да се за дисциплинске преступе може изрећи дисциплинска казна, поред осталог, губитак службе професионалног војника (члан 164. тачка 5)); да застарелост извршења дисциплинске казне наступа кад протекне три месеца од дана кад је одлука о дисциплинској казни постала правноснажна (члан 167. став 1.); да се застарелост извршења дисциплинске казне прекида сваком радњом надлежног органа управљеном на извршење дисциплинске казне (члан 167. став 2.); да застарелост извршења дисциплинске казне наступа у сваком случају кад протекне двапут онолико времена колико је прописано у ставу 1. овог члана (члан 167. став 3.); да се Правилом о војној дисциплини, које доноси председник Републике, прописује поступак и надлежност за расправљање и одлучивање о повредама војне дисциплине и за извршење дисциплинских мера и казни, као и организација, састав и рад војних дисциплинских судова (ч лан 173. став 1. ); да извршење казни због дисциплинских преступа наређује надлежни војни старешина одређен прописом из члана 173. овог закона (члан 184. став 1.). 

Наведене законске одредбе престале су да важе на основу одредбе члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије, који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године. 

Одредбама Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, број 116/07), у тексту који је био на снази до 4. новембра 2009. године, било је прописано: да официру, односно подофициру престаје служба у Војсци Србије ако изгуби чин (члан 110. став 1. тачка 5)); да поступак за престанак службе према одредбама чл. 110. и 112. овог закона, осим престанка службе на захтев по службеној дужности покреће старешина команде, јединице или установе Војске Србије на положају команданта батаљона или лице истог или вишег ранга (члан 114.); да професионалном војном лицу, служба у Војсци Србије престаје даном коначности решења о престанку службе (члан 117. став 1.); да рок за предају дужности не може бити дужи од 30 дана од дана коначности решења о престанку службе (члан 117. став 2.); да за лице коме служба престаје губитком чина акт о престанку службе доноси надлежни старешина одмах по пријему правноснажне пресуде, а служба се рачуна до дана правноснажности пресуде (члан 117. став 3.); да ако законом или прописом донетим на основу закона није одређена надлежност другог лица, за решавање о управним стварима у првом степену стварно је надлежан старешина команде, јединице или установе Војске Србије на положају команданта бригаде или старешина њему равног или вишег положаја (члан 141. став 1.); да застарелост извршења дисциплинске казне наступа кад протекне годину дана од дана правноснажности одлуке којом је изречена дисциплинска казна (члан 160. став 2.); да се застарелост извршења дисциплинске санкције прекида сваком радњом надлежног органа управљеном на извршење дисциплинске санкције (став 3.); да застарелост извршења дисциплинске санкције наступа у сваком случају кад протекне двапут онолико времена колико је прописано у одредбама ст. 1. до 3. овог члана (став 4.) ; да војни дисциплински тужилац подноси оптужни предлог и заступа оптужбу пред првостепеним војним дисциплинским судом, а виши војни дисциплински тужилац заступа оптужбу пред Вишим војним дисциплинским судом (члан 164. став 1.); да војни дисциплински тужиоци и њихови заменици морају бити официри правне службе са положеним правосудним испитом (став 2.); да председник Републике, на предлог министра одбране, правилом ближе уређује дисциплинску одговорност, дисциплински поступак, извршење дисциплинских санкција и месну надлежност, организацију, састав и рад војних дисциплинских судова и војних дисциплинских тужилаца, с тим да одредбе правила не могу бити у супротности са одредбама Законика о кривичном поступку (члан 170.). 

Након што је 5. новембра 2009. године ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, број 88/09), у Закону о Војсци Србије („Службени гласник РС“, број 116/07) у члану 110. став 1. измењена је тачка 5) тако да прописује да официру, односно подофициру престаје служба у Војсци Србије „ако изгуби чин или је извршном пресудом војног дисциплинског суда осуђен на дисциплинску казну губитак службе“. Члан 117. Закона је у целини измењен тако да је њоме предвиђено: да професионалном војном лицу служба у Војсци Србије престаје разрешењем, на основу акта о престанку професионалне војне службе (став 1.); да се лице за које је донет акт о престанку службе, а налази се на дужности , разрешава од службе даном предаје дужности, а лице које се не налази на дужности – даном када акт о престанку службе постане коначан (став 2.); да рок за разрешење од службе не може бити дужи од 30 дана од дана достављања коначног акта о престанку професионалне војне службе, и у том року се мора извршити предаја дужности (став 3.); да за лице коме служба престаје из разлога предвиђених у члану 110. став 1. тачка 5) и члану 112. став 2. тачка 5) овог закона, акт о престанку службе доноси надлежни старешина одмах по пријему пресуде, а служба се рачуна до дана када је пресуда постала извршна (став 4.). 

Правилом о војној дисциплини („Службени војни лист“, бр. 40/93, 20/94, 4/96 и 32/99), које је, на основу члана 173. Закона о Војсци Југославије, донео председник Савезне Републике Југославије, а које је важило у време доношења оспорене наредбе председника Републике, било је предвиђено: да се казне за дисциплинске преступе изречене правноснажном пресудом војног дисциплинског суда извршавају тек пошто надлежни старешина изда наредбу о извршењу казне, а да је старешина надлежан за извршење ове наредбе председник Савезне Републике Југославије – за извршење казне губитка службе и губитка чина изречене официру (члан 84. став 1. тачка 1)); да правноснажну пресуду и наредбу о извршењу казне првостепени војни дисциплински суд доставља осуђеном, војном дисциплинском тужиоцу при првостепеном војном дисциплинском суду, војној јединици односно војној установи чији се старешина стара о извршењу казне и надлежном персоналном органу ради евиденције казне (члан 85.); да се о извршењу казне губитак службе војног лица и губитак чина стара претпостављени старешина на положају команданта пука, њему равном или вишем положају (члан 90. став 1.); да се казна губитак службе и казна губитак чина извршавају разрешењем осуђеног од службе у Војсци, на основу акта о престанку службе (став 2.). 

Законом о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да се управни спор може водити само против управног акта (члан 6. став 1.); да је управни акт, у смислу овог закона, акт којим државни орган и предузеће или друга организација у вршењу јавних овлашћења решава о одређеном праву или обавези физичког лица или правног лица или друге странке у управној ствари (став 2.); да ће суд решењем одбацити тужбу ако утврди да акт који се тужбом оспорава није управни акт (члан 6.) (члан 28. став 1. тачка 2)). 

Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), који је ступио на снагу 30. децембра 2009. године, прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (члан 3. став 1.); да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске од луке (у даљем тексту: „захтев“) (члан 49. став 1.); да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (став 2.); да захтев може да се поднесе због повреде закона, другог прописа или општег акта или повреде правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари (став 3.); да ће недозвољен захтев (…) Врховни касациони суд одбацити решењем (члан 53. став 1.); да ће се поступци по тужбама, захтевима за ванредно преиспитивање судске одлуке и тужбама за понављање поступка поднетим до дана ступања на снагу овог закона, окончати пред Управним судом, по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 77. став 1.); да даном ступања на снагу овог закона престаје да ва жи Закон о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96) (члан 78. став 1). 

Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се свако решење мора као такво означити, изузетно, посебним прописима може се предвидети да се решењу може дати и други назив (члан 196. став 1.); да писмено решење садржи: увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа, да у случајевима предвиђеним законом или другим прописом, решење не мора садржавати поједине од тих делова (…) (став 3.). 

6. Уставни суд је утврдио да уставне жалбе од 13. јануара и 12. априла 2016. године, којима се оспоравају наредба председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године, решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) и У. 13566/15 (2008) оба од 1. октобра 2015. године, као и решења Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године и Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године, садрже идентичне наводе којима се образлаже тврдња да је подносиоцу радни однос престао на основу „наведене наредбе председника Републике“, која не може бити предмет оцене законитости ни у једном поступку. Стога је Уставни суд основаност изнете тврдње, са становишта истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, најпре испитивао у односу на оспорено решење Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године, које је донето у управном спору у вези са поменутом наредбом председника Републике . 

Уставни суд најпре констатује да се одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи право да се изјављивањем жалбе или другог правног средства тражи од надлежног суда да преиспита одлуку којом је одлучено о нечијим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку. Иако наведена уставна гаранција не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, уколико је одговарајућим процесним законом прописано неко ванредно правно средство, до повреде Уставом зајемченог права може доћи и ако се подносиоцу ускрати могућност његовог коришћења. При том, ово уставно право се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе правног средства и правично расправи и одлучи о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. 

Оспореним решењем Врховног касационог суда је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда, из разлога што тај суд није мериторно одлучио, већ је одбацио тужбу због тога што нису испуњени услови за покретање управног спора против наредбе председника Републике о извршењу дисциплинске казне „губитак службе професионалног војника“ изречене подносиоцу. Управни суд је правну природу наведене наредбе испитивао на основу одредаба члана 6. раније важећег Закона о управним споровима, док је Врховни касациони суд исту ценио у смислу одредаба члана 3. став 1. и чл. 4, 5. и 8. важећег Закона о управним споровима. При томе су оба суда дошла до истог закључка да наредба нема карактер управног акта, због чега су нашли да није дозвољена тужба у управном спору, а самим тим ни захтев за преиспитивање судске одлуке којом се одбацује тужба. 

Уставни суд указује да је одредбама члана 3. важећег Закона о управним споровима предмет управног спора постављен знатно шире него одредбом члана 6. став 1. претходног Закона о управним споровима, којом је било прописано да се управни спор може водити само против управног акта. Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући појединачни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору, применом одредбе члана 3. став 2. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. 

Следом изнетог, Уставни суд је сматрао да је неопходно испитати да ли је уставноправно прихватљиво образложење оспореног решења Врховног касационог суда да наредба председника Републике не представља управни акт, али и то да ли је у питању коначни појединачни акт којим је одлучено о праву, обавези или на закону заснованом интересу подносиоца, будући да је у оспореном решењу изостала таква оцена. 

Уставни суд је констатовао да поступак извршења казне за дисциплинске преступе изречене правноснажном пресудом војног дисциплинског суда започиње издавањем наредбе о извршењу казне. У конкретном случају, старешина надлежан за издавање наредбе о извршењу казне губитак службе изречене подносиоцу уставне жалбе био је председник Републике, у смислу члана 84. став 1. тачка 1) тада важећег Правила о војној дисциплини. Наредба председника Републике је усмерена на претпостављеног старешину – команданта ВП 4666 Ниш, који је, у складу са чланом 90. Правила, био дужан да се стара о њеном извршењу. Извршење наредбе изискивало је покретање поступка за престанак професионалне војне службе, који је био прописан тада важећим одредбама чл. 114. до 118. Закона о Војсци Србије, и доношење одлуке о радноправном статусу подносиоца уставне жалбе. Дакле, таква наредба претходи управном поступку у коме се утврђује испуњеност услова за престанак службе професионалног војног лица, који у том поступку може да штити своја права и правне интересе. Стога је наведена наредба председника Републике , сама по себи, без непосредног правног дејства на радноправни статус професионалног војника и нема значај акта о престанку службе. Имајући у виду да оспорена наредба није акт којим је решено о престанку професионалне војне службе подносиоца, Уставни суд је нашао да се у односу на такав акт не може остварити правна заштита у управном или судском поступку. 

Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да је уставноправно прихватљив закључак Врховног касационог суда да за подношење захтева за преиспитивање решења Управног суда У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године нису били испуњени услови из члана 49. Закона о управним споровима. Како нису постојале процесне претпоставке да се мериторно одлучи о наведеном ванредном правном средству, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке. 

7. Полазећи од тога да подносиоцу уставне жалбе професионална служба у Војсци није могла престати оспореном наредбом председника Републике, а имајући у виду да у извршењу те наредбе није спроведен управни поступак и донета наредба о престанку професионалне војне службе, Уставни суд је испитао да ли је акт под називом „службена забелешка о датуму престанка службе“ ВП 4666 Ниш од 18. марта 2008. године, као једини акт који је уследио након поменуте наредбе председника Републике , имао правна дејства на радноправни статус подносиоца. У том смислу се мора сагледати форма и садржина тог акта, а потом определити његова правна природа. 

Уставни суд је најпре констатовао да је подносилац наведену „службену забелешку о датуму престанка службе“ ВП 4666 Ниш од 18. марта 2008. године оспорио накнадно уређеном тужбом од 16. септембра 2015. године, коју је Управни суд – Одељење у Нишу одбацио оспореним решењем У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, заснивајући оцену о недозвољености тужбе на томе да „службеном забелешком“ није решавано о каквом праву или обавези подносиоца, због чега се не може сматрати управним актом, у смислу члана 6. раније важећег Закона о управним споровима. Врховни касациони суд је у образложењу оспореног решења Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године прихватио оцену Управног суда у погледу карактера побијаног акта, позивајући се на одредбе чл ана 3 . став 1. и чл. 4, 5. и 8. важећег Закона о управним споровима, закључујући да тиме нису испуњени услови из члана 49. Закона о управним споровима за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке . 

Уставни суд указује да су услови за престанак професионалне војне службе, сагласно тада важећој одредби члана 117. став 1. Закона о Војсци Србије, били доношење акта о престанку службе, у којем је морао бити утврђен разлог њеног престанка прописан тим законом, и наступање коначности тог акта у управном поступку. Дакле , одлука о престанку професионалне војне службе подносиоца требало је да буде садржана у управном акту под називом наредба која је донета након спроведеног управног поступка . Уместо тога, командант ВП 4666 Ниш, као претпостављени старешина који се старао о извршењу наредбе председника Републике, сачинио је само акт под називом „службена забелешка о датуму престанка службе“ од 18. марта 2008. године, којом је утврђен „разлог“ због кога је подносиоцу престала служба и дан када је служба престала. Као „разлог“ престанка службе означен је члан 164. Закона о Војсци Србије, којим, иначе, није прописан разлог за престанак службе, а као датум престанка службе , 17. март 2008. године, када је наредба председника Републике од 22. фебруара 2008. године уручена подносиоцу и тиме, како је констатовано, „постала коначна у управном поступку“. На тај начин је, у циљу примене поменутог члана 117. став 1. Закона, наредба председника Републике погрешно поистовећена са наредбом о престанку професионалне војне службе, која није донета, што је у парничном поступку потврдило Министарство одбране у поднеску од 15. јула 2014. године . 

Имајући у виду изложено, Уставни суд је нашао да је наведена „службена забелешка“ сачињена ради спровођења наредбе председника Републике, која није могла заменити наредбу о престанку службе и производити правна дејства тог акта. Са друге стране, Уставни суд је узео у обзир да су „службеном забелешком“ били утврђени битни елементи које би садржао и акт о престанку службе да је био донет у законом прописаној форми и процедури . Тим актом су утврђени „разлог“ и датум престанка службе, што је омогућило да тај акт буде фактички извршен, те је подносиоцу престао рад у Војсци, а тиме и права, обавезе и одговорности које има лице које се налази на служби у Војсци. Подносилац од датума који је означен у том акту није више вршио дужност формацијског места на које је био постављен, раздужио се од војне опреме којом је био задужен и закључен му је стаж осигурања. 

Како се, у конкретном случају, ради о управној ствари, подносилац није имао право да тужбеним захтевом у парничном поступку тражи утврђење незаконитог престанка радног односа и враћање на рад, нити је такав захтев могао бити предмет управног спора, већ правну заштиту због престанка рада у Војсци може да оствари , према правилима општег управног поступка, а потом и управног спора, против акта који је произвео правне последице на његова права и обавезе. Иако „службена забелешка“ није означена као наредба, нити има облик и све саставне делове управног акта прописане одредбама раније важећег Закона о општем управном поступку, Уставни суд сматра да је неопходно да такав акт подлеже оцени законитости, будући да је непосредно утицао на радноправни статус подносиоца и да је имао улогу акта о престанку службе, у ситуацији када до престанка службе није дошло по самом закону, нити наредбом председника Републике. 

Уставни суд напомиње да је подносиоцу професионална војна служба могла престати само из разлога прописаних тада важећим одредбама члана 110. Закона о Војсци Србије. Наиме, одредбама тог члана Закона, у тексту који је важио од 1. јануара 2008. до 4. новембра 2009. године, дакле и у време када је у „службеној забелешци“ утврђен престанак службе подносиоца, изречена дисциплинска казна „губитак службе“ није била прописана као разлог за престанак професионалне војне службе. Она је била разлог за престанак службе професионалног војника прописан одредбом члана 107. став 1. тачка 4) раније важећег Закона о Војсци Југославије, који је био на снази до 31. децембра 2007. године, а Законом о Војсци Србије је прописана тек након што је 5. новембра 2009. године допуњена одредба члана 110. став 1. тачка 5), тако што је уз речи „ако изгуби чин“ додато „или је извршном пресудом војног дисциплинског суда осуђен на дисциплинску казну губитак службе“. 

С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да су Управни суд и Врховни касациони суд пропустили да утврде да „службена забелешка о датуму престанка службе“ од 18. марта 2008. године, у погледу садржине и дејстава које је произвела, има карактер акта о престанку службе, иако је од тога зависило остваривање делотворне правне заштите која би омогућила да се о радноправном статусу подносиоца у Војсци реши у складу са законом. Полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе тужбу Управном суду поднео против акта којим је у суштини решено о престанку његове професионалне војне службе, Уставни суд сматра да није уставноправно прихватљив закључак Врховног касационог суда да за подношење захтева за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године нису били испуњени услови из члана 49. Закона о управним споровима. Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године подносиоцу повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер му је ускраћено право да се у поступку пред тим судом мериторно одлучи о захтеву за преиспитивање судске одлуке. О наведеном ванредном правном средству је требало мериторно одлучивати и у случају да је против акта о престанку службе била дозвољена жалба у управном поступку, с обзиром на то да подносилац жалбу није могао да искористи због тога што је акт донет у форми „службене забелешке“, те је надлежни орган пропустио да га о томе поучи, а то није учинио ни Управни суд. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у делу изјављеном против решења Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године, одлучујући као у тачки 1. изреке. 

Имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем решења Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке. 

8. Испитујући уставну жалбу у односу на оспорено решење Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, Уставни суд је констатовао да је подносилац наведену судску одлуку оспорио уставном жалбом од 13. јануара 2016. године, истовремено са решењем Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године којим је одбачен захтев подносиоца за преиспитивање тог решења Управног суда. Имајући у виду да је утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и поништио решење Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године, који ће у поновном поступку донети нову одлуку по захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године, као и да ће у даљем поступку врста одлуке Управног суда о тужби подносиоца зависити од тога да ли је дозвољена жалба у управном поступку против акта о престанку професионалне војне службе подносиоца , Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на правно средство и у односу на решење Управног суда – Одељење у Нишу У. 13566/15 (2008) од 1. октобра 2015. године. 

9. Разматрајући уставну жалбу у односу на решење Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године , Уставни суд је констатовао да је подносилац наведену судску одлуку оспорио уставном жалбом од 13. јануара 2016. године, када није била донета одлука Врховног касационог суда о захтеву за преиспитивање тог решења, а потом и уставном жалбом од 12. априла 2016. године, када је оспорио и решење Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године, којим је одбачен захтев за преиспитивање тог решења Управног суда. 

Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. 

Оцењујући благовременост ус тавне жалбе у односу на оспорено решење Управног суда – Одељење у Нишу, Уставни суд је пошао од утврђеног правног става да ће се доношењем одлуке о тужби која је поднета против коначног управног акта сматрати да су у управном поступку исцрпљена правна средства пре подношења уставне жалбе. Уставни суд је на становишту да су изузетно, правна средства пре подношења уставне жалбе исцрпљена доношењем одлуке о захтеву за преиспитивање судске одлуке поднетом против правноснажне одлуке Управног суда, али само уколико је изјављивање овог ванредног правног средства, према Закону о управним споровима или другом посебном закону, било дозвољено и када је то правно средство било изјављено на начин прописан тим законом. У супротном ће се сматрати да су правна средства исцрпљена подношењем тужбе против коначног решења, те ће се благовременост уставне жалбе ценити у односу на дан достављања одлуке суда донете по тужби у управном спору. 

Имајући у виду да је у конкретном случају захтев за преиспитивање судске одлуке који је изјавио подносилац одбачен као недозвољен, Уставни суд је оценио да се Законом о Уставном суду прописани рок за изјављивање уставне жалбе рачуна од дана достављања оспореног решења Управног суда – Одељење у Нишу подносиоцу, а не од дана када је подносилац примио решење Врховног касационог суда Узп. 635/2015 од 11. фебруара 2016. године поводом изјављеног ванредног правног средст ва. Како је подносилац уставне жалбе оспорено решење Управног суда – Одељење у Нишу примио 8. октобра 2015. године, а уставну жалбу изјавио 13. јануара 2016. године, дакле по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну ж албу у делу у коме се оспорава решење Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) од 1. октобра 2015. године одбацио као неблаговремену, сагласно члану 36. став 1. тачка 2) наведеног закона, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке. 

10. Разматрајући уставну жалбу у делу којим се оспоравају решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) и У. 13566/15 (2008) оба од 28. јула 2016. године, Уставни суд је констатовао да је подносилац наведене судске одлуке оспорио уставним жалбама од 19. септембра 2016. године, у којима се повреде означеног уставног начела и уставних права образлажу тврдњом да је подносилац остао без икакве правне заштите тиме што ни парнични ни Управни суд нису одлучили о захтевима тужбе да се утврди незаконит престанак радног односа и одреди враћање на рад, иако му је радни однос престао 17. марта 2008. године извршењем застареле дисциплинске казне. О наведеним захтевима, које је подносилац најпре поставио у тужби од 9. априла 2008. године, није одлучио Основни суд у Нишу, јер се огласио стварно ненадлежним, али ни Управни суд – Одељење у Нишу, којем је предмет уступљен као надлежном суду, мада је подносилац у уређеној тужби у управном спору од 16. септембра 2015. године остао при тим захтевима. 

Имајући у виду да захтеви за утврђење незаконитог престанка радног односа и враћање на рад не могу бити предмет управног спора, у смислу члана 3. Закона о управним споровима, те да ће подносиоцу правна заштита због престанка рада у Војсци бити пружена у поступку који ће уследити након поништаја решењ а Врховног касационог суда Узп. 634/2015 од 29. октобра 2015. године, Уставни суд је оценио да поменуте уставне жалбе не садрже уставноправне разлоге за изнете тврдње да је оспореним решењима Управног суда – Одељење у Нишу У. 10646/15 (2008) и У. 13566/15 (2008) оба од 28. јула 2016. године подносиоцу ускраћено право да користи делотворно правно средство због престанка рада у Војсци. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу и у том делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке. 

11. Испитујући уставну жалбу у делу у којем се оспорава наредба председника Републике ВК ПРС 4-2 од 22. фебруара 2008. године, Уставни суд је, полазећи од оцене дате у тачки 6. образложења ове одлуке, утврдио да се не ради о појединачном акту из члана 170. Устава, те је стога уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући такође као у другом делу тачке 3. изреке. 

12. С обзиром на то да се сви наводи уставне жалбе којима се оспоравају наведени акти односе на повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд није разматрао истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, на које се подносилац само формално позива, као и остале захтеве уставне жалбе. 

13. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода. 

14. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК 

УСТАВНОГ СУДА 

Весна Илић Прелић, с.р.