Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. п . „Б .“, Београд , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 8. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. п . „Б .“ и утврђује да је решењем Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору који је подносилац уставне жалбе поднео против решења Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 25. јануара 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. п . „Б .“, Београд , поднело је Уставном суду, 23. новембра 2016. године, преко заступника Р. Н, уставну жалбу против решења Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године , због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставном жалбом оспорава се решење Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године којим је одбачен као недозвољен приговор подносиоца изјављен против решења истог суда ИОН. 28/15 од 25. јануара 2016. године, а којим је усвојен захтев извршног дужника за отклањање неправилности, те су стављени ван снаге закључци извршитеља о извршењу и о спровођењу извршења Ии. 2682/14 од 18. децембра 2014. и 7. октобра 2015. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Трећи основни суд у Београду је решењем ИОН. 28/15 од 25. јануара 2016. године усвојио захтев извршног дужника за отклањање неправилности, те су стављени ван снаге закључци јавног извршитеља Н . Ш . о извршењу и о спровођењу извршења Ии. 2682/14 од 18. децембра 2014. године и од 7. октобра 2015. године, а који закључци су донети у извршном поступку у којем је подносилац уставне жалбе Ј. п. „Б .“, Београд , имало својство извршног повериоца.
Трећи основни суд у Београду је оспореним решењем ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен против наведеног решења истога суда ИОН. 28/15 од 25. јануара 2016. године, са образложењем да се против решења извршног суда којим се усваја захтев за отклањање неправилности не може изјавити приговор, у смислу члана 39. и члана 45. Закона о извршењу и обезбеђењу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл ужбени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3. ); да странка и учесник могу поднеском захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности учињене у току и поводом спровођења извршења, да ће се странка или учесник у поступку обратити надлежном суду ако извршитељ не поступи по захтеву из става 1. овог члана у року од пет радних дана, и да захтев за отклањање неправилности не задр жава спровођење извршења, да ће, када је поднет захтев из с тава 2. овог члана, извршитељ надлежном суду доставити оригинал списа предмета и спровођење извршења наставити на основу копије тих списа , те да ће суд, ако нађе да је захтев из става 1. овог члана основан, решењем утврдити, а ако је то могуће отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља (члан 74. ст. 1, 2, 3. и 5.).
5. Уставни суд, пре свега , наглашава да је правилну примену меродавног пр ава надлежан да цени инстанциони (виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемчених права .
6. Уставни суд најпре констатује да се уставном жалбом оспорава решење извршног суда којим је одбачен као недозвољен подносиочев приговор изјављен против решења којим је усвојен захтев извршног дужника за отклањање неправилности и којим су стављени ван снаге закључци јавног извршитеља о извршењу и о спровођењу извршења, а који закључци су донети у извршном поступку у којем је подносилац уставне жалбе имао својство извршног повериоца.
Уставни суд указује да је захтев за отклањање неправилности, као специфично правно средство у извршном поступку, постао универзални супститут жалбе. Замишљен као могућност да се оспори (побија) фактичка радња суда или извршитеља, постао је једини законом дозвољени начин на који извршни дужник и извршни поверилац , али и други учесници у поступку, могу да изразе своје противљење, односно незадовољство начином на који се одвија извршни поступак . Њиме се у судској пракси побијају и решења и закључци суда, као и закључци извршитеља и фактичке извршне радње које предузимају како суд , тако и јавни извршитељ. Суд у форми ре шења од лучује о захтеву за отклањање неправилности, сходно члану 74. став 5. ЗИО. У наведеном члану ЗИО ни је предвиђена могућност изјављивања приговора против донетог решења. Међутим, донетим решењем мо же бити незадовољан како подносилац захтева, тако и супротна страна, због чега је неопходно обезбедити контролу законитости таквог решења, тако што ће се дозволити приговор. У супрот ном, поступак би се спроводио уз повреду права на правично суђење и права на правни лек која су гарантована чланом 32. и чланом 36. став 2. Устава (видети Одлуку Уставног суда Уж-1777/2013 од 17. децембра 2015. године , као и „Билтен“ Врховног касационог суда 3/2015, Саопштење Привредног апелационог суда, страна 171. ).
Такође, Решењем Уставног суда Уж-8869/2013 од 21. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења донетог по захтеву за отклањање неправилности, јер подноситељка уставне жабе није искористила правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подноситељка није поучен а о могућнос ти изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да, сагласно члану 39. ЗИО, у рок у од пет радних дана од дана пријема тог решења, може изјавити приговор против оспореног решења за отклањање неправилности .
Стога се решење извршног суда којим се одлучује о захтеву за отклањање неправилности не може подвести под категорију ак та којим се управља поступком. Напротив, то је акт суда којим се одлучује о правима и обавезама учесника у извршном поступку. Све ове правне карактеристике решења о захтеву за отклањање неправилности представљају тачке везивања за одредбу члана 36. ста в 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (ви дети Одлуку Уставног суда Уж-5973/2015 од 27. априла 2017. године).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе имао право приговора против решења извршног суда којим се усваја захтев за отклањање неправилности из члана 74. ЗИО, али је његов приговор одбачен као недозвољен. Стога је , Уставни суд оценио да је оспореним решењем Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2 . Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде уставног права могу отклонити поништајем оспореног решења Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 20. октобра 2016. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Трећег основног суда у Београду ИОН. 28/15 од 25. јануара 2016. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се није посебно упуштао у разматрање навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.