Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Д . и Ж . К , обојице из Врњачке Бање и В . Ч . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Д, Ж . К . и В . Ч . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Краљеву у предмету К. 30/14 (раније пред Окружним судом у Краљеву у предмету К. 28/07, односно Вишим судом у Краљеву у предмету К. 7/10) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, и то Д . Д . у износу од 1.800 евра, а Ж . К . и В . Ч . сваком у износу од по 1.100 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д . и и Ж . К, обојица из Врњачке Бање и В. Ч . из Београда поднели су Уставном суду, 20. априла 2016. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Реп ублике Србије, у поступку који је вођен у предмету К. 30/14 Вишег суда у Краљеву (раније пред Окружним судом у Краљеву у предмету К. 28/07, односно Вишим судом у Краљеву у предмету К. 7/10).
У уставној жалби је наведено да је оспорени кривични поступак против Д. Д . трајао више од 15 година, а против Ж . К . и В . Ч . више од девет година.
Предложено је да Уставни утврди повреду означеног права, као и да утврди право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је прво констатовао да су списи предмета несређени и у изузетно лошем стању.
Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 30/14 Вишег суда у Краљеву утврдио да је решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 90/00 од 3. јануара 2001. године одређено да се спроведе истрага против окривљеног Д . Д, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је учинио продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 242. став 4. у вези става 3. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98).
Решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 83/06 од 1. новембра 2006. године одлучено је да се против окривљених Д. Д . и В . Ч . (овде подносилаца уставне жалбе) , као и Д.М. и В.С. спроведе истрага.
Окружно јавно тужилаштво у Краљеву је 24. новембра 2006. године поднело захтев за проширење истраге против окривљених Д. Д, В . Ч . и Ж . К, овде подносилаца уставне жалбе.
Решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 83/06 од 27. новембра 2006. године одлучено је да се прошири истрага против подносилаца уставне жалбе.
У току истраге, саслушан је окривљени, испитано је више сведока, обављена су три вештачења вештака грађевинске струке и пет допунских вештачења, економско- финансијско вештачење и два допунска вештачења, те је прибављена неопходна документација. Такође, решењима Окружног суда у Краљеву Ки. 90/00 више пута је одлучено да се прошири истрага против окривљеног Д . Д .
Окружно јавно тужилаштво у Краљеву је 17. априла 2007. године подигло оптужницу Кт. 118/06 Окружном суду у Краљеву против Д. Д, В . Ч, Ж . К . (подносилаца уставне жалбе) , В.С. и Д.М. Окривљенима Д . Д . и В . Ч . је стављено на терет да су учинили кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези става 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика; окривљеном Д . Д . да је учинио кривично дело неосновано добијање и коришћење кредита и друге погодности из члана 209. став 3. у вези става 2. Кривичног законика, кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 3 59. став 4. у вези става 2. у вези става 1. Кривичног законика, продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези става 1. Кривичног законика, продужено кривично дело пореске утаје из члана 229. став 2. у вези става 1. Кривичног законика; окривљеном В. Ч . кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези става 2. у вези става 1. Кривичног законика; окривљеном В.С. кривично дело пореске утаје из члана 229. став 1. Кр ивичног законика; окривљеном Д.М. кривично дело пореске утаје из члана 229. Кривичног законика; окривљеном Ж. К . кривично дело пореске утаје из члана 229. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и кривично дело пореске утаје из члана 299. став 1. Кривичног законика.
Решењем Окружног суда у Краљеву Кв. 131/07 од 31. маја 2007. године одбијени су приговори окривљених поднети против оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 118/06 од 17. априла 2007. године.
Кривични поступак је вођен пред Окружним судом у Краљеву у предмету К. 28/07. У току 2007, 2008. и 2009. године главни претрес одржан је укупно четири пута, док четири пута није одржан.
Кривични поступак је настављен пред Вишим судом у Краљеву у предмету К. 7/10.
У току 2010. и 2011. године главни претрес одржан је петири пута, док шест пута није одржан. Вештак економско-финансијске струке је свој налаз и мишљење доставио поступајућем суду 29. марта 2011. године. На претресу од 3. новембра 2011. године донето је решење којим је одлучено да се кривични поступак према окривљенима В.С. и Д.М. развоји.
До доношења пресуде Вишег суда у Краљеву К. 7/10 од 19. априла 2013. године, седам пута претрес није одржан, док је три пута одржан.
Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 5577/13 од 4. марта 2014. године усвојена је жалба Вишег јавног тужиоца у Краљеву и окривљених, те је укинута првостепена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 7/10 од 19. априла 2013. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Кривични поступак је настављен у предмету К. 30/14 Вишег суда у Краљеву. Главни претрес је одржан 12. маја 2014. године.
Више јавно тужилаштво у Краљеву је 23. маја 2014. године подигло измењену оптужницу Кт. 118/06 против подносилаца уставне жалбе. Главни претрес је затим одржан 13. јуна 2014. године.
Поступајући по наредби суда, вештак саобраћајне струке је доставио налаз и мишљење 18. јуна 2014. године, а вештак економско-финансијске струке је доставио свој налаз и мишљење 14. јула 2014. године.
До доношења пресуде Вишег суда у Краљеву К. 30/14 од 14. маја 2015. године главни претрес није одржан пет пута, док је четири пута одржан .
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1463/15 од 21. јануара 2016. године, ставом првим изреке, делимично је преиначена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 30/14 од 14. маја 2015. године тако што је Апелациони суд окривљеног Д . Д . осудио на јединствену казну затвора у трајању од три године, окривљеног В . Ч . на казну затвора у трајању од једне године, а окривљеног Ж . К . на казну затвора у трајању од шест месеци и новчану казну у износу од 100.000 динара, док су у осталом делу жалбе одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена. Такође, ставом другим изреке ове пресуде одбачена је као недозвољена жалба оштећених Н.Т. и С.М.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумне дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је на становишту да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, рачунајући од покретања кривичног поступка, у конкретном случају од доношења решења о спровођењу истраге против подносилаца, па до правноснажног окончања. Наиме, кривични поступак против Д. Д . покренут је 3. јануара 2001. године, када је донето решење о спровођењу истраге Окружног суда у Краљеву Ки. 90/00. Кривични поступак против В. Ч . је покренут решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 83/06 од 1. новембра 2006. године, а против Ж. К . је покренут решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 83/06 од 27. новембра 2006. године. Оспорени кривични поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1463/15 од 21. јануара 2016. године. Дакле, оспорени кривични поступак је према Д. Д . трајао 15 година, а према Ж. К . и В . Ч . девет година и два месеца.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка – тежину кривичних дела која су окривљенима стављена на терет, чињеницу да је саслушан велики број сведока и извршен је увид у обимну документацију, те је извршено више различитих вештачења и допунских вештачења .
Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка 15 година, односно девет година и два месеца не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд истиче да је прва првостепена пресуда донета тек 19. априла 2013. године, а која је била укинута решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 5577/13 од 4. марта 2014. године, након више од 12 година суђења Д . Д, односно више од шест година суђења Ж. К . и В . Ч. Друго, укупно 39 пута заказиван главни претрес није одржан 22 пута, при чему је Уставни суд имао у виду чињеницу реформе судства , као и то да је перетрес одлаган због недоласка сведока и/или вештака, као и због штрајк а адвоката . Треће, у току главног претреса промењено је двоје поступајућих судија, при чему је претрес више пута почињао изнова.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносила ца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете и то Д. Д . у износу од 1.800 евра, а Ж . К . и В . Ч . сваком у износу од по 1.100 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено – адекватно, како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна о карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност досуђеног износа у односу на животни стандард у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије , од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије , од 11. априла 2017. године, Билић против Србије , од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због неажурног поступања судова (видети , поред других, Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.