Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. децембра 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. М . и утврђује да је радњом нечињења Вишег суда у Београду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о продужењу притвора Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године повређено право подносиоца из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Београда је , 31. децембра 2014. године, преко пуномоћника П . В, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против радње нечињења Вишег суда у Београду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о продужењу притвора Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године, због повреде права зајемченог одредбама члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да му је оспореним решењем за 30 дана продужен притвор одређен решењем судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду Кпп.Д. 50/14 од 19. августа 2014. године; да је његов бранилац изјавио жалбу против оспореног решења; да је другостепени суд пропустио да о изјављеној жалби подносиоца одлучи, иако је одлучивао о жалби коју је бранилац саокривљеног такође изјавио; да је наведеним пропуштањем повређено подносиочево право на жалбу и друго правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Предожио је да Уставни суд утврди повреду означеног права и утврди обавезу Републике Србије да подносиоцу, на име накнаде нематеријалне штете, исплати износ од 5.000, 00 евра, као и 45.000,00 динара на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем дежурног судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду Кпп.Д. 50/14 од 19. августа 2014. године подносиоцу, као окривљеном , је одређен притвор на основу одредбе члана 498. у вези члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, најдуже за 30 дана, који му се рачуна од 18. августа 2014. године, када је лишен слободе, због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 294. став 4. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. КЗ.
Решењем Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године подносиоцу је продужен притвор, најдуже 30 дана, однсоно најдуже до 2. децембра 2014. године, на основу члана 498. став 4. у вези члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Бранилац подносиоца је, како наводи, 10. новембра 2014. године изјавио жалбу, међутим о изјављеној жалби није одлучено, иако је о жалби коју је бранилац саокривљеног у истом кривичном предмету изјавио против првостепеног решења о продужењу притвора, одлучено решењем Вишег суда у Београду Кж.2. 1102/14 од 28. новембра 2014. године.
Решењем Вишег суда у Београду Кж.2. 1102/14 од 28. новембра 2014. године уважена је жалба браниоца саокривљеног Б.В., па је првостепено решење о продужењу притвора Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године укинуто у односу на саокривљеног Б.В. и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. Из садржине овог другостепеног решења произлази да је суд одлучивао само о жалби браниоца саокривљеног Б.В.
Према допису Трећег основног суда у Београду К. 789/14 од 10. фебруара 2015. године, адвокат П. В, као бранилац окривљеног М . М, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу против првостепеног решења Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године о продужењу притвора, која је у суду примљена 12. новембра 2014. године, али није на адекватан начин здружена списима кривичног предмета, па о њој није ни одлучивано. Поступајући судија није могао навести разлоге због којих предметна жалба није улепљена у кривични спис. У допису је такође наведено да је, након продужења притвора оспореним решењем од 3. новембра 2014. године, подносиоцу притвор поново продужен правноснажним решењем од 2. децембра 2014. године.
4. Одредбом 36. став 2. Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 210. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Одредбом члана 213. став 1. ЗКП прописано је да се притвор одређује решењем надлежног суда.
Чланом 216. ЗКП је прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, а жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбама члана 498. ЗКП, које се односе на скраћени поступак, поред осталог, прописано је: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 1.); да је против решења судије појединца из става 2. овог члана дозвољена жалба већу (члан 21. став 4.), која не задржава извршење решења (став 3.); да се у погледу притвора од подношења оптужбе до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 216. овог законика, с тим што је веће (члан 21. став 4.) дужно да сваких 30 дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 4.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега истиче да се одредбом члана 36. став 2. Устава у тврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. По мишљењу Уставног суда, ово право се не исцрпљујем пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је, као окривљени, имао Уставом и з аконом зајемчено право на жалбу против одлуке о продужењу притвора. То, следствено изнетом, значи не само да је имао право да изјави жалбу против решења о продужењу притвора Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године, већ да је имао и право да другостепени орган, у конкретном случају ванпретресно веће Вишег суда у Београду, о изјављеној жалби против решења о продужењу притвора одлучи и, тиме, преиспита разлоге због којих је подносиоцу као окривљеном продужен притвор.
Према допису Трећег основног суда у Београду К. 789/14 од 10. фебруара 2015. године, бранилац окривљеног М . М, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу против првостепеног решења Трећег основног суда у Београду К. 789/14 (Кв. 971/14) од 3. новембра 2014. године о продужењу притвора, која је у суду примљена 12. новембра 2014. године, али није на адекватан начин здружена списима кривичног предмета, па о њој није ни одлучивано.
Како Виши суд у Београду у конкретном случају о изјављеној жалби против решења о продужењу притвора уопште није одлучивао, односно није преиспитао разлоге због којих је продужен притвор подносиоцу уставне жалбе, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио подносиочево право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица учињене повред е подносиочевог права , Уставни суд је имао у виду да је оспорено решење било темпоралног карактера и да је престало да производи правно дејство доношењем правноснажног решења Трећег основног суда у Београду од 2. децембра 2014. године, којим је подносиоцу као окривљеном поново продужен притвор, па је оценио да се правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде права, због чега је у тачки 2. изреке одбио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 36. став 2. Устава, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.