Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К, В . М . и Б . М, свих из Сремске Митровице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д . К, В . М . и Б. М . изјављена против пресуд е Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2067/15 од 23. фебруара 201 6. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К, В . М . и Б. М, св и из Сремске Митровице, поднел и су Уставном суду, 11. маја 201 6. године, преко заједничког пуномоћника Љ . Ф, адвоката из Сремске Митровице, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2067/15 од 23. фебруара 2016. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчен их одредб ама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено : да је оспорен а другостепена пресуд а противна ставу Уставног суда израженом у Одлуци Уж-7265/2012 од 10. септембра 2015. године, у чијем извршењу је иста и донета; да је Апелациони суд у Новом Саду, након одржане расправе пред другостепеним судом, поново закључио да је тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату разлике у отпремнини неоснован, налазећи да је њима исплаћена отпремнина у износу већем од оног који је гарантовао члан 158. став 2. Закона о раду, а да социјални програм не представља врсту општег акта којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа; да је Апелациони суд у Новом Саду изгубио из вида да је Социјални програм, на коме су подносиоци уставне жалбе засновали тужбени захтев, саставни део уговора о продаји друштвеног капитала, па самим тим и Колективног уговора и уговора о раду које су запослени са туженим закључили након спроведене приватизације; да је таквим поступањем створена велика разлика између запослених код истог послодавца; да је недопустиво да запосленима који имају мање радног стажа буде исплаћена већа отпремнина само из разлога што туженом није било исплативо да запосленима који су имали мање од две године до пензионисања, као што су подносиоци уставне жалбе, исплати 250 евра по години стажа, како је то Социјалним програмом било предвиђено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у оспорени акт и документацију која је приложен а уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиља Д. К, В . М . и Ј . М . којим су тражиле да се тужено привредно друштво „М .“ а.д. Сремска Митровица обавеже да им на име отпремнине због престанка радног односа исплати 250 евра по свакој навршеној години радног стажа, са припадајућом каматом.
У образложењу наведене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у спроведеном поступку утврђено да је након приватизације туженог закључен Социјални програм којим се купац обавезао да у периоду од три године не буде отпуштања запослених по основу економског, технолошког или организационог вишка, осим ако буде другачије договорено са репрезентативним синдикатом субјекта приватизације, а у случају да запослени у периоду од три године од дана испуњења буде проглашен технолошким вишком, купац је у обавези да обезбеди отпремнину у износу од 250 евра за сваку навршену годину радног стажа; да је суд утврдио да су се тужиље пријавиле за тај социјални програм, али да им није исплаћена наведена отпремнина, јер им је требало мање од две године до пензије, што за послодавца није било економски исплативо; да је тужиљама понуђена отпремнина под другим условима, на шта су оне пристале, јер су желеле да престану да раде код туженог, те су стога потписале споразум, изјаву и исплатну листу, тако да су знале колико ће им бити исплаћено на име отпремнине; да је суд утврдио да су се тужиље пријавиле добровољно јер су желеле да им престане радни однос по основу технолошког вишка; да је, по оцени суда, предметни тужбени захтев неоснован, из разлога што је отпремнина новчано потраживање кога се запослени могу одрећи; да тужиље неосновано потражују отпремнину по Социјалном програму од 14. децембра 2006. године, јер је између тужиља и туженог постигнут споразум о висини отпремнине, а тужиље нису тражиле поништај споразума у посебном поступку, а у моменту потписивања су знале колико ће им бити исплаћено и потписивањем су на то пристале; да Социјални програм, који је саставни део уговора о продаји друштвеног капитала, туженог не обавезује да тужиоцима исплати отпремнину у износу од 250 евра по години радног стажа, из разлога што су се тужиље потписивањем изјаве и споразума за исплату отпремнине, у висини која им је исплаћена, одрекле отпремнине у износу од 250 евра по години радног стажа; да су се потписивањем споразума тужиље одрекле свих потраживања по основу зараде, накнаде зараде и осталих примања, а која нису обухваћена обрачуном; да је чињеница да није утврђено о каквом се обрачуну ради (странке нису предлагале одговарајуће доказе како би се то утврдило), па је суд, на основу чињенице да су тужиље знале сваки пут кад су потписале за који износ отпремнине потписују и да су знале да су потписале за отпремнину у висини и у износу на који су оне пристале да ће им отпремнина ући у тај обрачун, а не отпремнина од 250 евра по години стажа, утврдио да закључени споразум представља споразум о отпусту дуга, сходно одредбама члана 344. Закона о облигационим односима.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1958/12 од 25. јула 2012. године одбијена је жалба тужиља и потврђена ожалбена првостепена пресуда .
У образложењу наведене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је Уговором о продаји друштвеног капитала тужени приватизован у децембру 2006. године; да је саставни део тог уговора Социјални програм од 14. децембра 2006. године; да се већи број радника пријавио за наведени социјални програм и отпремнину од 250 евра по години стажа, међу којима и тужиље; да тужиљама ова отпремнина није била исплаћена и да су оне наставиле да раде код туженог, док је појединим запосленима отпремнина исплаћена; да су се тужиље 4. јула 2007. године добровољно пријавиле да им радни однос престане по основу технолошког вишка, о чему су потписале изјаве да су сагласне да буду проглашене вишком запослених под условима утврђеним споразумом закљученим са послодавцем; да су тужиље 25. јула 2007. године са туженим закључиле споразуме о висини отпремнине и да је тужиљама престао радни однос 25. јула 2010. године, по решењу о престанку радног односа; да су тужиље потписале наведене изјаве и споразуме, јер из здравствених разлога нису могле више да раде, а да су у моменту потписивања споразума тужиље знале у ком износу ће им бити исплаћена отпремнина и пристале су на ту исплату, те нису тражиле поништај споразума , нити решења о престанку радног односа; да је на основу напред наведеног, а у свему правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд заузео став о неоснованости тужбеног захтева, који прихвата и тај суд; да најпре треба нагласити да тужиље нису оспориле пуноважност закљученог споразума, који су закључиле са туженим након што су добровољно изјавиле да су сагласне да буду проглашене за технолошки вишак под условима утврђеним споразумом, те да им је тужен и исплатио отпремнину која им је обрачуната и предочена приликом изјављивања отказа; да тужиље нису тражиле поништај решења о престанку радног односа, нису желеле да остану у радном односу , о чему су својим исказима навеле разлоге; да је, према томе, тужиљама престао радни однос по принципу добровољности (ово произлази из споразума), а предметни споразуми закључени између тужиља и туженог представљају уговор о исплати отпремнине који садржи и споразум о отпусту дуга; да су тужиље оствариле право на исплату отпремнине због престанка потребе за њиховим радом, на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, а изјаве и споразуме о утврђивању основа за израчунавање отпремнине су потписале слободном вољом; да се, према томе, тужиље нису одрекле у целости отпремнине, већ су прихватиле да им радни однос престане како не би евентуално биле распоређене на друге послове, због чега су прихватиле мањи износ отпремнине који им је исплаћен; да правилно првостепени суд налази да су изјаве и споразуме тужиље потписале добровољно, да су се њиховим потписивањем сагласиле да им престане радни однос уз исплату отпремнине у висини три просечне зараде по запосленом, те да су се на тај начин одрекле отпремнине у већем износу (по Социјалном програму од 14. децембра 2006. године), јер нису желеле да остану на раду, због чега су жалбени наводи који се односе на предметне изјаве и споразуме , чији поништај нису тражиле , неосновани.
Одлуком Уставног суда Уж-7265/2012 од 9. јула 2015. године усвојена је уставна жалба Д. К, В . М . и Ј . М . и утврђено да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1958/12 од 25. јула 2012. године подноситељкама уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбом члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, те је поништена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1958/12 од 25. јула 2012. године и одређено да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељки уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године.
У образложењу наведене одлуке , Уставни суд је , поред осталог, навео: да је, према одредбама члана 158. Закона о раду, подноситељкама уставне жалбе радни однос могао престати само под условом да им тужени претходно исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, а која не може бити нижа од законом прописаног износа ; да имајући у виду да је подноситељкама уставне жалбе , у конкретном случају, уговорена и исплаћена отпремнина у укупном износу мањем од износа који је требало да им буде исплаћен, у смислу члана 158. Закона о раду, а да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да је образложење оспорене пресуде засновано на произвољној примени меродавног материјалног права; да је, по оцени Уставног суда, чињеница да је подноситељкама уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да у законом предвиђеном року нису тражиле поништај решења о отказу уговора о раду, нити споразума којим су пристале на такву исплату, не искључује нити доводи до престанка њиховог права да захтевају исплату неисплаћеног дела отпремнине ; да то из разлога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи ; да стога Уставни суд налази да подноситељке уставне жалбе имају право на исплату припадајућег а неисплаћеног дела отпремнине, иако нису покренуле поступак за поништај решења о отказу уговора о раду и споразума о висини отпремнине, којима су се наводно одрекле својих законом утврђених права ; да, поред наведеног, Уставни суд налази да чињеница да су подноситељке уставне жалбе добровољно пристале да буду проглашене технолошким вишком, а што другостепени суд посебно истиче у оспореној пресуди, не може бити од утицаја на другачије решавање у овом уствносудском предмету ; да то из разлога што је, у конкретном случају, несумњиво утврђено да је подноситељкама уставне жалбе радни однос престао на основу решења о отказу уговора о раду, због престанка потребе за радом запосленог, услед економских, организационих и технолошких промена код послодавца, а не споразумом између запосленог и послодавца ; да с тим у вези, Уставни суд указује да исплата отпремнине по основу отказа уговора о раду, на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, чији се износ утврђује на начин прописан законом, представља законску обавезу послодавца, док исплата накнаде по основу споразума о престанку радног односа, чија се висина одређује таквим споразумом, представља уговорну обавезу послодавца.
Апелациони суд у Новом Саду је, у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-7265/2012 од 9. јула 2015. године, након одржане расправе пред другостепеним судом, донео оспорену пресуд у Гж1. 2067/15 од 23. фебруара 2016. године, којом је жалбу тужиља одбио као неосновану и још једном потврдио пресуду Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године. Након смрти тужиље Ј. М, вођење парниц е је преузео њен супруг Б. М.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља Д. К . у јуну 2007. године остварила зараду у износу од 20.329,48 динара, а исти износ јој је исплаћен и у мају и априлу исте године; да отпремнина обрачуната у складу са Законом о раду за тужиљу Д. К . износи 184.659,51 динара; да је тужиља В . М . у јуну 2007. године остварила зараду у износу од 14.418,56 динара, а исти износ јој је исплаћен и у мају и априлу исте године; да отпремнина обрачуната у складу са Законом о раду за тужиљу В . М . износи 130.969 динара; да је Ј . М . у јуну 2007. године остварила зараду у износу од 14.458,33 динара, а исти износ јој је исплаћен и у мају и априлу исте године; да отпремнина обрачуната у складу са Законом о раду за Ј . М . износи 131.329,40 динара; да уколико би отпремнина била обрачуната у висини од 250 евра по години стажа (у динарској противвредности, по курсу на дан закључења споразума о исплати отпремнине) иста би износила 665.439,23; да разлика између тако обрачунате отпремнине и исплаћених износа за Д. К . износи 357.151,30 динара, за В . М . 432.158,99 динара, а за Ј . М . 407.611,99 динара; да, према одредбама члана 158. Закона о раду, запосленима радни однос може престати само под условом да им послодавац претходно исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, а која не може бити нижа од законом прописаног износа; да упркос томе што постоји разлика између исплаћене отпремнине и износа који би тужиљама био исплаћен по Социјалном програму , другостепени суд налази да тужбени захтев није основан, с обзиром на то да из утврђеног чињеничног стања произлази да су тужиљама, на име отпремнине, исплаћени већи износи од износа који би им били исплаћени п рема обрачун у из члана 158. став 2. Закона о раду; да из тога даље следи да се тужиље потписивањем споразума нису одрекле права на отпремнину кој е им припада по закону и општем акту; да се питање права на отпремнину у случају престанка радног односа због економских, организационих и технолошких промена код послодавца уређује Законом о раду, колективним уговором код послодавца и уговором о раду; да социјални програм не представља врсту општег акта којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, због чега нема места обавезивању туженог на исплату отпремнине према усвојеном Социјалном програму.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) (у даљем тексту: ЗОР) било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да се зарадом у смислу члана 158. овог закона сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.).
5. Уставни суд најпре констатује да из садржине уставне жалбе произлази да подносиоци повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлажу, пре свега, тврдњом да Апелациони суд у Новом Саду није поступио по Одлуци Уж-7265/2012 од 9. јула 2015. године, утолико што није прихватио ставове које је Уставн и суд у то ј одлу ци изра зио.
Суштина образложења наведене одлу ке Уставног суда, којом је правноснажна одбијајућа пресуда у истом предмету поништена због утврђене повреде права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , огледа се у оцени Уставног суда да то што су подноситељке уставне жалбе за технолошки вишак проглашене на основу споразума са туженим, које нису оспориле у законом прописаном поступку, не ослобађа туженог обавезе да отпремнину исплати у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, али свакако у висини не ниж ој од он е кој а је би ла гарантова на одредб ом члана 158. став 2. ЗОР. Другим речима, право на правну заштиту за случај престанка радног односа подразумева да запослени разлику у исплати отпремнине, у случају престанка радног односа због економских, организационих и технолошких промена код послодавца, може пред судом захтевати чак и ако одлуку послодавца, на основу које му је отпремнина исплаћена , није оспорио у законом прописаном поступку .
Апелациони суд у Новом Саду је у поступку извршења одлуке Уставног суда одржао расправ у пред другостепеним судом , на којој је , поред осталог, утврђено да отпремнина која је исплаћена подноситељкама уставне жалбе Д . К . и В . М, као и правној претходници подносиоца уставне жалбе Б . М . премашује износ е кој и би им би ли исплаћен и применом обрачуна садржаног у члан у 158. став 2. ЗОР ( збир трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих десет година проведених у радном односу и четвртине зараде за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко десет година проведених у радном односу, при чему се зарадом сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина) . Полазећи од тога, те узимајући у обзир да Апелациони суд у Новом Саду, у поновном жалбеном поступку , више не даје значаја чињеници да споразуми о висини отпремнине од 25. јула 2007. године нису оспорени у законом прописаном поступку, Уставни суд налази да је без основа тврдња подносилаца уставне жалбе о непоступању Апелационог суда у Новом Саду по Одлуци Уж-7265/2012 од 9. јула 2015. године.
Уставни суд ниједном својом констатацијом или аргументом из поменуте одлуке није, на директан или индиректан начин, указао на обавезу туженог послодавца да отпремнину исплати према Социјалном програму од 14. децембра 2006. године, на коме подносиоци уставне жалбе заснивају тужбене захтеве. Уставни суд је тада имао у виду , а и сада констатује да подноситељке уставне жалбе Д . К . и В . М, као и правна претходница подносиоца уставне жалбе Б . М , нису биле обухваћене Социјалним програмом . Њима је радни однос као технолошком вишку престао на личну иницијативу , из ког разлога су са туженим закључил е споразуме којима је утврђена висина отпремнине. По мишљењу Уставног суда, тужени послодавац је у таквој ситуацији једино био дужан да води рачуна да утврђена висина отпремнине не буде нижа од оне која је била гарантова на одредбом члана 158. став 2. ЗОР , што је, према чињеницама које је утврдио Апелациони суд у Новом Саду, он и учинио. Тужени Социјалним програмом , у конкретном случају, није био везан, најпре због чињенице да подноситељке уставне жалбе Д . К . и В . М, као и правна претходница подносиоца уставне жалбе Б . М , њиме нису биле обухваћене, а потом јер Социјални програм нема карактер општег акта којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа. У том контексту, Уставни суд подсећа на став изражен у Решењу IУо-150/2013 од 30. јануара 2014. године да програми решавања вишка запослених, у које спадају и тзв. социјални програми, немају значење општих правних аката, јер се њима не уређују права, обавезе и одговорности запослених, већ представљају акт пословне политике, којим се утврђује систем мера и активности на обезбеђивању права запослених за чијим је радом престала потреба.
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2067/15 од 23. фебруара 2016. године нису повређена права подноси лаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, због чега је, применом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/1 1, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
Када је реч о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да до ускраћивања овог права може, пре свега, доћи због неједнаког поступања судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама. С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе повреду овог права виде у томе што их је тужени послодавац изузео од примене Социјалн ог програм а од 14. децембра 2006. године, Уставни суд сматра да су такви наводи са Уставом утврђеном садржином права на једнаку заштиту права , ratione materiae, неспојиви.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.