Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. А . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. А . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1386/16 од 17. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. А . из Београда је, 18. новембра 2016. године, преко пуномоћника М. Т , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1386/16 од 17. октобра 2016. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење и на суђење у разумном року , зајемчених одредбама члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да се пред Вишим судом у Новом Саду против њега води кривични поступка због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Подносилац даље наводи да је према њему одређена мера забране напуштања стана у коме борави уз забрану употребе телефона и интернета, те сматра да, имајући у виду да се у притвору налази скоро две године „није јасно на који начин уопште постоји бојазан да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“, посебно имајући у виду да је „ ограничен у кретању због бројних повреда и компликација са ногом“. Подносилац истиче да је прошло десет година од осуда на које се у оспореном решењу позива надлежни суд, те да је „након тог бурног доба ступио у миран и породичан живот, посвећујући се пре свега својој ћеркици“ и додаје да је „крајње недозвољено“ помињати околност да се против њега води кривични поступак у Београду, јер је ослобођен од оптужби. Коначно, подносилац истиче и да је изрека оспореног решења „потпуно неразумњива“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и „одреди да Апелациони суд у Новом Саду понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку о жалби“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решењ е и другу документацију приложену уз уставну жалбу , као и одговор Вишег суда у Новом Саду, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још два лица у предмету К. 169/15.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 22. јуна 2015. године против подносиоца и других лица подигло оптужницу Кти. 27/15. Подносиоцу је стављено на терет извршење кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Виши суд у Новом Саду је 7. септембра 2016. године, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, донео пресуду К. 169/15 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од пет година.
Из одговора Вишег суда у Новом Саду произлази да је наведена првостепена пресуда постала правноснажна 25. јануара 2017. године, а извршна 6. марта 2017. године.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/15 од 3. априла 2015. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који се подносиоцу рачунао од 1. априла 2015. године, када је лишен слободе.
Притвор је потом подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван.
Након изрицања првостепене пресуде је према подносиоцу уставне жалбе мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора , уз забрану употребе телефона и интернета, које решење је укинуто решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1244/16 од 19. септембра 2016. године.
Поступајући по налозима и упутствима из наведеног решења Апелационог суда у Новом Саду, Виши суд у Новом Саду је 30. септембра 2016. године према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Против првостепеног решења је бранилац подносиоца изјавио жалбу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1386/16 од 17. октобра 2016. године је, поред осталог, преиначено првостепено решење тако што је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор који може трајати до упућивања у Завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је окривљени неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду оглашен кривим да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога; да је до сада пет пута правноснажно осуђиван, и то: пресудом „ Општинског суда у Београду“ К . 128/98 од 11. септембра 1999. године због кривичног дела из члана 33. Закона о оружју и муницији, пресудом Окружног суда у Београду К. 302/98 од 23. новембра 1999. године, због кривичног дела из члана 245 ст ав 1 . Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела из члана 33 . Закона о оружју и муницији, пресудом Четвртог општинског суда у Београду К. 671/01 од 10. јула 2003. године, због кривичног дела из члана 33 . Закона о оружју и муницији, пресудом Окружног суда у Београду К. 124/02 од 9. децембра 2003. године, због кривичног дела из члана 245 ст. 1 Кривичног закона Републике Србије и пресудом Окружног суда у Београду К. 644/02 од 14. фебруара 2005. године, због кривичног дела из члана 33. Закона о оружју и муницији (за која кривична дела су му изрицане и затворске казне); да „ имајући у виду напред наведено, као и да је окривљени до сада већ два пута осуђиван за истоврсно кривично дело за које је оправдано сумњив у овом поступку, као и да из исказа окривљеног произилази да се против њега води још један кривични поступак за дрогу, наведене околности и по оцени овог суда, имају значај особитих околности које указују на опасност да би окривљени у случају да се нађе на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело за које је оправдано сумњиви у овом поступку, па самим тим и оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по законском основу из члана 211. став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 425а ЗКП је, поред осталог, прописано : да ће веће к ад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 4.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 5.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Против подносиоца је, у време подношења уставне жалбе , неправноснажно окончан кривични поступак пред Вишим судом у Новом Саду доношењем пресуде којом је оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога и осуђен на казну затвора у трајању од пет година.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суд а у Новом Саду је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду оглашен кривим да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога. Даље је наведено да је подносилац према извештају из казнене евиденције пет пута осуђиван, од чега два пута због извршења истоврсног кривичног дела, а три пута због кривичног дела из члана 33. Закона о оружју и муницији, као и да се према његовом казивању пред Вишим судом у Београду против њега води још један кривични поступак „за дрогу“. Имајући у виду изнето, надлежни суд је закључи о да све те околности представљају особите околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело за које је оправдано сумњив и у овом поступку.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је свој е решењ е заснова о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи о су у складу са ЗКП када је утврди о да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је аргументовано образложи о конкретне особите околности које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду подносилац уставне жалбе поновити дело и оцени о да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је утврдио да је подносилац до дана доношења оспореног другостепеног решења (17. октобар 2016. године) био лишен слободе једну годину и нешто више од шест месеци (рачунајући од 1. априла 2015. године, када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и спроведен доказни поступак, те да је донета првостепена пресуда. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да се кривични поступак водио против три лица због кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога, Уставни суд је оценио да се поступак, у околностима конкретног случаја, водио са примереном хитношћу.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореном решењ у о продужењу притвора наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматра о да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се водио са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређен о Уставом зајемчен о прав о подносиоца из члана 31. ст . 1. и 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.