Преглед документа Уж-3893/2015 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С . из Чачка , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. јануара 2019. године, донео је 

1. А. С . из Чачка поднео је Уставном суду, 11. јуна 2015. године, преко пуномоћника Љ . М, адвоката из Чачка, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1350/14 од 15. априла 2015. године, због повреде права на људско достојанство, права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 35. ст. 1. и 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. 

У уставној жалби је, поред осталог, наведено да подносилац оспорава пресуду Апелационог суда у делу у коме је преиначена првостепена пресуда и правноснажно одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а преко досуђеног износа. Повреду права на правично суђење подносилац заснива на наводима о арбитрерној и произвољној примени материјалног права приликом одлучивања о предметном тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете, и то како у погледу оцене суда да подносилац има право само на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе , тако и у погледу висине досуђене штете. С тим у вези, подносилац је оспорио и одлуку првостепеног суда да не прихвати његов доказни предлог и изведе доказ медицинским вештачењем на околност свих видова нематеријалне штете коју је претрпео, истичући да поступајући судови нису ни покушали да утврде да ли су код подносиоца постојали сви видови нематеријалне штете јер нису извели доказ вештачењем. Подносилац сматра да му је право на правично суђење повређено и због пропуста другостепеног суда да образложи своју одлуку. Повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава подносилац заснива на наводима о неједнаком поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији у погледу висине досуђене накнаде нематеријалне штете. Повреду права из члана 2 3. став 1. Устава подносилац образлаже суштински истим наводима на којима темељи и своје тврдње о повреди права на правично суђења, док повреду права из члана 35. Устава подносилац није уопште образложио. Подносилац је оспорио и одлуку о трошковима поступка из разлога што је „обавезан на плаћање таксе на тужбу, пресуду и жалбу“ и поред тога што је одредбом члана 12. став 2. Закона о рехабилитацији предвиђено да је подносилац захтева у поступку рехабилитације ослобођен плаћања трошкова поступка. Подносилац сматра да се и у томе огледа произвољна примена права и да му је и таквом одлуком повређено право на правично суђење. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права и да поништи оспорену другостепену пресуду . 

Подносилац је, 10. јуна 2016. године, поднео Уставном суду уставну жалбу и против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1544/15 од 29. октобра 2015. године због повреде права из члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 35. ст. 1. и 2. и члана 36. став 1. Устава . У жалби су, у највећем делу, поновљени наводи из уставне жалбе од 11. јуна 2015. године. Поред тога, подносилац је навео да је и Врховни касациони суд у оспореној одлуци арбитрерно и произвољно применио материјално право, као и да је пропустио да образложи своју одлуку, истичући посебно да нису наведени разлози због којих суд сматра да је предметни тужбени захтев превисоко постављен. У прилог тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права, подносилац је навео да су судови у одлукама које је приложио уз уставну жалбу досуђивали веће износе накнаде „због повреде права на лишење слободе по једном дану, него што је подносиоцу уставне жалб е признато и досуђено оспореном одлуком“. Подносилац сматра да је накнада која је оспореном одлуком досуђена тужиоцу понижавајућа и да је стога подносиоцу повређено право на људско достојанство, као и право на правично суђење и на једнаку заштиту права. У односу на одлуку о трошковима поступка, подносилац је истакао и повреду права на једнаку заштиту права, из разлога што су поједини судови ослобађали тужиоце плаћања судских такси у споровима за рехабилитационо обештећење. Подносилац ни у овој уставној жалби није навео разлоге на којима заснива тврдњу о повреди права из члана 35. Устава. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права и да поништи оспорену ревизијску пресуду. Уставни суд је поводом ове уставне жалбе формирао предмет Уж-4621/2016. 

На основу одредаба члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је, наведене уставне жалбе подносилаца спојио , ради јединственог одлучивања. 

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

Пресудом Вишег суда у Чачку П. 13/13 од 13. јануара 2014 . године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Република Србија – Министарство правде да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете због лишења слободе његовог оца, сада покојног В . С, исплати износ од 2.000.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом. У ставу другом изреке пресуде од бијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете због лишења слободе његовог оца, због повреде части и угледа и претрпљених душевних болова због смрти блиског лица, поред износа досуђеног у ставу првом изреке, плати износ од још 39.846.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, док је у ставу четвртом изреке тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде трошко ве поступка исплати износ од 17.565,00 динара. У ставу трећем изреке пресуде одбијен је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете тужиље М. С, а која иначе није подносилац уставне жалбе у овом предмету. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа одбијен као неоснован, јер одредбама чл . 21. и 26. Закона о рехабилитацији није предвиђен посебан вид рехабилитационог обештећења за овај вид штете другим лицима, осим лицу које је рехабилитовано, док је тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио накнаду штете за душевне болове због смрти блиског лица одбијен као неоснован, јер је у току поступка утврђено да смрт тужиочевог оца није у узрочно-последичној вези са лишењем слободе и неоправданом осудом. 

Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1350/14 од 15. априла 2015. године, у ставу првом изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужилаца и потврђена је првостепена пресуда у другом и трећем ставу изреке. У ставу другом изреке пресуде, преиначена је првостепена пресуда у ставу првом и четвртом изреке, тако да гласи: „1. Делимично се усваја тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезује се тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због лишења слободе његовог оца исплати износ од 400.000,00 динара са опредељеном законском затезном каматом. 2. Одбија се као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете због лишења слободе његовог оца исплати још 1.600.000,00 динара . 3. Обавезује се тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 3.682,50 динара.“ У оспореној другостепеној пресуди је, поред осталог, наведено: да су неосновани жалбени наводи којима се побија закључак првост епеног суда у погледу права на накнаду нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица и због повреде части и угледа; да су Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) изричито прописана права рехабилитованих лица (члан 20.) и права других лица, као и услови за остваривање тих права (члан 26.), што је правилно ценио првостепени суд, па су жалбени наводи којима се указује супротно неосновани. 

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1544/15 од 29. октобра 2015. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и преиначена је другостепена пресуда у ставу другом изреке, тач. 2. и 3, тако што је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због лишења слободе његовог оца, поред досуђеног износа, исплати и износ од 600.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, као и трошкове парничног поступка у износу од 84.750,00 динара. У ставу другом изреке пресуде ревизија тужиоца у преосталом делу одбијена је као неоснована. У оспореној ревизијској пресуди, поред осталог, наведено је: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац син сада покојног В . С . (рођен 14. ј ануара 1947. године, преминуо 18. јануара 2011. године), који је пресудом Окружног суда у Чачку К. 4/80 од 15. марта 1980. године био осуђен због извршења два кривична дела, и то кривичног дела удруживања ради непријатељске делатности из члана 136. став 2. у вези става 1. у вези чла на 114. КЗ СФРЈ, на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, и због кривичног дела тешка крађа из члана 250. став 1. тачка 1. КЗ СФРЈ, на казну затвора у трајању од једне године, па му је била изречена јединствена казна затвора у трајању од девет година; да је покојни отац тужиоца укупно био лишен слободе седам година, седам месеци и десет дана; да је правноснажним решењем Окружног суда у Чачку Рех. 1/06 од 23. јануара 2008. године делимично усвојен захтев за рехабилитацију сада покојног В. С . и да је утврђено да је ништава правноснажна пресуда Окружног суда у Чачку К. 4/80 од 15. марта 1980. године у делу којим је он осуђен за кривично дела удруживања ради непријатељске делатности и поништене су правне последице те осуде; да је утврђено да је отац тужиоца од 1979. године боловао од канцера у вези које болести је исте године над њим предузет оперативни захват, а потом вршена и терапија зрачења, те да је лечење завршено 20. јула 1979. године; да је отац тужиоца преминуо 24 године након изласка из затвора, те да његова болест која је била разлог смрти није у узрочно-последичној вези са боравком у затвору, односно да између његове смрти и боравка у затвору не постоји узрочно-последична веза; да су нижестепени судови, на овако утврђено чињенично стање, правилно применили материјално право – одредбе члана 7. тачка 5) и члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији, оцењујући да тужилац има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе родитеља у складу са законом којим се уређују облигациони односи; да је међутим, по оцени Врховног касационог суда, одлука другостепеног суда у делу у коме је одбијен захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете делимично заснована на погрешној примени материјалног права, и то одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, те да је из тих разлога преиначена другостепена пресуда у ставу другом тачка 2. изреке; да тужилац, као лице коме је било ускраћено родитељско старање у периоду од седам година, а почев од пете године живота, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе његовог оца, а према одредбама члана 7. тачка 5) и члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији; да оцењујући околности конкретног случаја, и то да је тужилац почев од своје пете године , па наредних нешто више од седам и по година, био лишен очевог присуства, његовог старања, издржавања, пажње и љубави, да је током одрастања и школовања код тужиоца постојала свест о негативном односу околине према њему због боравка његовог оца у затвору, те да су се последице очеве осуде свестрано одразиле на личност и живот тужиоца, Врховни касациони суд налази да досуђени износ накнаде нематеријалне штете није адекватан значају повређеног добра тужиоца и циљу коме накнада служи; да је из тих разлога пресуда другостепеног суда делимично преиначена , па је на основу члана 200. Закона о облигационим односима тужена обавезана да тужиоцу, поред досуђеног износа од 400.000,00 динара, исплати и износ од 600.000,00 динара; да износ од укупно 1.000.000,00 динара представља правичну новчану накнаду којом ће се постићи сатисфакција тужиоца за претрпљене душевне патње; да је тражени износ накнаде нематеријалне штете преко досуђеног износа - за још 40.864.000,00 динара превисоко постављен; да је Врховни касациони суд, имајући у виду критеријуме за одређивање висине правичне новчане накнаде из члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, ревизију тужиоца одбио као неосновану; да се ниједним ревизијским наводом не доводи у сумњу правилност оцене да износ од 1.000.000,00 динара представља правичну новчану накнаду која је сразмерна јачини и трајању душевних болова које је тужилац претрпео; да су приликом одмеравања накнаде узети у обзир значај повређеног добра и циљ коме правична новчана накнада служи, а то је ублажавање последица претрпљених болова; да досуђивање већег износа не би било у складу са сврхом која се остварује правичном накнадом; да ревизијски суд налази да се не могу прихватити наводи ревизије да је важећа судска пракса да се лицима због неосноване осуде за један дан неоснованог лишења слободе досуђује накнада у означеном износу, из чега следи да је тужиоцу требало досудити најмање 14.442.000,00 динара; да изложено правно схватање нема упориште у Закону о рехабилитацији и Закону о облигационим односима, као ни у било ком другом важећем пропису; да на другачију оцену правилности примене материјалног права од стране нижестепених судова нису од утицаја међународни правни акти на које се ревизија позива; да су цењени и сви други наводи ревизије, али како нису од значаја за могућност доношења другачије одлуке у овој правној ствари, то сходно члану 396. став 1. у вези члана 419. ЗПП нису посебно образлагани; да је Врховни касациони суд, због делимичног преиначења другостепен пресуде и повећања износа који је досуђен на име накнаде нематеријалне штете, а на основу члана 165. став 2. и чл. 153. и 154. Закона о парничном поступку, преиначио и одлуку о трошковима поступка. 

4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, зајемчена су следећа људска права, и то: право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.) и п раво на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. 

За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о ратификацији Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 9/ 91 и „Службени лист СЦГ- Међунаро дни уговори“, бр. 16/05 и 2/06) и Закона о рехабилитацији („Сл ужбени гласник РС“, број 92/11), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-7982/2014 од 8. децембра 2016. године („Службени гласник РС“, број 109/16). 

5. Оцењујући наводе подноси оца уставне жалбе о по вреди права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да су поступајући судови приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете арбитрерно и произвољно применили материјално право и да оспорене одлуке нису образложене у складу са стандарди ма права на правично суђење. 

5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права. 

Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да је правна оцена поступајућих судова да подносилац - као наследник рехабилитованог лица, у околностима конкретног случаја, има само право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе његовог оца, заснована на уставноправно прихватљивом и неарбитрерном тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Ово из разлога што је Законом о рехабилитацији, који је lex specialis у односу на Закон о облигационим односима у погледу регулисања права на обештећење за материјалну и нематеријалну штету (рехабилитационо обештећење), прописан круг лица која имају одређена права по том основу, као и обим тих права. Наведеним законом је изричито прописано да деца рехабилитованих лица која су, за време трајања повреде права и слободе родитеља, за то време расла без родитељског старања ( лица из члана 7. тачка 5) овог закона), имају право на рехабил итационо обештећење, и то право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе родитеља . 

Уставни суд налази да наводи подносиоца којима указује да он као дете рехабилитованог лица има право на све видове нематеријалне штете нису основани. Ово не само из напред наведених разлога, већ и због тога што из образложења оспорених пресуда несумњиво произлази да подносилац и није тражио накнаду свих видова нематеријалне штете, а ово се посебно односи на штету за претрпљене душевне болове због умањење животних активности, на којој подносилац посебно инсистира у уставној жалби. Стога су без основа и наводи подносиоца да поступајући судови нису ни покушали да утврде да ли су у конкретном случају постојали сви видови нематеријалне штете , јер нису извели доказ вештачењем. 

У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је позивање подносиоца на ставове изражене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године без утицаја на одлучивање у овом уставносудском спору. Наиме, у наведеној одлуци је Уставни суд заузео став да подносилац као рехабилитовано лице, полазећи од одредаба члана 35. Устава и одредаба члана 14. Конвенције УН, као и разлога правичности, има право не само на накнаду нематеријалне штете за душевне болове, како је то прописано чланом 26. став 3. Закона о рехабилитацији, већ и на накнаду свих видова нематеријалне штете коју је претрпео због физичког и психичког злостављања за време трајања притвора и издржавања казне затвора. Из наведеног следи да је у том предмету разматрано питање права рехабилитованог лица на накнаду различитих видова нематеријалне штете настале као последица акта тортуре. Како се, у конкретном случају, не ради ни о захтеву за накнаду штете рехабилитованог лица, нити о захтеву за накнаду нематеријалне штете проузроковане актом тортуре, већ о накнади нематеријалне штете за душевне болове претрпљене због лишења слободе родитеља, то поступајући судови нису поступили супротно наведеној Одлуци Уставног суда . 

Када је реч о наводима подносиоца којима оспорава ревизијску пресуду због арбитрерне и произвољне примене материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете , Уставни суд је пошао од чињенице да о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)). С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропорционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење. 

Уставни суд је утврдио да је оспорена ревизијска пресуда, у делу у коме је коначно одлучено о висини накнаде нематеријалне штете, донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износи не представљају израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износи представљају правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не могу сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра. 

5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права. 

Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуде Врховног касационог суда, Уставни суд сматра да је ревизијски суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разл оге на којима заснива своју одлуку. Ово се посебно односи на део ревизијске одлуке којим је преиначена другостепена пресуда и коначно одлучено о висини накнаде штете. Наиме, Врховни касациони суд је приликом одмеравања висине накнаде штете ценио све околности конкретног случаја , водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме та накнада служи, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, у складу са одредбом члана 200. став 2. Закона о облигационим односима. Стога је Уставни суд оценио да нису основани наводи подносиоца да ревизијски суд није образложио своју одлуку о висини накнаде штете, тј. због чега сматра да је тужбени захтев превисоко постављен. 

5.3. По оцени Уставног суда, наводи подносиоца којима оспорава одлуку о трошковима поступка због неправилне примене меродавног права, нису засновани на утемељеним правним аргументима, већ на тврдњама које у основи изражавају субјективно незадовољство подносиоца одлуком о судским трошковима. 

Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке. 

6. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права из члана 36. став 1. Устава, пре свега, заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. 

Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке. 

Такође, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе или права личности, по правилу, не може говорити о идентичном чињеничном стању, с обзиром на то да висина накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима. 

У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању судова доставио једну пресуду којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву ради накнаде нематеријалне штете коју је поднело лице које је било неосновано лишено слободе, а према одредбама закона којима је уређен кривични поступак (пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2605/12 од 17. октобра 2012. године), као и две пресуде којима је правноснажно одлучено о тужбеним захтевима рехабилитованих лица за накнаду штете по основу рехабилитационог обештећења (пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2918/14 од 3. фебруара 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж 4807/15 од 17. септембра 2015. године). Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном, нити правном стању у упоредним пресудама и оспореној пресуди. Наиме, из приложених пресуда произлази да је у тим поступцима одлучивано о тужбеном захтеву за накнаду штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе, односно о захтевима рехабилитованих лица за накнаду штете по основу рехабилитационог обештећења, а не, као у конкретном случају, о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете, а коју је то лице претрпело као дете због неоснованог лишења слободе његовог оца. Такође, Уставни суд налази да приложене пресуде Основног суда у Суботици и Основног суда Пожеги – Судска јединица у Ивањици не могу бити доказ о неједнаком поступању јер се ради о првостепеним пресудама за које нису пружени докази да су биле предмет преиспитивања пред другостепеним судом као судом последње инстанце. 

Поред тога, Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да су судови у приложеним пресудама другачије поступали приликом одлучивања о висини накнаде штете лицима која су неосновано лишена слободе и досуђивали знатно веће износе по једном дану проведеном у притвору, односно затвору. Ово не само из напред наведених разлога да није реч о идентичном чињеничном и правном стању, већ и због тога што је дужина трајања лишења слободе, односно период у коме је лицу било ускраћено родитељско старање због лишења слободе, само једна од више релевантних околности за оцену висине накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, односно проведеним без родитељског старања, него узимањем у обзир свих релевантних околности. 

Када је реч о наводима подносиоца жалбе који се односе на различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији, а у погледу одлуке о трошковима поступка, Уставни суд констатује да подносилац уз уставну жалбу није доставио одговарајуће доказе да су судови у Републици Србији у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије (различите) одлуке од одлуке о трошковима која се оспорава уставном жалбом. 

Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца да му је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке. 

7. У односу на наводе подносиоца о повреди права на људско достојанство из члана 23. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњама о повреди права на правично суђење и повреди права на једнаку заштиту права, и то због висине досуђене накнаде штете. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на достојанство поткрепљује тврдња о повреди тог права. 

Што се тиче навода подносиоца о повреди права из члана 35. Устава, Устав ни суд налази да се подносилац само формално позива на повреду означеног права и да у уставној жалби није наве о ниједан релевантан уставноправни разлог којим је образложио такве своје тврдње. 

Стога је Уставни суд, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке. 

8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић, с.р.