Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. С . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кж2. 536/16 од 13. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. С . из Новог Сада је, 15. новембра 2016. године, преко пуномоћника В. Х . и Вл. В, Х , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кж2. 536/16 од 13. октобра 2016. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду одбијена жалба његовог браниоца изјављена против првостепеног решења којим му је продужен притвор у коме се налази „пуних девет месеци“. Подносилац сматра да у оспореном решењу, као ни у решењима која су му претходила, нису образложени разлози због којих му се притвор „упорно продужава“ и из којих разлога се мера притвора не може заменити мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, посебно имајући у виду да му се супруга недавно породила и да о њој и малолетном детету нема ко да брине. Имајући у виду да му притвор непрекидно траје од 8. фебруара 2016. године и да није замењен блажом процесном мером, подносилац закључује да му је повређено право на ограничено трајање притвора и право на правично суђење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и „донесе нову закониту одлуку којом ће се поштовати Уставом загарантована права“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решењ е и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем судије за претходни поступак Основног суда у Новом Саду Кпп. 123/16 од 10. фебруара 201 6. године је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који се подносиоцу рачунао од 8. фебруара 201 6. године када је лишен слободе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело насиље у породици из члана 194. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело недозвољено држање оружја из члана 348. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је 5. јула 201 6. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу Кти. 25/16, због напред наведених кривичн их дела (која је потврђена решењем Основног суда у Новом Саду Кв. 1268/16 од 25. августа 2016. године, али које решење је укинуто решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1227/16 од 14. септембра 2016. године).
Последњи пут пре изјављивања уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још 30 дана решењем Основног суда у Новом Саду Кв. 1874/16 од 30. септембра 2016. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Браниоци подносиоца уставне жалбе су против решења о продужењу притвора изјавили жалбу са предлогом да се жалба уважи и првостепено решење преиначи тако што ће се према подносиоцу притвор заменити мером забране напуштања стана уз електронски надзор и мером забране прилажења, састајања или комуникације са оштећенима.
Виши суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 536/16 од 13. октобра 2016. године одбио као неосновану жалбу бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављену против првостепеног решења о продужењу притвора . У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је подносилац основано сумњив да je у временском периоду од фебруара 2014. године до фебруара 2016. године извршио укупно пет кривичних дела и то: кривично дело насиље у породици, кривично дело угрожавање сигурности, кривично дело изазивање опште опасности, кривично дело насилничко понашање и кривично дело недозвољено држање оружја; дa је о сновано сумњив да је наведена дела извршио на штету већег броја оштећених лица, те да је кривично дело насиље у породици за које је основано сумњив д а га је извршио у континуитету од почетка фебруара месеца 2014. године до јула 2015. године на штету своје ванбрачне супруге; да „имајући у виду наведено, те учесталост и озбиљност претњи, за које је окривљени основано сумњив да их је упутио појединим оштећенима, као и бројност и учесталост радњи за које постоји основана сумња да их је окривљени извршио, a посебно ценећи чињеницу да се ради о кривичним делима са елементима насиља, по мишљењу овог суда, а како то правилно закључује првостепени суд, наведене околности, у својој укупности и међусобној повезаности имају карактер особитих околности које указују на бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду, могао поновити кривична дела за које је основано сумњив, те на тај начин ометати несметано вођење поступка“; да је „притвор против окривљеног у конкретном случају, иако најстрожија, уједно и једина адекватна мера за обезбеђење несметаног вођења овог кривичног поступка“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, те да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. у односу на оспорено решењ е заснива на тврдњама да надлежни суд није образложене разлоге због којих му се притвор „упорно продужава“, те зашто се мера притвора не може заменити блажом мером имајући у виду да притвор према њеуму траје већ „пуних девет месеци“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решењ е, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Притвор је оспореним решењем према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити, односно довршити покушано кривично дело. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити, односно довршити покушано кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио пет кривичних дела, и то насиље у породици угрожавање сигурности, изазивање опште опасности, насилничко понашање и недозвољено држање оружја на штету већег броја оштећених лица. Такође је наведено да је подносилац основано сумњив да је кривично дело насиље у породици извршио у континуитету од почетка фебруара месеца 2014. до јула 2015. године на штету своје ванбрачне супруге. Све наведене околности, те учесталост и озбиљност претњи за које је подносилац основано сумњив да је упутио појединим оштећенима, као и бројност и учесталост радњи за које постоји основана сумња да их је подносилац извршио, a посебно да се ради о кривичним делима са елементима насиља, су у својој међусобној повезаности према аргументацији Вишег суда у Новом Саду оцењене као особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривична дела за која је основано сумњив.
Имајући у виду изречено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорен о решењ е заснова о на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да је поступа о у складу са одредбама ЗКП када је утврди о да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши суд у Новом Саду је свој у одлук у јасно и аргументовано образложи о, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дел а кој а су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Стога је Уставни суд оценио као неосноване наводе подносиоца да надлежни суд није дао образложене разлоге због којих му се притвор „упорно продужава“.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана доношења оспореног другостепеног решења (13. октобар 2016. године) налазио у притвору нешто више од осам месеци (рачунајући од 8. фебруара 201 6. године, када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и испитана у два степена . Имајући у виду бројност кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе стављена на терет, Уставни суд је оценио да се поступак, у околностима конкретног случаја, водио са примереном хитношћу.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореном решењ у о продужењу притвора наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматра о да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређен о Уставом зајемчено прав о подносиоца из члана 31. ст . 1. и 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.