Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Р. из Београда и В. Б. из села Забрђе, општина Андријевица, Република Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р. и В. Б. изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1836/14 од 19. септембра 2014. године, док се у односу на радњу Вишег суда у Београду недостављања писменог отправка решења о продужењу притвора у периоду од 20. децембра 2013. до 24. јуна 2014. године, уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р. из Београда и В. Б. из села Забрђе, општина Андријевица, Република Црна Гора, су 22. октобра 2014. године, преко заједничког пуномоћника З. Д. Н, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу, због повреде права зајемчених одредбама чл. 27, 30, 31. и 32, члана 33. став 6. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставном жалбом оспоравају радње Вишег и Апелационог суда у Београду у вези са продужавањем притвора, у периоду од 20. децембра 2013. до 24. јуна 2014. године, као и решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 1836/14 од 19. септембра 2014. године, и између осталог, наводе да су њихова права гарантована Уставом повређена јер им није достављен писмени отправак решења о продужењу притвора почев од 20. децембра 2013. године, када је суд објавио пресуду, па све до 24. јуна 2014. године, када су примили решење, дакле више од пола године, чиме је повређено њихово право на слободу и правично суђење, с обзиром на то да су више од седам месеци провели у притвору без образложеног решења и да поступак за продужење притвора није вођен на ефективан начин и у складу са законом, као и да је коначно и правноснажно решење којим им се одређује притвор донето у супротности са правима зајемченим Уставом, а да је истим решењем озакоњен притвор у коме су више од шест месеци боравили без икаквог решења и образложења и права на жалбу, што је супротно критеријумима које захтева право на правично суђење. Даље наводе да је приликом објављивања пресуде К. 64/12 пред Вишим судом у Београду 20. децембра 2013. године саопштено да им се притвор продужава из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а, што није образложено, већ само успут изречено пред више десетина лица која су присуствовала објављивању пресуде, иако се М. Р. све време до тада налазио у притвору само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, као и да је писмени отправак пресуде пуномоћник подносилаца примио 26. фебруара 2014. године, те да је у жалби против те пресуде која је изјављена 27. марта 2014. године написано да до тада решење о продужењу притвора нису примили ни окривљени ни браниоци. Такође наводе да је 20. јуна 2014. године пуномоћник подносилаца послао притужбу Министарству правде и државне управе, председницима Врховног касационог суда, Апелационог суда у Београду и Вишег суда у Београду, у којој је указано на чињеницу да окривљени до тог дана нису добили писмени отправак решења којим им се продужава притвор, иако је од пресуђења протекло пола године, као и да је у вези са наведеном притужбом председник Вишег суда у Београду одговорио браниоцу, утврдио да је писмени отправак решења о продужењу притвора израђен 23. јуна 2014. године, као и да је притужба браниоца подносилаца основана. Даље наводе да је подносиоцима писмени отправак решења о продужењу притвора стигао 24. јуна 2014. године, које решење је В. Б. примио, а М. Р. одбио да прими због неблаговремености и незаконитости истог, а да је бранилац подносилаца решење примио 1. јула 2014. године а ни на том примерку није наведен датум израде, потпис судије, за шта не постоји законито образложење. Даље наводе да је на наведено решење бранилац подносилаца 2. јула 2014. године изјавио прву жалбу, коју је Апелациони суд у Београду усвојио и укинуо првостепено решење, својим решењем Кж.2. 1399/2014 од 10. јула 2014. године, да је 15. јула 2014. године Виши суд у Београду поново донео решење којим је подносиоцима продужио притвор, али само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, на које решење је бранилац подносилаца изјавио и другу жалбу коју је Апелациони суд у Београду усвојио и укинуо првостепено решење, својим решењем Кж.2. 1569/2014 од 4. августа 2014. године, да би потом Виши суд у Београду донео треће решење којим је подносиоцима поново продужио притвор након пресуђења, и то у односу на М. Р. само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, а у односу на В. Б. из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а. Даље наводе да је на наведено решење бранилац подносилаца изјавио трећу жалбу коју је Апелациони суд у Београду одбио својим решењем Кж.2. 1836/2014 од 19. септембра 2014. године и на тај начин озаконио незаконит притвор који је без решења, образложења и права на жалбу трајао дуже од шест месеци. Истичу да су права из чл. 27, 30. и 32, члана 33. став 6. и члана 36. став 2. Устава зајемчена Уставом подносиоцима повређена тиме што суд није на време и у складу са законом израдио писмени отправак решења о притвору, чиме им је ускраћено право на жалбу и право на слободу, да су престали да постоје разлози за даљу примену мере притвора и да је требало да буду пуштени на слободу, „да узнемирење јавности као разлог више не стоји јер је од извршења дела прошло више од шест година а узнемирење јавности може да постоји само један одређени временски период и са временом опада, да образложење Апелационог суда у Београду није довољно и не показује постојање законског основа из члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП-а, да је у односу на В. Б. притвор одређен и из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4. ЗКП-а иако наведени основ не постоји“.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд утврди све повреде на које се подносиоци позивају, да досуди нематеријалну штету сваком у износу од по 1.000.000,00 динара и трошкове састављања уставне жалбе у износу од 140.000,00 динара и да одреди да Апелациони суд у Београду понови поступак и донесе нову одлуку о жалбама изјављеним против решења Вишег суда у Београду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорено решење, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Подносиоцима уставне жалбе одређен је притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 765/08 од 24. августа 2008. године, који им се рачуна од 22. августа 2008. године, када су лишени слободе.
Виши суд у Београду донео је и објавио пресуду К. 64/12 од 20. децембра 2013. године, којом су подносиоци уставне жалбе осуђени због извршења кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 5) у вези члана 33. Кривичног законика.
Виши суд у Београду је након изрицања пресуде К. 64/12 од 20. децембра 2013. године, донео решење на основу члана 425а став 5. ЗКП-а у вези члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а, којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор до упућивања у установу за издржавање казне, што стоји на записнику о објављивању пресуде, заједно са констатацијом да су пресуда и решење објављени, а странке поучене о праву на жалбу.
Виши суд у Београду је писмени отправак решења о продужењу притвора, донетог 20. децембра 2013. године на записнику о објављивању пресуде К. 64/12, израдио 23. јуна 2014. године и експедовао странкама у поступку, а на које решење је бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, 2. јула 2014. године изјавио жалбу, коју је Апелациони суд у Београду усвојио и укинуо првостепено решење, својим решењем Кж.2. 1399/2014 од 10. јула 2014. године.
Виши суд у Београду је донео решење К. 64/14, Кв. 2367/2013 од 15. јула 2014. године, којим је подносиоцима уставне жалбе продужио притвор али само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, на које решење је бранилац подносилаца изјавио и другу жалбу, коју је Апелациони суд у Београду усвојио и укинуо првостепено решење, својим решењем Кж.2. 1569/2014 од 4. августа 2014. године;
Виши суд у Београду је донео треће решење К. 64/14, Кв. 2626/2014 од 8. августа 2014. године којим је подносиоцима поново продужио притвор након пресуђења, и то у односу на М. Р. само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, а у односу на В. Б. из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а, на које решење је бранилац подносилаца изјавио трећу жалбу, коју је Апелациони суд у Београду одбио својим решењем Кж.2. 1836/2014 од 19. септембра 2014. године и потврдио ожалбено решење Вишег суда у Београду К. 64/14, Кв. 2626/2014 од 8. августа 2014. године.
4. Одредбама члана 27. Устава успостављено је право на слободу и безбедност, поред осталог, утврђењем: да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито(став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.), да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.), да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања (став 3.), те да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 4.).
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3.);
Одредбом члана 33. став 6. Устава утврђено је да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења.
Чланом 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се, поред осталог, крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу и жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Према одредби члана 114. Кривичног законика, затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година казниће се (онај) ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда (тачка 5)).
5. Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од реченог, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из чл. 27, 30. и 32. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4), такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива узнемирење јавности, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.).
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен због постојања оправдане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 5) у вези члана 33. Кривичног законика, као и да је за ово кривично дело прописана као минимална казна – затвор у трајању од десет година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе правноснажно одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 765/08 од 24. августа 2008. године, који се окривљенима рачуна од 22. августа 2008. године, када су лишени слободе, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе након пресуђења продужен решењем Вишег суда у Београду К. 64/14, Кв. 2626/2014 од 8. августа 2014. године, и то у односу на М. Р. само из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, а у односу на В. Б. из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а. На решење Вишег суда у Београду К. 64/14, Кв. 2626/2014 од 8. августа 2014. године бранилац подносилаца је изјавио жалбу, коју је Апелациони суд у Београду одбио својим решењем Кж.2. 1836/2014 од 19. септембра 2014. године и потврдио првостепено решење.
Поступајући суд је оценио да су за ову меру испуњена оба потребна услова, и код одређивања и код продужења притвора, да је прописана казна затвора преко десет година, с тим што је код одређивања притвора сматрао да околности извршења кривичног дела представљају посебно тешке околности које оправдавају одређивање притвора, а код продужења притвора да су начин извршења или тежина последице довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што такође оправдава продужење притвора.
Виши суд у Београду је у образложењима оспорених решења детаљно анализирао околности извршења кривичног дела, време, место, начин извршења, однос окривљеног према извршеном делу, упорност са којом је дело извршено, наводећи појединачно сваки од ових елемената и пружајући разлоге којима оправдава одређивање и продужење притвора.
Такође, Апелациони суд у Београду је нашао да је ,,правилно првостепени суд према окривљеном В. Б. продужио притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је окривљени држављанин Републике Црне Горе, где има и пријављено пребивалиште, односно да на територији Републике Србије нема пријављено пребивалиште већ борави непријављено, које околности у повезаности са чињеницом да из списа предмета произилази да његова породица живи у Црној Гори, у Беранама и да је центар његових животних активности ван Србије, по налажењу суда представљају особите околности које указују да ће се окривљени уколико би био пуштен на слободу крити, односно дати у бекство, због чега се његово задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим. Такође по налажењу Апелационог суда у Београду правилно је првостепени суд према окривљеном В. Б. и окривљеном М. Р. продужио притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да су окривљени неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду К. 64/12 од 20. децембра 2013. године, оглашени кривим да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 5. у вези члана 33. Кривичног законика, за које им је изречена казна затвора од 20 (двадесет) година односно 18 (осамнаест) година, дакле изречена им је казна затвора преко 5 (пет) година, односно да су према наводима неправноснажне пресуде дело извршили из безобзирне освете тако што су лишили живота покојног С.Т, задајући му мачетама више снажних удараца у пределу главе и врата након чега се онесвестио, па су му окривљени одсекли главу, тело и мачете запалили, а одсечену главу у црној ПВЦ кеси оставили у прометној градској улици, испољавајући на тај начин према наводима неправноснажне пресуде нарочиту упорност, бруталност и безобзирност, као и висок степен насиља према оштећеном“.
Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврдили да постоје услови за одређивање и продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а у односу на М. Р, а у односу на В. Б. из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а. Наиме, поред висине запрећене казне, постојање посебно тешких околности кривичног дела које оправдавају одређивање притвора, као и начин извршења и тежина последице кривичног дела који су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што оправдава продужење притвора, су по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложени, без обзира на чињеницу да се у оба случаја суд позива на околности под којима је кривично дело извршено. Све што је суд навео у образложењима оспорених решења, по оцени Уставног суда, представља релевантне и довољне разлоге за одређивање и продужење притвора по наведеним законским основима ради несметаног вођења кривичног поступка.
Имајући у виду до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да им се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода уставне жалбе да „мера притвора траје више од шест година“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду релативно сложен, пре свега због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Подносиоци уставне жалбе наводе о повреди права из члана 31. Устава која је учињена оспореним решењима, превасходно заснивају на томе ,,да су престали да постоје разлози за даљу примену мере притвора и да су требали бити пуштени на слободу, да узнемирење јавности као разлог више не стоји јер је од извршења дела прошло више од шест година а узнемирење јавности може да постоји само један одређени временски период и са временом опада“.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносиоци уставне жалбе се у притвору налазе почев од 22. августа 2008. године, тако да су до подношења уставне жалбе у притвору боравили сваки понаособ по шест година и два месеца.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемчених права.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у законито спроведеном поступку, заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих одлучујућих чињеница и околности и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљенима притвор продужи, због чега Уставни суд налази да се наводи подносилаца уставне жалбе о повреди означених права не могу сматрати основаним те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Подносиоци уставне жалбе наводе ,,да им није достављен писмени отправак решења о продужењу притвора почев од дана 20. децембра 2013. године, када је суд објавио пресуду, па све до 24. јуна 2014. године, када су подносиоци примили решење, дакле више од пола године, чиме им је ускраћено право на жалбу из члана 36. став 2. Устава, с обзиром да су више од седам месеци провели у притвору без образложеног решења“.
Уставни суд је оценио да је оспорена радња трајала од 20. децембра 2013. године, када је Виши суд у Београду објавио пресуду К. 64/12, па до 24. јуна 2014. године, када су подносиоци уставне жалбе примили писмени отправак решења о продужењу притвора. Имајући у виду да је уставна жалба изјављена 22. октобра 2014. године, дакле по протеку законског рока предвиђеног за изјављивање, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неблаговремена у овом делу, те ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
При томе, Уставни суд напомиње да је Виши суд у Београду након изрицања пресуде К. 64/12 од 20. децембра 2013. године донео решење којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор до упућивања у установу за издржавање казне, што стоји на записнику о објављивању пресуде, заједно са констатацијом да су пресуда и решење објављени, а странке поучене о праву на жалбу.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН
У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-7932/2014 од 6. децембра 2018. године
Наведена Одлука Уставног суда донета је у предмету који је по више обележја екстреман – почев од тога да је у питању тешко кривично дело, дужина трајања притвора од 6 година и 2 месеца, 6 месеци притвора без урученог образложеног решења односно 6 месеци немогућности улагања правног лека, чињеница да је један од два оптужена после толико година трајања поступка проведеног у притвору ослобођен, до тога да је поступак пред Уставним судом трајао пуне 4 године, и то у односу на људска права која се морају разматрати хитно, да у изреци Одлуке Уставни суд атипично није истакао у односу на која људска права се уставна жалба одбија, а у односу на која одбацује, па закључно са тиме да је целокупан тон Одлуке срочен као да су се подносиоци жалили на притвор од 6 месеци и 2 дана, а не 6 година и 2 месеца – потенцирано речима да се „конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим“.
Бројни су разлози због којих нисам могла да подржим наведену Одлуку Уставног суда. Ипак, за потребе овог Издвојеног мишљења задржаћу се само на разматрању повреде члана 27. Устава, сматрајући ову повреду најфлагрантнијом.
Под тачком 5. образложења резон Уставног суда исказан је речима да је „оцену основаности тврдњи подносилаца о повреди права из чл. 27, 30, 32 и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава“.
Оваквим приступом Уставни суд је целокупну уставну жалбу свео само и искључиво на питање трајања притвора односно законску основаност продужења притвора, потпуно прелазећи преко свих осталих навода о повредама Уставом загарантованих права. Додатно, анализа повреде члана 31. сведена је само и искључиво на разматрање решења Апелационог суда од 19. септембра 2014. године, не разматрајући при том низ првостепених решења и другостепених решења донетих у периоду од два месеца, односно не улазећи у суштину целокупног тока поступка о продужавању притвора.
Не слажем се са приступом који полако постаје доктрина рада Уставног суда – анализа само и искључиво последњег правног акта у низу. Уставни суд није контролор рада судова; уставносудска заштита се не сме свести на контролисање да ли су решење или пресуда написани у складу са законом; задатак и смисао постојања и рада Уставног суда је у заштити Устава, у примени и тумачењу уставних права и у заштити људских права појединаца гарантованих Уставом.[1]
Овај конкретан уставносудски предмет морао се разматрати у целини, у временском континуитету и следу корака, од тренутка када је првостепени суд донео пресуду, усмено објавио изреку пресуде и решење о продужавању притвора, констатовао их у записнику, потом недостављањем писменог образложеног отправка решења о продужењу притвора онемогућио подношење жалбе, преко констатације председника суда да постоји пропуст у раду суда, потом низа првостепених решења о продужавању притвора и другостепених решења о укидању првостепених решења, до оног последњег решења Апелационог суда којим је првостепено решење о продужавању притвора потврђено.
У следу активности у временском континуитету огледа се континуитет потенцијалних повреда уставних права, те стога и не треба свести цео случај под гаранције само једног уставног права, конкретно члана 31. који пружа заштиту у односу на трајање притвора. У Уставу Републике Србије, (за разлику од нпр. Европске конвенције о људским правима и основним слободама у коме је право на слободу и безбедност обухваћено чланом 5.), конципиран је већи број уставних права којима се гарантују различити аспекти и различите фазе заштите права на личну слободу и безбедност. Са становишта каталога људских права ради се о једном праву – праву на слободу, а које је уставотворац раздвојио на засебне уставне одредбе, док је telos свима њима идентичан. Управо градација заштите и различити аспекти права на слободу како су конципирани у Уставу, јасно се виде и у овом предмету. Утолико свођење целог предмета само на једно уставно право, доводи до тога да се остали аспекти предмета уопште не обрађују. Уставни суд не даје ни речи о њима - deni de justice у ери заштите људских права у којој деламо.
Става сам да је у овом конкретном случају дошло до повреде члана 27. став 3. Устава.
Начелно, треба истаћи да је члан 27. Устава основна уставна одредба посвећена праву на слободу и безбедност, чије се дејство протеже на целокупан ток и трајање поступка у коме је слобода ограничена, до правоснажности пресуде о кривици. Основни ratio овог права, његова есенција, изражени су у првој реченици овог члана: „Свако има право на личну слободу и безбедност“. Иста оваква реченица основ је права на слободу и безбедност личности и у члану 5. став 1. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, као и у члану 9. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Telos права на слободу и безбедност опредељен је у наставку, на исти начин и у Уставу, Европској конвенцији и Међународном пакту – циљ је обезбеђење да нико не буде лишен слободе на произвољан начин. Произвољност се спречава допуштањем лишења слободе „само из разлога и у поступку који су предвиђени законом“. Чињеница пак да је у Универзалној декларацији о људским правима из 1948. године место права на слободу и безбедност у формулацији члана 3. – „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“ - говори у прилог значаја овог права, односно његовом карактеру фундаменталног људског права.
Одредбом члана 27. став 3. Устава утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито. Европска конвенција о људским правима и основним слободама на исти начин овај аспект личне слободе формулише у члану 5. став 4. Дакле, елементи одредбе су: 1) свако лишен слободе, 2) има право на жалбу, 3) суд дужан да хитно одлучи, 4) размотри законитост лишења слободе, 5) пусти на слободу ако утврди незаконитост.
Гаранције овог аспекта права на слободу у конкретном предмету су повређене до мере потпуне негације. Да би се остварило право на подношење жалбе гарантовано чланом 27. став 3. Устава неопходно је да решење о притвору буде достављено. У овом уставносудском предмету право на жалбу суду било је онемогућено читавих 6 месеци, чиме је онемогућено дејство и осталих гаранција овог аспекта права на слободу као што је то нпр. дужност суда да хитно одлучи по жалби.
Наиме, чињеница да је пресуда објављена усмено, за њом у наставку усмено објављено продужавање притвора оптужених до упућивања у установу за издржавање казне, као и усмено дата поука о праву на жалбу, те чињеница да је то констатовано у записнику, тек је један део поступања на које је кривични суд обавезан Уставом и законом. Суд је у обавези да јавно објављену изреку пресуде и одлуку о продужењу притвора преточи у писану пресуду и решење, изнесе образложења, а писмене отправке образложених пресуде и решења достави. Од тренутка достављања почиње да тече рок за изјављивање жалбе и оваква правна ситуација под заштитом је члана 27. став 3. Устава.
У овом конкретном случају поступак о продужавању притвора је застао на пола пута, онемогућавајући изјављивање жалбе, а чиме је дошло до кршења члана 27. став 3. Устава.
Посебно је потребно осврнути се на реч „свако“. Реч „свако“ појављује се на почетку става 1. и става 3. члана 27. Устава. Наиме, реч „свако“ буквално то и значи. Другим речима, и особа која је осуђена на казну затвора првостепеном пресудом заштићена је Уставом од произвољног лишења слободе. Тумачење речи „свако“ дато је у Општем коментару број 35 Комитета за људска права, а у односу на члан 9. Међународног пакта о политичким и грађанским правима.[2] У тачки 3. Општег коментара број 35 наведено је таксативно ко се све има сматрати као „свако“, међу којима је и онај ко је осуђен за кривично дело. Наведено разумевање подржано је од стране Европског суда за људска права. Јуриспруденција овог суда изнедрила је ставове да чињеница да постоји пресуда, не прејудицира поступак у односу на лишење слободе (видети нпр. случај М. против Немачке, Пресуда од 17. децембра 2009, пар.86-89; случај Дел Рио Прада против Шпаније, Пресуда од 21. октобра 2013, пар. 123-126).[3] Ова логика препознаје се и у нашем Законику о кривичном поступку који прописује посебан живот и третман првостепене пресуде и решења о продужењу притвора, почев од тога да се израђују у одвојеним отправцима, као пресуда и решење, до тога да имају посебне и одвојене жалбене поступке. Дакле, чињеница да је првостепеном пресудом установљена кривица и донета осуђујућа пресуда, не значи да се притвор продужава по аутоматизму и без посебне двостепене процедуре.
У односу на овакав приказ члана 27. Устава, истичем став Суда, изражен под тачком 6.: „...Уставни суд напомиње да је Виши суд у Београду након изрицања пресуде К. 64/12 од 20. децембра 2013. године, донео решење којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор до упућивања у установу за издржавање казне, што стоји на записнику о објављивању пресуде, заједно са констатацијом да су пресуда и решење објављени, а странке поучене о праву на жалбу.“ Овај став изнет је у делу Одлуке у коме Уставни суд одбацује наводе о повреди члана 36. став 2. Устава, засновано на разлогу неблаговремености.
Нејасно ми је како у оваквој правној ситуацији Уставни суд није угледао члан 27. став 3. Устава. Нејасно ми је да је Уставни суд ситуацију подношења жалбе на решење суда у односу на лишење слободе ставио у контекст члана 36. став 2., а не у контекст члана 27. став 3. Право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. је право које на општи начин гарантује и штити жалбени поступак у односу на све поступке. Право на слободу, као фундаментално људско право, посебно је обезбеђено, додатно утврђено посебним гаранцијама заштите. Ограничавање слободе подвргнуто је посебној процедури и Уставној и законској. С обзиром на то, оно представља lex specialis у односу на право на правно средство. А када су у односу lex specialis и lex generalis првенство у примени увек има онај „посебни“.
Дакле, у материји лишења слободе није се жалбени поступак могао свести на право на правно средство. Овде је тема жалбе на лишење слободе и на ту правну ситуацију се морао применити члан 27. Устава који извире из права на слободу.
Додатну пажњу привлачи резон Уставног суда који записник о објављивању пресуде као да поистовећује са пресудом и решењем, односно њиховим писменим и образложеним отправцима, потпуно тиме мењајући правну природу записника. Место, улога и значај записника о објављивању пресуде, као и у склопу њега решење о продужењу притвора са позивом на законски основ и без образложења, не може се поистоветити са образложеном пресудом и решењем која се достављају пуномоћнику и окривљенима, у односу на које се износи жалба, у року од пријема пресуде односно решења.
Колапс у процедури пред редовним судом превазиђен је обраћањем пуномоћника министру правде, као и председницима Врховног касационог суда, Апелационог суда у Београду и Вишег суда у Београду. У процедури у којој се колапс у раду суда превазилази ургенцијом представнику извршне власти, те председницима судова, односно констатацијом председника надлежног суда да је притужба пуномоћника основана, и када решење о продужењу притвора коначно бива достављено после ургенције и реакције председника суда, несхватљиво је да Уставни суд чак не нађе за сходно ни да мериторно размотри наводе пуномоћника подносиоца о повреди члана 27. Устава.
Др Тијана Шурлан
Судија Уставног суда
[1] Реченица исказана у односу на надлежност поступања по уставним жалбама.
[2] United Nations, International Covenant on Civil and Political, Human Rights Committee, General Comment No.35-Article 9, 16. December 2014, par.3-4.
[3] Сугестија за даље читање - у наведене две пресуде Европски суд за људска права, у назначеним параграфима, позива се на већи број својих пресуда у којима је потврђивао наведени став.