Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Милан Шкулић , др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М, Т . Ж . и С . М . С, св их из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јануара 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. М, Т . Ж . и С . М . С . изјављена против пресуде Првог о сновног суда у Београду П. 90979/10 од 23. децембра 2015. г одине и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4101/16 од 10. августа 201 6. године и утврђује да је подноситељкама уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу у односу на ове пресуде уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подноситељки уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
3. Одбацује се уставна жалба . М, Т. Ж. и С. М. С. изјављена против решења Врховног касационог суда Рев. 778/17 од 29. марта 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М, Т . Ж . и С . М . С, све из Београда, подне ле су Уставном суду, 26. октобра 2016. године, преко пуномоћника Ђ. П, адвоката из Београда, уставну ж албу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину, из члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Подноситељке су уз уставну жалбу доставил е решење Првог основног суда у Београду О. 2571/16 од 11. јула 2016. године, које је постало правноснажно 12. септембра 2016. године, којим су оглашене за наследнике по законском основу наслеђивања иза пок. М . М , који је преминуо у Београду 19. марта 2016. године .
Образлажући наводе на којима заснивају тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, подноси тељке истич у да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њиховог правног претходника довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива ју на тврдњи о произвољној примени ма теријалног права и пропусту судова да образложе судск е одлук е, тј. да оцене наводе које је током поступка износио њихов правни претходник и доказе који су му ишли у прилог. Наводе о повреди права на н акнаду штете и права на имовину подноси тељке заснива ју на истим разлозима које су ист акли у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Подноситељке су предложи ле да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорене пресуде, те да им се утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде Уставом зајемчених права и досуде трошкови на име састава уставне жалбе.
Допуном уставне жалбе од 18. септембра 2018. године подноси тељке су прошири ле уставну жалбу и на решење Врховног касационог суда Рев. 778/17 од 29. марта 2018. године, и то због повреде права на правично суђење , права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину. Образлажући повреду права на једнаку заштиту права, подноситељке су наве ле да је Врховни касациони суд у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносио различите одлуке, те је прихватао да одлучује о ванредној ревизији и укидао је нижестепене пресуде - оцењујући да је у радњама туженог било незаконитог и неправилног рада. У прилог томе, достављен је већи број решења Врховног касационог суда. Подноситељке су прецизира ле зах тев из уставне жалбе, тако што су предложи ле да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и ревизијско решење и да обавеже Републику Србију да им накнади нематеријалну штету због повреде Уста вом зајемчених права, као и да им досуди трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Првим основним судом у Београду водио се парнични поступак по тужби тужиоца М. М . из Београда против туженог Града Београда ради накнаде штете. Тужилац је преминуо 19. марта 2016. године, а подноситељке уставне жалбе оглашене су за његове законске наследнике решењем Првог основног суда у Београду О. 2571/16 од 11. јула 2016. године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4101/16 од 10. августа 201 6. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена уставном жалбом такође оспорена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду П. 90979/10 од 23. децембра 2015. године којом је , у ставу првом изреке , одбијен тужбени захтев тужиоца М . М . из Београда којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му на име накнаде штете због изгубљене добити исплати износ од 500.630,77 динара , са законском затезном каматом , и то на опредељене месечне износе за пе риод почев од јуна 2004. године, закључно са априлом 2008. године, па све до исплате, док је, другим ставом изреке , утврђено да је тужба повучена у делу којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене добити исплати износ од 69.369,23 динара, са припадајућом каматом, трећим ставом изреке тужилац је ослобођен плаћања судских такси, а четвртим ставом изреке тужилац је обавезан да туженом Граду Београду накнади трошкове парничног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено : да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац 28. јуна 2004. године поднео надлежном органу туженог пријаву за обављање ауто-такси превоза путника; да је решењем надлежног органа туженог од 19. септембра 2005. године утврђено да тужилац не испуњава услове прописане Одлуком о ауто-такси превозу („Службени лист Града Београда“, бр. 12/02, 5/03 и 14/04) којом ј е, између осталог , било предвиђено да физичко лице може обављати такси превоз као предузетник ако поред општих услова утврђених законом испуњава и услов да постоји слободно место за такси возило; да је Одлуком Уставног суда Србије IУ број 53/2004 („Службени гласник РС“, број 90/05) утврђено да одредбе члана 6. став 1. тачка 7) и члана 11. став 4. Одлуке о такси превозу и одредбе тачке 3) Плана потреба за аутотакси превоз у Београду за 2005. годи ну нису у сагласности са Уставом Републике Србије и законом, након чега је Градско веће Града Београда решењем од 20. децембра 2006. године поништило решење од 19. септембра 2005. године и предмет вратило првостепеном органу на поновни поступак; да је по захтеву за измену појединачног акта, решењем надлежног првостепеног органа туженог из 2008. године тужиоцу дата сагласност за обављање делатности ауто-такси превоза; да је, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд правилно применио одредбе материјалног права, и то одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, налазећи да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом, јер је орган туженог поступао у складу са важећим законским и подзаконским општим актима када је решењем од 19. септембра 2005. године одбио захтев тужиоца; да су органи туженог доношењем нове одлуке у августу 2008. године којом су дозволили тужиоцу обављање такси делатности отклонили последице неуставне и незаконите одлуке; да је тужилац имао на располагању сва правна средства по Закону о општем управном поступку и Закону о управном спору којима је могао издејствовати одлуке надлежних органа, па и у случају непоступања органа управе у прописаном року, т ј. за случај ћутања администрације.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 778/17 од 29. марта 2018. године, у ставу првом изреке, није прихваћено одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4101/16 од 10. августа 201 6. године као изузетно дозвољеној, док је у ставу другом изреке одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против побијане другостепене пресуде. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено да Врховни касациони суд налази, да у конкретном случају, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, с обзиром на то да су образложења побијаних пресуда за одлуку о одбијању тужбеног захтева тужиоца у складу са ставом Врховног касационог суда да се законитост поступања органа управе цени према пропису који је био на снази у време поступања, односно доношења одлуке надлежног органа; да су разлози на којима је заснована другостепене одлука у том смислу одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси Врховног касационог суда, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права, као и да из тих разлога ни у случају прихватања одлучивања о изјављеној ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, не би дошло до повољнијег исхода спора за тужиоца.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указују подноси тељке уставне жалбе, утврђена су следећа основна људска права, и то: право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.) , право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе у делу у коме су оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 90979/10 од 23. децембра 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4101/16 од 10. августа 2016. године, са становишта истакнуте повреде права на једн аку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да је поводом више уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права , зајемчено чланом 36. став 1. Устава . То су, поред осталих, и одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године.
Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је правни претходик подноси тељки уставне жалбе у парничном поступку који је претходио уставносудском био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предметима Уж-8979/2014 и Уж-8847/2014.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је и подноси тељкама уставне жалбе у овом уставносудском предмету повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Одлуке Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У погледу навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење, које подноси тељке заснива ју, између осталог, и на тврдњи о произвољној примени материјалног права од стране првостепеног и другостепеног суда, Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд је, у конкретном случају, оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих су сматрали да није основан предметни тужбени захтев тужиоца за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Наиме, поступајући судови су оценили да се поступање органа туженог, у околностима конкретног случаја, не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да је у поступку утврђено да су надлежни органи приликом одлучивања о захтеву тужиоца поступали у складу са тада важећим прописима. Такође, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став редовних судова да се неправилности које су могуће у раду органа локалне самоуправе приликом иницирања и вођења правних поступака редовно отклањају одговарајућим правним средствима.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду и да је Врховни касациони суд у решењу Рев. 778/17 од 29. марта 2018 . године, којим није прихватио да одлучује о ревизији подноситељки као изузетно дозвољеној, констатовао да правно схватање изражено у побијаној одлуци не одступа од става израженог у одлукама Врховног касационог суда у предметима који се заснивају на истом или битно сличном чињеничном стању ствари да се законитост поступања органа управе цени према пропису који је био на снази у време поступања односно доношења одлуке надлежног органа .
Уставни суд налази да нема основа ни за тврдње подноситељки да им је због неразматрања одређених навода и доказа повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, будући да поменуто право не подразумева обавезу суда да пружи одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе (видети пресуду Е вропског суда за људска права Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године).
С обзиром на то да подноситељке уставне жалбе повреду права из члана 35. став 2. и члана 58. Устава, у суштини, заснива ју на истим разлозима које су истица ле и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су и наводи подноси тељки о повреди права на накнаду штете и права на имовину очигледно неосновани.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Како су, по оцени Уставног суда , у оспореним пресудама изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену о неоснованости предметног тужбеног захтева за накнаду штете, Уставни суд је, сагласно одредб ама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права довољно да се постигне правично задовољење за подноси тељке уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено решење Врховног касационог суда Рев. Рев. 778/17 од 29. марта 2018. године , Уставни суд је оценио да подноситељке уставне жалбе оспорава ју наведено ревизијско решење искључиво у погледу одлуке о допуштености ревизије као изузетно дозвољене, у смислу члана 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), и то због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину .
У том смислу, Уставни суд подсећа да парнична странка има само процесну могућност да изјави „изузетну“ ревизију, а оцена њене допуштености је у искључивој диспозицији Врховног касационог суда. Ово посебно имајући у виду да је наведено правно средство установљено ради разматрања правних питања од општег интереса и правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Стога је Врховни касациони суд, који се као највиши суд у Републици Србији стара о уједначавању судске праксе, једино надлежан да оцени да ли је у конкретном случају из овог разлога ревизија изузетно дозвољена. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорено ревизијско решење донето поводом посебне ревизије не може довести у везу са повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Такав став Уставни суд је заузео и у Решењу Уж-683/2013 од 13. марта 2014. године.
Испитујући наводе подноситељки о повреди права на једнаку заштиту пр ава, Уставни суд је утврдио да су подноси тељке, као доказ неједнаког поступања Врховног касационог суда, доставиле већи број решења тог а суда, а којима је прихваћено одлучивање о ревизијама тужилаца као изузетно дозвољеним и којима су укинуте нижестепене пресуде. Уставни суд констатује да се такве судске одлуке, по правилу, не могу сматрати доказом о неједнаком поступању суда, будући да њима није коначно одлучено о тужбеном захтеву за накнаду штете, већ су укинуте нижестепене пресуде и предмет је враћен на поновно одлучивање првостепеном, односно другостепеном суду. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да се, у околностима конкретног случаја, приложене судске одлуке не могу прихватити као доказ о постојању „дубоких и дуготрајних разлика“ у пракси Врховног касационог суда, а што би представљало разлог за утврђење повреде права из члана 36. став 1. Устава. Овакав закључак утемеље н је на разлозима датим у образложењу Одлуке Уж. 5839/2015 од 18. октобра 2018. године.
С обзиром на то да подноситељке уставне жалбе повреду права из члана 35. став 2. и члана 58. Устава у односу на оспорено ревизијско решење, у суштини, заснивају на истим разлозима које су истицале и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су и наводи подноситељки о повреди права на накнаду штете и права на имовину очигледно неосновани.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу и у овом делу као очигледно неосновану, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подноситељки за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.