Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Јован Ћирић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „E. “ АД из Новог Сада и С. Ј. из Бачког Петровца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јануара 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба „E.“ АД и С. Ј. изјављена против пресуде Привредног суда у Новом Саду Пк. 264/14 од 9. новембра 2015. године и пресуде Привредног апелационог суда у Београду Пкж. 412/15 од 20. априла 2016. године због повреде прав а на правну сигурност у казненом праву, зајемчено г одредб ом члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. „E.“ АД из Новог Сада и С. Ј. из Бачког Петровца су , 10. јуна 201 6. године, преко пуномоћника О. Б , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Привредног суда у Новом Саду Пк. 264/14 од 9. новембра 2015. године и пресуде Привредног апелационог суда у Београду Пкж. 412/15 од 20. априла 2016. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву и права на једнаку заштиту права , зајемчених одредбама члана 34. ст. 1. и 4. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .
Подносиоци у уставној жалб и, поред осталог, наводе:
- да су оспореним пресудама правноснажно оглашени одговорним и кажњени због извршења привредних преступа прописаних Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма;
- да су у поступку који се водио по привредним преступима пред Привредним судом у Новом Саду истицали да је, за идентичне радње пропуштања, које су им стављен е на терет у овом поступку, против њих већ вођен поступак за кажњиво дело, јер је Народна банка Србије спровела управни поступак за радње за које је предвиђено, између осталог, изрицање новчане казне, чиме је повређено правно начело ne bis in idem и тиме право на правну сигурност у казненом праву, зејемчено одредбом члана 34. став 4. Устава;
- да су се у току поступка позивали на повреду начела ne bis in idem;
- да су оспореним пресудама оглашени одговорним за извршење радњи које Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма не предвиђа као кажњиву радњу, јер је прибављање података о стварном власнику странке на непрописан начин, због чега су оглашени одговорним за привредне преступе, предузето 10. јуна 2011. и 18. октобра 2011. године, а не у време назначено као време извршења преступа (24. јануар 2013. и 27. децембар 2013. године), због чега је наступила застарелост гоњења, па је и тиме повређено право подносилаца на правну сигурност у казненом праву;
- да су оспореним пресудама оглашени одговорним за пропуштање сачињавања докумената и предузимање радњи које Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма нису ни прописан е, па је осудом за дело које нема обележја привредног преступа, односно за непредузимање нечега на шта их наведени закон и не обавезује, такође повређено право подносилаца на правну сигурност у казненом праву, азјемчено одредбом члана 34. став 1. Устава;
- да је суд био дужан да у конкретном случају примени институт незнатне друштвене штетности, јер су последице пропуштања радњи због којих су кажњени малог значаја и без икаквих штетних последица, на шта указују и испод минимума изречене новчане казне, па је суд одбијањем да примени овај институт повредио право подносилаца на једнаку заштиту пред судовима, зајемчену одредбом члана 36. став 1. Устава.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалб у и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увид ом у документацију приложену уз уставну жалбу и оспорене пресуде утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Привредног суда у Новом Саду Пк. 264/14 од 9. новембра 2015. године подносиоци су оглашени одговорним зато што нису прибавили на прописан начин податке о стварном власнику странака (клијената банке који врше новчане трансакције), зато што нису извршили радње и мере познавања и праћења странке , зато што нису прибавили податке, које су у оквиру радњи и мера познавања и праћења странке приликом вршења трансакције у износу већем од 15.000.00 евра, били дужни извршити, зато што нису примењивали листу индикатора за препознавање лица и трансакција за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма, чиме су извршили привредне преступе из члана 88. став 1. тачка 15) у вези са ставом 2 , из члана 88. став 1. тачка 2) у вези са ставом 3, из члана 89. став 1. тачка 2) у вези са ставом 2. и из члана 89. став 1. тачка 11) у вези са ставом 2. Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма, па су им изречене јединствене новчане казне у износу од 300.000,00 динара за правно лице, а за одговорно лице у износу од 40.000,00 динара.
Одлучујући о жалбама окривљених, изјављеним против првостепене пресуде, Привредни апелацион и суд у Београду је 20. априла 2016. године донео оспорену пресуду Пкж. 412/15, којом је изјављене жалбе одбио као неосноване и првостепену пресуд у потвр дио, у потпуности прихватајући ставове и оцене првостепеног суда.
У образложењ у оспорене другостепене пресуде је , поред осталог, наведено:
„Не могу се прихватитит жалбени наводи окривљених да је радња извршења првог привредног преступа, који се односи на прибављање података о стварном власнику странака којима с у извршене трансакције, извршене 2011. године када су ти подаци прибављени. Наиме, када се има у виду да су предмет Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма радње и мере које се предузимају ради спречавања и откривања прања новца и финансирања тероризма, те имајући у виду да се ове мере предузимају при успостављању пословног односа са странком, као и при вршењу трансакције у износу од 15.000,00 евра или више у динарској противвредности, то је извесно да је релевантан временски моменат у ком се морају поседовати подаци о стварном власнику странака моменат вршења трансакције. Тачније, у моменту вршења трансакције се утврђује да ли је обвезник, овде окривљено правно лице, неопходне податке о странкама прибавио на прописан начин, те сходно томе да ли располаже валидним подацима.
У вези са привредним преступом описаним под тачком 2. изреке, не могу се прихватити жалбени наводи окривљених да предметни привредни преступ представља незнатну друштвену штетност. Имајући у виду заштитни објект Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма, као и циљ који се истим жели постићи, то се у конкретном случају не може применити институт незнатне друштвене штетности.
У вези са жалбеним наводима окривљених којима се оспорава извршење привредног преступа описаног под тачком 3. изреке првостепене пресуде, треба истаћи да се окривљенима ставља на терет да за странке наведне у овој тачки пресуде окривљени нису поседовали документацију, нити било какву евиденцију података о стварним власницима тих странака. Имајући изнето у виду, неспорно је и из записника о контроли, који је саставила Народна банка Србије приликом вршења контроле пословања окривљеног правног лица, произлази да је окривљено правно лице за оба случаја која наводи као спорне, располагао подацима о стварном власнику ових странака, али да у досијеу није било никаквих података и документације о истим...
У вези са привредним преступом из члана 89. став 1. тачка 2) и став 2. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма, окривљени истичу да јесу примењивали листу индикатора за препознавање лица и трансакција за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма, али да о томе нису саставили писане белешке, коју обавезу Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма ни не налаже. Овакви жалбени наводи окривљених потпуно су неприхватљиви с обзиром да се у одсуству писаних белешки о извршеној анализи одређених трансакција, не би могла ни контролисати примена листе индикатора за препознавање лица и трансакција за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма. Штавише, у записнику Народне банке је констатовано да је окривљена банка за поједине трансакције на које се могао применити неки од индикатора за препознавање сумњивих трансакција и лица сачињавала белешке о извршеној анализи, док за трансакције таксативно наведене под тачком 4. изреке пресуде овакве белешке нису сачињене, иако се на те трансакције морала применити листа индикатора, а само би сачињене белешке и у том смеру даље предузети кораци представљали доказ да је извршена анализа и да је у односу на предметне трансакције примењена листа индикатора“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 9. Закона о банкама („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 91/10 и 14/15), поред осталог, прописано је: да Народна банка Србије, у поступку утврђеном овим законом, врши контролу бонитета и законитости пословања банака, спроводи реструктурирање банке и, на основу надлежности утврђених овим законом, решава о правима, обавезама и правним интересима лица (став 1.); да се на поступак из става 1. овог члана сходно примењују одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није друкчије уређено (став 2.); да у поступку из става 1. овог члана Народна банка Србије одлучује решењем (став 3.); да је решење из става 3. овог члана коначно (став 4.); да се против решења из става 3. овог члана може водити управни спор, али тужба против овог решења не може спречити ни одложити његово извршење (став 5.); да у управном спору против решења из става 3. овог члана суд не може решити управну ствар за чије је решавање овим законом утврђена надлежност Народне банке Србије (став 6.).
Чланом 102. Закона, поред осталог, прописано је: да Народна банка Србије врши контролу бонитета и законитости пословања банке у складу са овим законом и другим законом по којем је Народна банка Србије надлежна за вршење надзора над пословањем банака (став 1.); да контролу у смислу става 1. овог члана Народна банка Србије врши посредно – контролом извештаја и друге документације коју банка доставља Народној банци Србије у складу са овим законом, као и других података о пословању банке којима Народна банка Србије располаже, и непосредно – увидом у пословне књиге и другу документацију банке (став 2.); да Народна банка Србије може извршити контролу над било којим чланом банкарске групе на начин утврђен у ставу 2. овог члана (став 3.); да Народна банка Србије може прописом утврдити обавезу банака да плаћају накнаду за вршење контроле из овог члана, као и начин обрачуна, рокове плаћања и друга питања у вези са овом накнадом (став 6.); да Народна банка Србије може прописати ближе услове и начин вршења контроле из овог члана (став 7.).
Члан 110. став 1. тачка 1) овог закона је предвиђао да ће, ако контролом из члана 102. овог закона утврди да је банка поступала супротно одредбама овог закона, других закона по којима је Народна банка Србије надлежна за вршење надзора над пословањем банака, прописа Народне банке Србије или других прописа, или стандардима опрезног банкарског пословања, односно на други начин који угрожава бонитет банке – Народна банка Србије према тој банци, у складу с критеријумима прописаним у члану 116. овог закона, између осталог, упутити писмену опомену.
Одредбом члана 112. став 1. тачка 1) Закона је предвиђено да решење којим се изричу налози и мере за отклањање неправилности утврђених у пословању доноси се, поред осталог, за банку у чијем се пословању контролом утврде неправилности које би могле угрозити њено финансијско стање, док је ставом 2. тачка 1) прописано да се решењем из става 1. овог члана банци налаже да у одређеном року спроведе једну или више од следећих активности: 1) да своје пословање усклади с прописима, а ставом 3. истог члана да се решењем из става 1. овог члана утврђује начин на који ће банка отклонити утврђене неправилности, као и рокови у којима ће то учинити и о томе обавестити Народну банку Србије, а може се утврдити и орган управљања или члан овог органа који је одговоран за спровођење активности из тог решења.
Одредба члана 113. став 4. овог закона прописује да ће, кад утврди да ли је банка благовремено поступила у складу с мерама из става 1. овог члана (и у којој мери) – Народна банка Србије обуставити поступак контроле банке или ће банци изрећи нову меру из тог става, односно неку од мера из члана 110. овог закона, у складу с критеријумима из члана 116. овог закона.
Члан 117. став 1. Закона је прописивао да Народна банка Србије може, независно од предузимања мера из чл. 111 до 115. овог закона или заједно с тим мерама, банци, као и члану управног, односно извршног одбора банке изрећи новчану казну за поступање супротно одредбама овог закона, прописима Народне банке Србије и другим прописима.
Одредбом члана 8. став 1. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, бр. 20/09, 72/09, 91/10 и 139/14), важећим у време вршења контроле и доношења оспорених пресуда, било је прописано де је обвезник (у конкретном случају банка) дужан, ако овим законом није другачије одређено, да: 1) утврди идентитет странке; 2) провери идентитет странке на основу докумената, података или информација прибављених из поузданих и веродостојних извора; 3) утврди идентитет стварног власника странке и провери његов идентитет у случајевима прописаним овим законом; 4) прибави информације о сврси и намени пословног односа или трансакције и друге податке у складу са овим законом; 5) редовно прати пословање и проверава усклађеност активности странке са природом пословног односа и уобичајеним обимом и врстом пословања странке.
Члан 20. Закона је прописивао: да је обвезник дужан да утврди идентитет стварног власника правног лица и лица страног права прибављањем података из члана 81. став 1. тачка 14) овог закона (став 1.); да је обвезник дужан да податке из става 1. овог члана прибави увидом у оригинал или оверену копију документације из званичног јавног регистра, која не сме бити старија од три месеца, те да се подаци могу прибавити и непосредним увидом у званични јавни регистар у складу са одредбама члана 15. ст. 4. и 6. овог закона (став 2.); да је, ако из званичног јавног регистра није могуће прибавити све податке о стварном власнику странке, обвезник дужан да прибави податке који недостају увидом у оригинал или оверену копију исправе и друге пословне документације, коју му доставља заступник, прокуриста или пуномоћник странке, а податке које из објективних разлога није могуће прибавити на начин утврђен у овом члану, обвезник прибавља из писмене изјаве заступника, прокуристе или пуномоћника странке (став 3.); да је обвезник дужан да, на основу процене ризика за прање новца и финансирање тероризма, врши проверу идентитета стварног власника правног лица и лица страног права тако да зна власничку и управљачку структуру странке и да зна ко су стварни власници странке (став 4.).
Одредба члана 50. став 1. Закона је прописивала да су обвезник и адвокат дужни да израде листу индикатора за препознавање лица и трансакција за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма, док је став 3. прописивао да су обвезник и адвокат дужни да приликом утврђивања основа сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма и других околности у вези са тим примењују листу индикатора из става 1. овог члана.
Члан 88. став 1. овог закона је прописивао да ће се новчаном казном у износу од 500.000 до 3.000.000 динара казнити за привредни преступ правно лице ако, између осталог, не изврши радње и мере познавања и праћења странке из члана 8. став 1. овог закона (тачка 2.) , односно уколико не утврди идентитет стварног власника странке, не прибави прописане податке или их не прибави на прописани начин (члан 20. ст. 1-3.) (тачка 15)).
Чланом 89. Закона је било прописано да ће се новчаном казном у износу од 50.000 до 1.500.000 динара казнити за привредни преступ правно лице ако не прибави све прописане податке (члан 21) (тачка 2)); ако не примењује листу индикатора за препознавање лица и трансакција за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма (члан 50. став 3) (тачка 11)).
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је извршио детаљан увид у документацију достављену уз уставну жалбу, након чега је оценио да су наводи подносилаца уставне жалбе о повреди означеног уставног права неосновани.
Подносиоци уставне жалбе првенствено истичу да је за радње пропуштања које су им стављене на терет у поступку за привредни преступ, против њих већ вођен поступак за кажњиво дело, јер је Народна банка Србије спровела управни поступак за радње за које је предвиђено, између осталог , изрицање новчане казне, због чега је поступак који је Народна банка Србије против њих спровела казнени поступак, па је поновним вођењем поступка за исте радње повређено правно начело ne bis in idem и тиме право подносилаца на правну сигурност у казненом праву, зејемчено од редбом члана 34. став 4. Устава.
Уставни суд пре свега истиче да је надлежност Народне банке Србије , на основу одредаба чл. 9. и 102. Закона о банкама, да врши контролу бонитета и законитости пословања банака у складу са овим законом и другим законом по којем је Народна банка Србије надлежна за вршење надзора над пословањем банака , и чињенице које у том поступку утврђује и на којима заснива своје мере тичу се искључиво тога да ли је банка поступила супротно одредбама овог закона, других закона по којима је Народна банка Србије надлежна за вршење надзора над пословањем банака, прописа Народне банке Србије или других прописа, или стандардима опрезног банкарског пословања, односно на други начин који угрожава бонитет банке.
У конкретном случају Народна банка Србије је, у оквиру својих надлежности, контролисала управљања ризиком од прања новца и финансирања тероризма , односно да ли „E.“ АД спроводи све мере и радње прописане Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма.
Утврђене појединачне чињенице, на којима је заснована писмена опомена Народне банке Србије, послужиле су као основ за утврђивање релевантног чињеничног стања као целине, односно утврђивање недостатака у поступању банке, који би могли да доведу де неадекватне идентификације и процене нивоа ризика од прања новца и финансирања тероризма и процене нивоа ризика, који би банку могли томе изложити, а који су, како је утврђено, такви да битно и непосредно не утичу на финансијско стање банке, али би могли имати такав утицај ако се не би отклонили. Идентификујући недостатке, који се односе на 1) непоштовање унутрашњих аката банке, 2) недостатке унутрашњих аката банке, 3) необез беђење одговарајућег претраживања евиденција о пословним односима успостављеним преко пуномоћника, Народна банка Србије је 16. јула 2014. године упутила „E.“ АД писмену опомену Г. 5304 , као једну од мера на које је Законом о банкама овлашћена у поступку контроле, налажући банци да у року од 60, односно 90 дана предузме активности ради отклањања уочених недостатака и пропуста, те да у року од 15 дана од дана истека рокова за извршење наложених активности достави Народној банци Србије доказ о отклоњеним неправилностима.
Како је „E.“ АД у остављеним роковима отклонила утврђене неправилности, Народна банка Србије је 26. јануара 2016. године донела закључак Г. 575, којим је обуставила поступак контроле ове банке.
Имајући у виду претходно наведено, као и наводе уставне жалбе и садржину оспорених пресуда, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе у току поступка који се против њих водио због привредних преступа пред Привредним судом у Новом Саду, истицали да је Народна банка Србије над „E .“ АД спровела управни поступак контроле који, по својој природи, спада у казнено законодавство, јер у тој процедури контролисаним лицима може бити изречена и казна, а радње наведене у оптужном предлогу су биле предмет казненог поступка у коме је изречена писмена опомена, чиме је повређено начело ne bis in idem – да нико не може два пута бити гоњен и кажњен за исту ствар.
Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem (први, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; други, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста ( idem); трећи, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, Уставни суд је пошао пре свега од првог и елиминационог критеријума, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна.
Уставни суд најпре констатује да, из садржине оспорених пресуда и писмене опомене, произлази да је Народна банка Србије, у оквиру своје надлежности вршења контроле бонитета и законитости пословања банке, подносиоцу уставне жалбе „E .“ АД изрекла писмену опомену Г. 5304 од 16. јула 2014. године као корективну меру у поступку контроле законитости пословања банке.
Уставни суд даље налази да Народна банка Србије, предузимајући радње у поступку контроле бонитета и законитости пословања банака, предвиђене чланом 9. Закона о банкама, у случају утврђене неправилности има овлашћење да, сагласно одредби члана 110. став 1. тачка 1) овог закона, банци упути писмену опомену, као корективну меру, кој ом се указује на недостатке у раду, који нису битно ни непосредно утицали на њено финансијско стање али би могли имати такав утицај ако се не би отклонили. Уколико приликом контроле, а на основу дискреционе оцене чинилаца из члана 116. Закона о банкама, оцени да је тежина утврђених неправилности у раду банке таквог степена да угрожава финансијску дисциплину и несметано функционисање банкарског система, те да корективне мере нису сврсисходне, Народна банка Србије може банци коју контролише изрећи принудне мере, међу којима, на основу одредаба члана 117. овог закона, и новчану казну. Све корективне и принудне мере Народна банка Србије може изрећи ради спречавања угрожавања финансијске дисциплине и несметаног функционисања банкарског система.
Међутим, уколико контролом утврди да је банка, одговорно лице или правно лице учинило кривично дело, прекршај или привредни преступ прописан у глави VII Закона о банкама, Народна банка Србије ће поднети захтев за покретање прекршајног поступка, односно кривичну пријаву надлежном тужилаштву.
Из свега наведеног, по мишљењу Уставног суда, произлази да поступак контроле бонитета и законитости пословања банака, у коме Народна банка Србије изриче одређене мере, а који се спроводи према Закону о општем управном поступку, не представља казненоправни поступак, ни ти су мере које се том приликом мо гу изрећи казненоправног карактера. Уколико , пак, приликом наведене контроле Народна банка Србије утврди да нека радња банке, одговорног лица или правног лица представља радњу кривичног дела, прекршаја или привредног преступа, подноси захтев за покретање прекршајног поступка или одговарајућу пријаву (кривичну или пријаву за привредни преступ) надлежном органу, који покреће поступак казненоправног карактера, у смислу члана 4. Протокола 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно одредбе члана 34. став 4. Устава.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд налази да у конкретном случају поступак контроле бонитета и законитости пословања банке, у коме је Народна банка Србије подносиоцу „E .“ АД упутила писмену опомену којом је банци указала на недостатке у раду који нису битно ни непосредно утицали на њено финансијско стање, али би могли имати такав утицај ако се не би отклонили, и остављен рок да уочене недостатке отклони , није поступак казнен ог карактера, нити упућена писмена опомена представља казнену санкцију из члана 34. став 4. Устава, због чега Уставни суд налази да се начело ne bis in idem, које представља једну од основних гаранција права на правично суђење у кривичном поступку, а односи се и на правично суђење у другим казненим поступцима, не може односити и на поступак контроле који је Народна банка Србије вршила у конкретном случају, нити на писмену опомену Народне банке Србије Г. 5304 од 16. јула 2014. године.
Према томе, по оцени Уставног суда, у конкретном случају није испуњен први критеријум установљен пресудама Европског суда за људска права Европског суда за људска права у пресуди Енгел и др. против Холандије, од 8. јуна 1976. године и Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године, а који је постављен и у Одлуци Уставног суда Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе „E.“ АД и С. Ј . није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 4. Устава, па је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на наводе уставне жалб е да су права подносилаца из члана 34. став 1. и члана 36. став 1. Устава повређена тиме што су оспореним пресудама оглашени одговорним и кажњени за извршење радњи које Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма не предвиђа као кажњиве радњ е, односно за пропуштање радњи на које их Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма није ни обавезивао, те да је суд био дужан да у конкретном случају примени институт незнатне друштвене штетности, јер су последице пропуштања радњи због којих су кажњени малог значаја и без икаквих штетних последица , Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози који би указивали на постојање повреде наведених Уставом зајемчених права.
Уставни суд је такође утврдио да су подносиоци у жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде већ истицали разлоге које наводе и у уставној жалби и да је Привредни апелациони суд у Београду у оспореној другостепеној пресуди те жалбене наводе окривљених оценио неоснованим.
Поново истичући ове наводе у уставној жалби, подносиоци од Уставног суда у суштини захтева ју да као инстанциони суд испита правилност и законитост оспорен их пресуд а Привредног суда у Новом Саду Пк. 264/14 од 9. новембра 2015. године и Привредног апелационог суда у Београду Пкж. 412/15 од 20. априла 2016. године
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се још једном испитује законитост одлука редовних судова. У поступку уставносудске заштите по уставној жалби, Уставни суд једино утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, па се стога и разлози уставне жалбе морају заснивати искључиво на конкретним наводима којима се указује на повреду одредаба Уставом зајемчених права, а са становишта њихове Уставом утврђене садржине.
По оцени Уставног суда, из уставне жалбе и уз њу достављених доказа не произлази очигледно да су оспорене пресуде у предметном поступку за привредни преступ донете погрешном или арбитрерном оценом доказа или произвољном, односно арбитрерном применом материјалног права. Имајући у виду да се у поднетој уставној жалби не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем означених Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених пресуда , поступа као виши суд у односу на доносиоце пресуда, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.