Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Ђ. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ђ. изјављена против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године и решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ђ. из Београда је, 12. децембра 2014. године, преко пуномоћника З. А, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, допуњену 8. и 23. августа 2016. године, 29. децембра 2017. и 4. јуна 2018. године, против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на слободу кретања, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-8863/2014.
М. Ђ. је, 26. марта 2015. године, преко истог пуномоћника, Уставном суду поднео уставну жалбу, допуњену 8. августа 2016. године, против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 39. ст. 1. и 2. Устава, која је заведена под бројем Уж-2133/2015.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-2133/2015 са списима предмета Уж-8863/2014, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), који је поступак потом добио нови број Уж-1438/2018.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да су се против њега пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење водила два кривична поступка (К.По1. 70/11 и К.По1. 57/13), која су спојена решењем истога суда Кв.По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године, те да се сада против њега води поступак под бројем К.По1. 70/11;
- да је у кривичном поступку К.По1. 70/11, пре спајања поступака, према њему укинут притвор решењем тога суда К.По1. 70/11 од 18. априла 2012. године и да му је одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, која мера је укинута решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године;
- да је, затим, у кривичном поступку који се водио под бројем К.По1. 57/13, пре спајања поступака, према њему била одређена мера притвора решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, који му се рачунао од 12. децембра 2012. године када је лишен слободе, а која мера је укинута решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 359/13 од 11. септембра 2013. године (када је преиначено решење Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 634/13 од 27. августа 2013. године), те је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора;
- да је потом решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године према њему одређено јемство у висини од 3.500.000,00 еура и одређено да ће се, након пружања суду доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије, одмах пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З. и мером привременог одузимања путне исправе;
- да је наредбом председника већа Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5 . фебруара 2014. године, након достављања доказа суду о положеном јемству, пуштен на слободу, те да му је решењем председника већа Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5. маја 2014. године укинута мера јављања Полицијској станици З;
- да је Виши суд у Београду - Посебно одељење 27. октобра 2014. године донео решење К.По1. 57/13 којим којим му је укинуо меру забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, које решење је преиначено оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, те му је наведена мера продужена за три месеца;
- да је, потом, оспореним решењима Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе за још три месеца.
Подносилац у уставној жалби даље наводи:
- да је у оспореном решењу Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године наведено да и даље постоје разлози који оправдавају продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, будући да постоје околности које указују да би подносилац могао напустити место боравишта и отићи у непознато место или иностранство, јер се против њега пред истим судом води још један кривични поступак за истоврсно кривично дело, а имајући у виду тежину кривичног дела које му се у овом поступку ставља на терет и висину прописане казне, као и постојање оправдане сумње о висини противправно прибављање имовинске користи, те да се „мера јемства своди сама за себе на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше“ и да по налажењу суда, у конкретном случају, та мера није довољна гаранција за обезбеђење присуства подносиоца уставне жалбе у даљем току поступка имајући у виду његове личне и имовинске прилике као и сложеност овог кривичног поступка;
- да истакнути разлози „апсолутно не стоје“ јер у кривичном поступку који се против њега води у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11, а на који поступак се Апелациони суд у Београду - Посебно одељење у оспореном решењу позива, још од 1. новембра 2012. године према подносиоцу није на снази нити једна мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, те да је до доношења решења о одређивању притвора у поступку К.По1. 57/13 на слободи провео месец и по дана, за које време је на сва три заказана рочишта за главни претрес уредно приступио; јер се у поступку К.По1. 57/13 од 5. фебруара 2014. године налази на слободи и од тада се уредно одазива свим позивима суда, уз напомену да је главни претрес заказан 45 пута; јер тежина кривичног дела и висина прописане казне, те разлози који су везани за имовинску корист представљају „ирелевантне“ разлоге за продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе због постојања опасности од бекства „обзиром на постојање законске могућности примене института привремене мере обезбеђења, код којег су околности које се односе на висину имовинске користи и штете релевантне“; јер је „јемство тежа мера за обезбеђење присуства окривљеног од мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе“, јер јемство као мера обезбеђења присуства окривљеног у себи садржи и забрану напуштања боравишта без одобрења суда и јер „аргументација“ која се односи на имовинске прилике подносиоца уставне жалбе „такође апсолутно не стоји“ будући да је исту суд управо ценио приликом одређивања висине јемства“;
- да из свега наведеног произлази да „апсолутно нема потребе за даљим одржавањем на снази мере забране напуштања боравишта уз одузимање путне исправе“ и да је „овакав став другостепеног суда у целости арбитреран“ и представља „голе тврдње које немају апсолутно никаквих основа у реалности“;
- да је Апелациони суд у Београду - Посебно одељење пре доношења оспореног решења два пута укидао првостепена решења о продужењу мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, уз аргументацију да „нема ваљаних разлога да је продужење мера основано, обзиром да су исте ушле у једанаести месец свог трајања, те да је одређено јемство које је највећа гаранција присуства оптуженог и даљег несметаног вођења кривичног поступка“ и да „јемство као мера обезбеђења присуства окривљеног у себи садржи и забрану напуштања боравишта“.
Коначно, подносилац у уставној жалби наводи:
- да је након спајања кривичних поступака у предметима Вишег суда у Београду К.По1. 70/11 и К.По1. 54/13 према њему поново продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе оспореним решењима Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године:
- да је у првостепеном решењу као разлог за продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе наведено да и даље постоји „опасност од бекства“ јер постоји оправдана сумња да је подносилац својим радњама прибавио већу противправну имовинску корист, јер поседује знатна имовинска средства која нису одузета, нити пронађена, јер је као власник и директор већег броја привредних друштава изградио бројне личне и пословне контакте у земљи и у иностранству и јер је поступак почео изнова с обзиром на то да је дошло до спајања поступака;
- да „противправно прибављена имовинска корист односно штета не могу истовремено представљати и основ за квалификацију бића кривичног дела које се неком ставља на терет и посебно тешку околност која оправдава нечије задржавање у притвору“;
- да навод првостепеног суда да постоји оправдана сумња да је подносилац прибавио противправну имовинску корист потпуно неподобан као разлог за даље продужење мере обезбеђења присуства окривљеног, јер „уколико бисмо усвојили резоновање првостепеног суда, онда би се сваком осумњиченом у сваком кривичном поступку морала одредити мера обезбеђења присуства, најмање у виду забране напуштања боравишта, обзиром да се кривични поступак наравно нити не води, нити не покреће уколико не постоји одређени степен сумње да је лице према коме се води учинило кривично дело“;
- да су „покушава да оправда даље продужење наведене мере обезбеђења присуства окривљеног паушалним наводима у виду личних и имовинских прилика оптужених, па и овде подносиоца уставне жалбе, односно чињенице да поседују знатна имовинска средства, да поменута средства нису одузета, нити пронађена, да је овде подносилац уставне жалбе, као власник и директор већег броја привредних друштава изградио бројне личне и пословне контакте, како у земљи, тако и у иностранству, који „разлози такође ни у ком случају не могу бити основ за даље продужење наведене мере“;
- да „средства нису нити могла бити одузета или пронађена јер су на законит начин утрошена и која чињеница апсолутно дезавуише овакав разлог првостепеног суда“;
- да је „имовинска корист ирелевантна као околност приликом одлучивања о мерама за обезбеђење присуства окривљеног, обзиром на постојање законске могућности примене института привремене мере обезбеђења, код којег су околности које се односе на висину имовинске користи и штете релевантне“;
- да није тачно да је подносилац био директор већег броја предузећа, а да је једино био власник два правна лица која су у стечају, те „како онда таква наводна изграђеност може имати било какву функцију“;
- да „фаза у којој се поступак налази“ као разлог сам по себи никако не може опстати;
- да првостепени суд није „заправо дао нити један разлог за доношење овакве своје одлуке, јер имајући у виду све наведено таквог разлога једноставно нема, те је овакво одлучивање суда израз судске самовоље и арбитрерности“;
- да се у оспореном „другостепеном решењу понављају разлози истакнути у првостепеном решењу“, односно да „другостепени суд наводи да је првостепени суд јасно образложио своју одлуку“, иако се „ти разлози никако не могу сматрати прихватљивим и оправданим“, јер то нису.
Из свега наведеног, подносилац уставне жалбе закључује да „нити један разлог за даље трајање мере обезбеђења присуства окривљеног у виду напуштања боравишта уз одузимање путне исправе не постоји“ и да јасно произлази да не постоји пропорционалност између циља који се жели постићи и ограничења права на слободу кретања, те да му је повређено право на правично суђење, право на једнаку заштиту права и право на слободу кретања.
Подносилац у допунама од 29. децембра 2017. и 4. јуна 2018. године наглашава да је мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе и даље на снази иако је правноснажно ослобођен од оптужбе за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, због којег дела му је одређена мера јемства и мера забране напуштања боравишта уз одузимање путне исправе. Додаје да је у односу на кривично дело пореске утаје у току поновљени поступак и истиче да је то дело прописана казна затвора до шест година, односно скраћени поступак у коме суди судија појединац, а да му се мера поступак забране напуштања боравишта уз одузимање путне исправе и даље продужава. Коначно, подносилац наводи да је Уставни суд усвојио његове уставне жалбе у предметима Уж-4528/2013 и Уж-738/2014 и у одлукама од 21. јануара 2016. и 19. априла 2018. године оценио да „разлог да окривљени новчана средстав и личне контакте може да искористи за бекство, а без навођења конкретних чињеница и околности на којима се овакав закључак темељи, према пракси Европског суда за људска права, не могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора“, те како се исти аргументи понављају и у оспореним решењима, подносилац закључује да се „ови аргументи који су изнети у одлукама Уставног суда применом аналогије морају применити и на меру забране напуштања боравишта уз одузимање путне исправе…“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете, те укине оспорена решења и „наложи надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се поступак против подносиоца уставне жалбе окончао по Уставом и Законом установљеним правилима“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Против подносиоца уставне жалбе су се до 10. децембра 2014. године водила два кривична поступка пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, и то:
- у предмету К.По1. 70/11, који је био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 10/11 од 3. новембра 2011. године (која је измењена 15. априла 2013. године), у коме је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- у предмету К.По1. 57/13, који је такође био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године, у коме је подносиоцу стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Правноснажним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године су спојени кривични поступци против подносиоца уставне жалбе и других лица у предметима тога суда К.По1. 70/11 и К.По1. 57/13 и одређено је да ће се водити јединствени поступак под бројем К.По1. 70/11.
Пресудом Вишег суда у Београду К.По1. 70/11 од 25. марта 2016. године је, поред осталог: подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења једног продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву (став 1. изреке) и кривичног дела пореска утаја (став 3. изреке) и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам година и новчану казну у износу од 6.000.000,00 динара, док је ослобођен од оптужбе за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву.
Апелациони суд у Београду је 8. септембра 2017. године донео пресуду Кж1.По1. 5/17 којом је у ставу 1. изреке потврдио ослобађајући део првостепене пресуде, док је у ставу 2. изреке првостепену пресуду у осуђујућем делу (ст. 1, 2. и 3. изреке) укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Против подносиоца уставне жалбе (и других лица) се пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење води поновни поступак због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица и пореска утаја који је у фази главног претреса,
Б) Чињенице и околности које се односе на мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка које су одређиване према подносиоцу уставне жалбе
Пре спајања кривичних поступака, подносилац уставне жалбе се у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 налазио у притвору нешто више од девет месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 25/11 од 13. маја 2011. године, који му се рачуна од 12. маја 2011. године када је лише слободе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а укинут је 18. априла 2012. године решењем истога суда К.По1. 70/11 када му је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора је према подносиоцу уставне укинута решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године.
Такође, подносилац уставне жалбе се у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13, пре спајања поступака, налазио у притвору девет месеци (рачунајући од 12. децембра 2012. године, када је лишен слободе, до 11. септембра 2013. године када му је притвор укинут, уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана). Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који му је потом више пута продужаван, последњи пут пре укидања, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је 11. септембра 2013. године донео решење Кж2.По1. 359/13 којим је преиначио првостепено решење Вишег суда у Београду Кв.По1. 634/13 од 27. августа 2013. године и према подносиоцу уставне жалбе меру притвора заменио мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Правноснажним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године је према подносиоцу уставне жалбе одређено јемство у висини од 3.500.000,00 еура и одређено је да ће се након пружања доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије подносилац пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З. и мером одузимања путне исправе. Подносилац уставне жалбе је пуштен на слободу наредбом председника већа Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5. фебруара 2014. године након што је том суду достављен доказ о положеном јемству.
Према подносиоцу уставне жалбе је 21. октобра 2013. године одређена мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З. уз привремено одузимање путне исправе решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године. Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5. маја 2014. године је према подносиоцу уставне жалбе укинута обавеза јављања надлежној полицијској станици, док је мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе остала на снази и у законом прписаним роковима је више пута током трајања поступка продужавана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године је усвојена жалба Тужиоца за организовани криминал, те је преиначено решење Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 27. октобра 2014. године, тако што је, поред осталог, према подносиоцу уставне жалбе продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта, тиме што је подносиоцу забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, истакнуто:
- да је првостепеним решењем према подносиоцу укинута мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, са образложењем да, иако према подацима у списима предмета, постоји оправдана сумња да је извршио кривична дела која му се оптужницом стављају на терет, за обезбеђење његовог присуства у даљем току кривичног поступка, није више потребна кумулативна примена јемства и мере забране напуштања боравишта уз меру привременог одузимања путне исправе, имајући у виду досадашње понашање подносиоца у току кривичног поступка, његово уредно одазивање свим позивима суда, уредну пријаву места пребивалишта, односно боравишта, као и његово држање и поступање које је било у складу са одобрењима која је добијао по питању напуштања места боравишта и одласка у иностранство, а што све у контексту времена које је подносилац провео у притвору као и висином положеног јемстава и временским периодом примене мере забране напуштања места боравишта и привременог одузимања путне исправе, по мишљењу првостепеног суда, указује да више нема околности које би оправдале даље кумулативну примену изречених мера, посебно што је према подносиоцу остала на снази тежа мера за обезбеђење његовог присуства - јемство, те да положени износ јемства, уз дато обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште, по налажењу првостепеног суда представљају довољну гаранцију његовог присуства у даљем току кривичног поступка;
- да се, по оцени Апелационог суда у Београду - Посебно одељење, основано жалбом Тужиоца за организовани криминал оспорава изнети закључак првостепеног суда;
- да првостепени суд није са довољном пажњом ценио да ли у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би подносилац уставне жалбе могао побећи, скривати ce, а посебно отићи у иностранство, с обзиром на то да није дошло до промене битних чињеница у погледу постојања оправданости даљег трајања мере забране напуштања боравишта – територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе;
- да у односу на подносиоца и даље стоје разлози који оправдавају продужење наведене мере, јер постоје околности које указују да би могао напустити место боравишта и отићи у непознато место или у иностранство, јер се против њега пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење води још један кривични поступак за истоврсно кривично дело, а имајући у виду тежину кривичног дела која су му стављена на терет и висину прописаних казни, као и постојање оправдане сумње о висини протавправно прибављене имовинске користи, то се у конкретном случају показује неопходним да уз одређену меру јемства и даље егзистира мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да се мера јемства сама за себе у суштини своди на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше, тако да ова мера, без обзира на висину новчаног износа положеног на име јемства, у конкретном случају, није довољна гаранција за обезбеђење присуства подносиоца у даљем току кривичног поступка, имајући у виду његове личне и имовинске прилике, те остале околности, као и сложеност овог кривичног поступка;
- да све наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају околности које указују да би у конкретном случају подносилац могао побећи, скривати ce, а посебно отићи у иностранство или у непознато место, а што управо представља основ због којег се окривљеном може забранити да без одобрења суда напусти место боравишта или територију Републике Србије, сходно одредби члана 199. Законика о кривичном поступку, то је у циљу што ефикаснијег вођења кривичног поступка, односно обезбеђења присуства окривљених и несметаног вођења кривичног поступка, поред мере јемства, нашао да је подносиоцу неопходно продужити меру забране боравишта тако што им се забрањује напуштање територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, јер би се у супротном дала могуђност подносиоцу да без контроле суда напушта територију Републике Србије, и тиме онемогуће суд да ефикасно руководи поступком у смислу заказивања и одржавања главних претреса и предузимања других процесних радњи, те на тај начин утачу на несметано вођење кривичног поступка.
Након што су спојени кривични поступци у предметима Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 70/11 и К.По1. 57/13, према подносиоцу уставне жалбе је оспореним решењима посебних одељења Вишег и Апелационог суда у Београду К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе.
У образложењу оспорених решења је, поред осталог, истакнуто:
- да из списа произилази да је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет;
- да и даље постоје околности које указују на опасност да ће подносилац побећи, сакрити се, отићи у непознато место, или у иностранство, јер постоји оправдана сумња да је заједно са другим окривљеним лицима прибавио протавправну имовинску корист која вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност конкретних кривичних дела која су предмет оптужбе, при чему је оправдано сумњив да је истовремено оштетио предузећа за путеве и њихове повериоце за преко 160.000.000,00 евра што такође далеко превазилази поменути квалификаторни цензус;
- да је подносилац, као власник и директор већег броја привредних друштава, изградио бројне личне и пословне контакте, како у земљи тако и у иностранству, као и да постоји оправдана сумња да је противправним радњама за које је оправдано сумњив прибавио значајну имовинску корист, како себи, тако и предузећима које држи под контролом, да су притом нека од тих предузећа и даље активна, а да средства нису пронађена, ни одузета;
- да би поменута средства и контакти у земљи и иностранству могли бити искоришћени за организовање и финансирање инфраструктуре и логистике у сврху бекства и скривања;
- да напред наведене чињенице у контексту тежине кривичних дела за која постоји оправдана сумња да их је подносилац учинио и висине казни које су за та дела запрећене, у међусобној повезаности, указују да и даље постоји опасност да ће подносилац побећи, сакрити се, отићи у непознато место, или у иностранство;
- да стога и даље постоје околности које оправдавају потребу да се подносиоцу продуже напред наведене мере за обезбеђење његовог присуства током поступка и несметано вођење истог;
- да је у конкретном случају неопходно кумулирати више процесних мера, те је неопходно поред постојеће мере јемства, продужити и меру забране напуштања боравишта – територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, имајући у виду фазу у којој се кривични поступак налази (у међувремену је дошло до спајања кривичних поступака у предметима Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1. 57/13 и К.По1. 70/11 ради вођења јединственог поступка, па обједињени поступак фактички почиње изнова), те личност окривљеног, а посебно његове изнадпросечне материјалне прилике, те спречавање подносиоца да прекрши било коју од изречених мера и постане недоступан суду у даљем току кривичног поступка, све у сврху обезбеђења његовог несметаног вођења;
- да је за сада кумулација датих мера – положено јемство и мера забране напуштања боравишта, територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, одговарајућа гаранција да ће се обезбедити присуство подносиоца током предметног кривичног поступка, јер управо такав спој мера омогућава несметан ток и вођење истог;
- да се све време трајања предметног кривичног поступка водило рачуна да се према подносиоцу не примењују теже процесне мере, ако се иста сврха може постићи блажим мерама;
- да се у међувремену релевантне околности нису у битном промениле, што фактички значи да разлози који су раније изискивали кумулативну примену процесних мера и даље постоје;
- да су према подносиоцу теже процесне мере сукцесивно замењиване блажим, а мере које се према њему тренутно примењују су фактички најблаже мере које Законик о кривичном поступку прописује за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка;
- да „мере које се примењују у односу на окривљене представљају ограничавање права на слободу кретања, али не у драстичној мери, пошто им је доступна територија Републике Србије, у окружењу постоје и земље у којима држављани Републике Србије могу ући без путне исправе (пасоша), само уз личну карту (Црна Гора и БиХ), а није искључена ни могућност да им суд, по потреби, одобри и путовања у иностранство“;
- да „када се има у виду да је центар личних, породичних и других активности окривљених управо на територији Републике Србије, то значи да им се право на приватност у највећем делу не ограничава, посебно што им није забрањено да путују у иностранство, већ им је то ограничено неопходним одобрењем суда“;
- да околност да се подносилац редовно одазива позивима суда у ситуацији када се у односу на њега кумулативно примењују процесне мере за обезбеђење присуства, за сада није довољна гаранција да би, уколико би се те мере укинуле, и даље био редован на суђењима;
- да је „само ограничење слободе кретања у конкретном случају прикладно циљу због кога је одређено, тако да не представља непотребно и сувишно оптерећење као додатни терет појединцу, нити је супротно циљу изрицања мера, а самим тим не ствара услове за настанак ненадокнадиве штете“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, те да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.).
Одредбама члана 199. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (став 3.).
Чланом 200. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 5.).
Одредбом члана 202. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште.
Сагласно одредбама члана 206. ЗКП ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (став 1.) а према окривљеном из става 1. овог члана одредиће се притвор (став 2.).
Чланом 207. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се према окривљеном за кога је положено јемство, одредиће се притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (став 2.).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, те да у односу на оспорена решења истиче повреду права на права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на слободу кретања.
Полазећи од претходно изнетог, те навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 39. ст.1. и 2. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право на слободу кретања, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, број 23592/07 од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења исте дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
5.3. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (26. март 2015. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала једну годину и скоро два месеца (рачунајући од 5. фебруара 2014. године, када је наредбом председника већа Вишег суда у Београду - Посебно одељење пуштен на слободу након што је том суду достављен доказ о положеном јемству, а по решењу истога суда Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године којим је јемство одређено и по коме је такође одређено да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З. и мером одузимања путне исправе).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе.
Уставни суд даље указује да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе одређена, те оспореним решењима продужена, након што је према подносиоцу била на снази мера притвора, а потом и мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, те да је првобитно уз меру забране напуштања боравишта подносиоцу било наложено да се јавља Полицијској станици З. У смислу наведеног, Уставни суд констатује да су се према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењивале блажим мерама.
Друго, Уставни суд указује да окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о сваком свом поступку, свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе је само нешто преко тога, у смислу да се постигне већи степен контроле.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно јер има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично).
Коначно, наведена мера је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса, а који је у поновном поступку за поједина дела још увек у току.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
у предмету Уж-1438/2018 (Уж-8863/2014)
На седници одржаној 6. децембра 2018. године, Уставни суд је у предмету Уж-1438/2018 (Уж-8863/2014) oдбиo као неосновану уставну жалбу М. Ђ. изјављену против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године и Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године због повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава Републике Србије.
Уставни суд је подсетио да ограничење слободе кретања може бити оправдано у конкретном случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилази право појединца на слободу кретања (Европски суд за људска права, Hajibeyli против Азербејџана, 16528/05, 10. јул 2008, § 63). Према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењиване су блажим мерама, а мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала је једну годину и непуна два месеца. Према схватању Уставног суда ова мера унеколико премаша по интензитету ограничења слободе и права окривљеног која, сагласно члану 10. став 1. ЗКП, могу бити одређена пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Одређивањем наведене мере подносилац уставне жалбе није апсолутно лишен слободе кретања, јер му суд може одобрити да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога.
I
Када је реч о ограничењу права и слобода окривљеног пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, треба истаћи да одредба члана 10. став 1. ЗКП прописује да то може да буде учињено само у мери неопходној за остварење циља поступка. При томе се приликом одређивања мера за обезбеђење присуства окривљеног мора водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (члан 189. став 1. ЗКП). Законодавац дакле обавезује суд да приликом оцене испуњености услова за одређивање неке од мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка дâ предност блажој мери, под условом да се њеном применом може остварити жељени циљ.
Према подносиоцу уставне жалбе су пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење вођена два кривична поступка (К.По1. 70/11 и К.По1. 57/13) која су спојена решењем истог суда Кв.По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године.
Пре спајања поступака, према подносиоцу уставне жалбе је у кривичном поступку К.По1. 70/11 укинут притвор решењем тог суда К.По1. 70/11 од 18. априла 2012. године и да му је одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, која мера је укинута решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године.
У кривичном поступку који се водио под бројем К.По1. 57/13, пре спајања поступака, према њему је била одређена мера притвора решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, који му се рачунао од 12. децембра 2012. године када је лишен слободе. Решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 359/13 од 11. септембра 2013. године (када је преиначено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 634/13 од 27. августа 2013. године) мера притвора је замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Након тога је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе одређено јемство у висини од 3.500.000,00 евра и одређено да ће се, након пружања суду доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије, одмах пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, заменити блажом мером – забраном напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици Звездара и мером одузимања путне исправе. Наредбом председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5 . фебруара 2014. године, након достављања доказа суду о положеном јемству, подносилац уставне жалбе је пуштен на слободу, те му је решењем председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5. маја 2014. године укинута мера јављања Полицијској станици Звездара.
Виши суд у Београду – Посебно одељење 27. октобра 2014. године донео је решење К.По1. 57/13 којим му је укинуо меру забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, које решење је преиначено оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, те му је наведена мера продужена за три месеца. Након тога је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 70/11 од 6. фебруара 2015. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 70/15 од 26. фебруара 2015. године према њему правоснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе за још три месеца.
II
С обзиром да је подносилац уставне жалбе истакао повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, треба подсетити да је Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) из текста члана 6. Европске конвенције о људским правима извео закључак о постојању обавезе образлагања судске одлуке иако поменута одредба не поставља изричито такав захтев (ЕСЉП, Ruiz Torija против Шпаније, 18390/91, 9. децембар 1994, § 29).
Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (ЕСЉП, Georgiadis против Грчке, 21522/93, 29. мај 1997, § 43; Higgins и остали против Француске, 20124/92, 19. фебруар 1998, § 43). Постојање обавезе образлагања одлуке не значи, међутим, да у одлуци морају да буду дати одговори на све изнете агрументе (ЕСЉП, Van der Hurk против Холандије, 16034/90, 19. април 1994, § 61). То нарочито важи за образложење одлуке суда правног лека у којој су прихваћени аргументи изнети у одлуци нижег суда. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неоходно је сагледати да ли суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се ограничио само на потврђивање одлуке нижег суда (ЕСЉП, Helle против Финске, 20772/92, 19. децембар 1997, § 60).
Одлучно питање о којем је подносилац уставне жалбе захтевао да се изјасни суд правног лека односило се на кривични поступак који се против њега води у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 70/11, а на који поступак се Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном решењу позивао. У том поступку још од 1. новембра 2012. године према подносиоцу није на снази нити једна мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, а то значи да је до доношења решења о одређивању притвора у поступку К.По1. 57/13 на слободи провео месец и по дана. За то време је подносилац уставне жалбе у својству окривљеног на сва три заказана рочишта за главни претрес уредно приступио. Поред тога, у постуку К.По1. 57/13 од 5. фебруара 2014. године подносилац се налази на слободи и од тада се уредно одазива свим позивима суда, при чему је истакао да је главни претрес заказан 45 пута.
За разлику од првостепеног суда који је решењем К.По1. 57/13 од 27. октобра 2014. године укинуо меру забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, нашавши да више нема околности које би оправдале даље кумулативну примену изречених мера, посебно што је према подносиоцу остала на снази тежа мера за обезбеђење његовог присуства – јемство, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење изнео је другачије схватање. Реч је о ставу да првостепени суд није са довољном пажњом ценио да ли у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би подносилац уставне жалбе могао побећи, скривати ce, а посебно отићи у иностранство. Према гледишту жалбеног суда није дошло до промене битних чињеница у погледу постојања оправданости даљег трајања мере забране напуштања боравишта – територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе.
Закључак Апелациони суд у Београду – Посебно одељење о „непромењеним битним чињеницама“ у супротности је са ставом који је у истом предмету пре доношења оспореног решења неколико пута (у уставној жалби је истакнуто да је то учињено два пута) износио приликом укидања првостепеног решења којим је продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Том приликом је другостепени суд наводио да „нема ваљаних разлога да је продужење мера основано, обзиром да су исте ушле у једанаести месец свог трајања, те да је одређено јемство које је највећа гаранција присуства оптуженог и даљег несметаног вођења кривичног поступка“ и да „јемство као мера обезбеђења присуства окривљеног у себи садржи и забрану напуштања боравишта“.
Вишеструко укидање првостепених решења о продужењу мера за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку и доношење нових, а у суштини потпуно истих – преписаних решења од стране суда првог степена, без поступања по примедбама другостепеног суда, указује на озбиљан недостатак у судском систему (ЕСЉП, Wierciszewska против Пољске, 41431/98, 25. новембар 2003, § 46). Овај недостатак је утолико озбиљнији ако жалбени суд након што је неколико пута са идентичним образложењем укинуо решење о продужење мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичом поступку, приликом доношења оспореног решења заузме становиште које је у супротности с претходно изношеном аргументацијом. Завређује да буде поменуто да је у основи овај приступ Уставни суд изнео у предмету Уж-4985/2012 од 12. децембра 2013. године.
На основу изложеног се може рећи да образложење решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године не задовољава стандарде који произилазе из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Услед тога се не може оценити ни питање основаности повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава Републике Србије.
судија др Горан П. Илић