Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д . К . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Ре публике Србије, на седници одржаној 24. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. К . и зјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 830/14 од 30. септембра 2014. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К . из Ниша поднео је Уставном суду, 4. новембра 2014. године, преко пуномоћника М. Т . и Д . К, адвоката из Београда, уставну жалбу, коју је допунио поднеском од 5. новембра 2014. године, против решења означеног у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених одредбама чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оптужница против подносиоца подигнута 25. новембра 2008. године; да се он налази у притвору од 30. новембра 2010. године; да је првобитно донета првостепена пресуда укинута, а у поновном поступку који је почео 7. маја 2012. године, није одржано 15 главних претреса, који су одлагани због немогућности суда да обезбеди присуство оштећених; да је у току поступка три пута био промењен председник већа; да је свим окривљенима, осим подносиоцу био укинут притвор; да не постоје разлози за продужење притвора по основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер подносилац има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, да је из земље побегао одмах после извршења дела јер се у јавности почела стварати о њему слика свирепог убице, а познато је да су оштећени у блиским везама са високим функционерима у Министарству унутрашњих послова, због чега је осећао страх; да после толико година у притвору не постоји ниједан разлог да се окривљеном притвор не замени блажом мером кућног притвора, за који постоје сви технички услови у његовој породичној кући у којој му је пријављено пребивалиште; да су услови притвора веома сурови и да је његово здравствено стање угрожено после толико година у тим условима, а крај првостепеног поступка се и даље не назире.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000,00 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, дописе Вишег суда у Нишу 1К. 109/12 од 26. априла 2017е, 19. јуна 2017. и 15. септембра 2017. године и веб-страницу „Портал судова“ (www.portal.sud.rs), те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 109/12 је у време подношења уставне жалбе био у току кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још пет саокривљених лица по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 151/08 од 25. новембра 2008. године, којом им је стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство у покушају и саизвршилаштву из члана 114. став 1. тачка 9) у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика, као и извршење по једног кривичног дела недозвољено држање ватреног оружја из члана 348. став 1. Кривичног законика.
У одговор у Вишег суда у Нишу Су. VIII 43-1/17 од 16. јуна 2017. године наведено је да је подносилац уставне жалбе б ио недоступан државним органима почев од 26. априла 2008. године (дан када се десио критични догађај) па до 30. новембра 2010. године (када је лишен слободе по међународној потерници у Швајцарској и изручен Србији) ; да је током већег дела кривичног поступка окривљени имао три браниоца, али да су главни претреси често морали бити одлагани због изостајања његових бранилаца, који су суд о разлозима спречености обавештавали непосредно пре заказаног рочишта или су недолазак правдали након одлагања; да је мера притвора према подносиоцу замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, решењем Вишег суда у Нишу К. 109/12 од 27. јануара 2015. године.
Из одговора Вишег суда у Нишу К. 109/12 од 15. септембра 2017. године произлази да је након лишења слободе подносиоца уставне жалбе (30. новембра 2010. године) до подношења уставне жалбе 4. новембра 2014. године, притвор према подносиоцу продужаван на свака два месеца, а за које време је првобитно донета првостепена пресуда К. 22/10 од 28. априла 2011. године укинута, те је након враћања предмета на поновни поступак, од 7. маја 2012. до 16. априла 2013. године , главни претрес био заказан осам пута и ниједанпут нису били испуњени услови за његово одржавање, како због наизменичног избегавања саокривљених да приступе у суд по позиву или њихових бранилаца, који су недоласке оправдавали трајањем годишњег одмора и обавезама у другим предметима, тако и због спречености председника већа, због чега главни претрес није могао да се одржи два пута. Такође, из целокупне документације произлази да је суд издавао наредбе за принудно довођење окривљених , али да оне нису биле спроведене, због чега је суд, након одређивања притвора донео решења о суђењу у одсуству тројици окривљених. У наведеном периоду главни претрес једанпут (21. марта 2013. године) није могао да буде одржан због недоласка бранилаца подносиоца уставне жалбе, иако је имао тројицу ангажованих адвоката у циљу одбране. У наредном периоду од 16. априла 2013. године до подношења уставне жалбе 4. новембра 2014. године главни претрес је био заказан 18 пута , од чега је 11 пута одржан. Главни претрес у овом периоду ни је одржаван , из следећих разлога: једанпут због тога што окривљени А.А. који се налазио у Казнено-поправном заводу није могао бити доведен због техничких немогућности да се обезбеди гориво за службено возило; једанпут због недоласка бранилаца подносиоца уставне жалбе (25. јула 2013. године) , а у периоду од 3. октобра 2013. до 17. јуна 2014. године због немогућности председника већа да поступа, било због напредовања у инстанционо виши суд, било због болести или постојања разлога за изузеће. Главни претрес који је био заказан за 17. јун 2014. године није одржан због тога што није приступио један од окривљених, нови није заказиван, већ је одлучено да ће бити одређен након што буде обављена реконструкција догађаја на лицу места која је била заказана за 9. јули 2014. године, па је тако следећи главни претрес био заказан за 28. октобар 2014. године али није одржан због штрајка адвоката на целој територији Републике Србије. Следећи главни претрес је био заказан за 30. децембар 2014. године.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (4. новембра 2014. године) налазио у притвору готово пуне четири године, рачунајући од 30. новембра 2010. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Нишу Ки. 79/08 од 4. јуна 2008. године, на основу одред аба члана 142. став 1. тач . 1) , 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, број 70/01 и др .), по којем је лишен слободе 30. новембра 2010. године.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен решењем Вишег суда у Нишу Кв. 535/14 од 15. септембра 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др) (у даљем тексту: ЗКП). Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Нишу је навео да околност да се присуство окривљеног у предметном кривичном поступку дуже време није могло обезбедити, с обзиром да је окривљени одмах након критичног догађаја од 26. априла 2008. године напустио територију Републике Србије и боравио у иностранству, као и околност да је слободе лишен тек на основу међународне потернице и екстрадиран Републици Србији и то по протеку две и по године од критичног догађаја, по оцени већа представљају особите околности које указују на опасност од бекства, због чега се његово даље задржавање у притвору показује као неопходно.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 830/14 од 30. септембра 2014. године одбијене су као неосноване изјављене жалбе и у образложењу је, између осталог, наведено да и по оцени другостепеног суда, околности које су наведене у првостепеном решењу оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, с обзиром на то да је окривљени одмах након критичног догађаја од 26. априла 2008. године напустио територију Републике Србије и боравио у иностранству, као и околност да је слободе лишен тек на основу међународне потернице и екстрадиран Републици Србији и то по протеку две и по године од критичног догађаја, као и да нису од утицаја на другачију одлуку суда ни жалбени наводи да се предметни кривични поступак води више од шест година, да се оптужени у притвору налази три године и десет месеци и да постоје услови да му се притвор замени блажом мером , мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, за коју су испуњени технички услови.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је важио у време извршења кривичног дела било је прописано да ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости, казниће се затвором најмање десет година или затвором од 30 до 40 година.
Одредбом члана 348. став 1. Кривичног законика прописано је да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном свако ко неовлашћено израђује, преправља, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, конвертибилно или онеспособљено оружје, његове делове, муницију, експлозивне материје или минско-експлозивна средства.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из чл. 31. и 32. Устава у односу на оспорен о решењ е заснива на тврдњама подносиоца да ни је било основа да му се притвор, након шест година од извршења дела, продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена д ва услова: први, да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и други, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) става 1. члана 211. ЗКП.
Уставни суд посебно указује на то да је постојање основане сумње да је лице лишено слободе извршило кривично дело које му се ставља на терет conditio sine qua non за одређивање притвора, али то након одређеног времена није довољно, већ се мора проценити да ли за притвор постоје релевантни и довољни разлози (Европски суд за људска права, Trzska против Пољске, пресуда од 11. јула 2000. године, број 25792/94, став 63.). Стога, када се притвор више пута продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Оправданост притвора зависи од околности конкретног случаја које морају да буду такве да упућују на постојање општег (јавног) интереса који је тако важан и значајан да упркос пресумпцији невиности, претеже над принципом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993 . године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000 . године, став 110. ).
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају и саизвршилаштву из члана 114. став 1 тачка 9) у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика, за које је законом запрећена казна затвора у трајању од најмање десет година или у трајању од 30 до 40 година и кривичног дела недозвољено држање ватреног оружја из члана 348. став 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства.
Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен и продужен од стране надлежног суда у поступку прописаном законом, да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, довољно образложено, након што су судови и након готово четири године од лишења слободе пажљиво испитали оправданост даљег трајања притвора према подносиоцу, као најтеже мере за обезбеђење његовог присуства ради несметаног вођења кривичног поступка.
Наиме, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају. С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему редовни суд води рачуна, а имајући у виду да је против подносиоца и још пет саокривљених лица, након спроведене истраге подигнута оптужница, по којој се, до подношења уставне жалбе, готово четири године спроводи доказни поступак, Уставни суд је утврдио да образложење оспореног решења у погледу постојања основане сумње, само по себи не делује произвољно, а постојање основане сумње као conditio sine qua non за продужење притвора није оспорено ни наводима уставне жалбе.
Надаље, с обзиром на то да је Уставни суд утврдио да је до дана подношења уставне жалбе (4. новембар 2014. године) притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао готово пуне четири године, рачунајући од 30. новембра 2010. године, кад а је лишен слободе, неопходно је размотрити да ли су судови, иако су у дужем временском периоду разлоге за трајање притвора заснивали на потпуно идентичним разлозима који су постојали у време његовог одређивања, довољно брижљиво размотрили које су то околности које би, без обзира на претпоставку невиности, претегле над принципом поштовања слободе окривљеног и о правдале четворогодишње трајање притвора према њему.
Стога је Уставни суд утврдио да је Виши суд у Нишу у решењу Кв. 535/14 од 15. септембра 2014. године, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, навео да околности да се присуство окривљеног у предметном кривичном поступку дуже време није могло обезбедити, с обзиром на то да је окривљени одмах након критичног догађаја од 26. априла 2008. године напустио територију Републике Србије и боравио у иностранству, као и чињеницу да је слободе лишен тек на основу међународне потернице и екстрадиран Републици Србији, и то по протеку две и по године од критичног догађаја, по оцени већа , представљају особите околности које указују на опасност од бекства, због чега се његово даље задржавање у притвору показује као неопходно. Апелациони суд у Нишу је у оспореном решењу Кж2. 830/14 од 30. септембра 2014. године, оцењујући као правилно утврђене све околности које су наведене у првостепеном решењу, навео да нису од утицаја на другачију одлуку суда жалбени наводи да се предметни кривични поступак води више од шест година, да се оптужени у притвору налази три године и десет месеци и да постоје услови да му се притвор замени блажом мером – мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Уставни суд стога оцењује да су редовни судови постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП довољно и аргументовано образложили. Наиме, чињеница да се подносиоцу ставља на терет да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају, за које му се, у случају осуде може изрећи најтежа казна затвора, која чињеница га, објективно посматрано, не може оставити равнодушним у односу према органима кривичног гоњења и обавези да се одазове на позив суда. Када се наведен о доведе у везу са чињеницом да је подносилац уставне жалбе одмах по извршењу кривичног дела побегао у другу државу, да би избегао спровођење кривичног поступка, и у другој држави несметано боравио две и по године, односно све док није био лишен слободе по међународној потерници и екстрадиран Републици Србији, као и са чињеницом да је и већина осталих саокривљени х лица била недоступн а суду до њихове екстрадиције из различитих држава, Уставни суд сматра да су Виши и Апелациони суд у Нишу довољно јасно и аргументовано образложили све битне разлоге из којих несумњиво произлази закључак да и после готово четири године од лишења слободе и даље постоји довољно јака веза окривљеног са другом државом, која би му могла олакшати бекство, уколико би се нашао на слободи, односно да чињенице да је подносилац држављанин Републике Србије где има пријављено пребивалиште, нису довољна гаранција да се он пуштањем на слободу не би дао у бекство и тако поново постао недоступан органима кривичног гоњења. Уставни суд је, долазећи до оваквог закључка, додатно имао у виду и наводе уставне жалбе којима подносилац указује на то да је након критичног догађаја морао да побегне из Србије јер се у јавности о њему створила слика свирепог убице, а имао је сазнања да су оштећени у блиским везама са високим функционерима Министарства унутрашњих послова у Нишу, што је код њега изазвало оправдан страх, а што по оцени Уставног суда указује на свест окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , о постојању околности од јавног интереса које захтевају опсежну и делотворну истрагу, коју је он , према сопственим наводима, желео да избегне .
Уставни суд, стога , сматра да редовни судови нису исказали површан однос према при твору подносиоца уставне жалбе, иако су у дужем временском периоду понављали исте разлог е за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису ни постојале. Уставни суд указује на то да редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведеног, а имајући пре свега у виду карактер окривљеног који је одмах након критичног догађаја показао упорност и истрајност у избегавању судског поступка у којем би се испитало постојање његове одговорности за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, те тежину запрећене санкције за кривично дело које је окривљеном стављено на терет (најмање десет година затвора или затвор од 30 до 40 година) , Уставни суд сматра да, је продужење притвора према подносиоцу и после четири године оправдано јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца (Kudla против Пољске, број 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110 .), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности од бекства подносиоца уставне жалбе и тако оправдавају продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Уставни суд надаље констатује да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је суд показао потребну хитност у вођењу кривичног поступка.
С тим у вези Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (4. новембра 201 4. године) налазио у притвору три године и 1 1 месеци (рачунајући од 30. новембра 2010. године када је лишен слободе), као и да је решењем Вишег суда у Нишу К. 109/12 од 27. јануара 2015. године према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут и замењен мером забране напуштања стана , уз примену контроле поштовања ове мере путем електронског надзора.
Уставни суд је из навода уставне жалбе, достављене документације и одговора Вишег суда у Нишу утврдио да је поводом критичног догађаја од 26. априла 2008. године Окружни јавни тужилац у Нишу подигао оптужницу Кт. 151/08 од 25. новембра 2008. године против шест лица, од којих се поред подносиоца уставне жалбе, у бекству налазило још четворо окривљених, од којих је за двојицу одређено суђење у одсуству, а остали су екстрадирани Републици Србији у периоду од 2010. до 2013. године (Д. К, екстрадиран 30. новембра 2010. године из Шпаније, А.А. екстрадиран 2012. из Грчке, М.М. екстрадиран из Америке 2013. године); да је у поновном поступку, након укидања првобитно донете првостепене пресуд е К. 2 2/10 од 28. априла 2011. године, у периоду од 7. маја 2012. године до подношења уставне жалбе (период од две и по године) главни претрес је био заказиван по правилу једном месечно, са изузецима у летњим периодима (у време коришћења годишњих одмора). Уставни суд је такође утврдио да два пута главни претрес ни је мог ао бити одржан због спречености сва три браниоца подносиоца уставне жа лбе да приступе у суд (21. март 2013. и 25. јул 2013. године), као и да у периоду од 17. јуна 2014. године па надаље главни претрес није могао бити одржан због тога што су адвокати на целој територији Републике Србије обуставили рад.
Полазећи од наведеног, те имајући у виду да из целокупне документације произлази да је суд у чињенично веома сложеном поступку, уз опструкције процесне дисциплине од стране окривљених и њихових бранилаца (готово свако од окривљених је имао више од једног браниоца, али велики број пута претрес није могао да се одржи и због спречености адвоката), предузимао све потребне мере у циљу обезбеђивања испуњености процесних претпоставки за одржавање главног претреса, те заказивао рочишта за главни претрес, по правилу, једном месечно, Уставни суд је оценио да Виши суд у Нишу није очигледно немарно поступао, и да је поступак спроводио са примереном хитношћу. Уставни суд, такође, сматра да треба указати на то да из одговора Вишег суда у Нишу произлази да нису тачни наводи уставне жалбе да у поновном поступку 15 пута главни претрес није одржан због немогућности суда да обезбеди присуство оштећених.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
7. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је у време подношења уставне жалбе кривични поступак чије се трајање оспорава био у фази главног претреса . С тим у вези, Уставни суд указује на то да је након 22. маја 2014. године, када је ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/10), престала надлежност Уставног суда да одлучује о повреди права на суђење у разумном року у поступку који је у току, као и да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је детаљно уређена заштита права на суђење у разумном року, чија је сврха да се пружи судска заштита права на суђење у разумном року и тиме предупреди настајање повреде тог права. Стога је странка у судском поступку, сагласно одредбама члана 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС “, број 40/15), пре изјављивања уставне жалбе има ла право да покрене поступак у коме се штити то право подношењем приговора суду који води оспорени поступак.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да, у време подношења уставне жалбе, кривични поступак чије се трајање оспорава није био правноснажно окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.