Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић , Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Г . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Н. Г . и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Рж уп. 6/2016 од 3. јуна 2016. године подноси оцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Г . из Београда подне о је Уставном суду, 15. септембра 2016. године, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рж уп. 6/2016 од 3. јуна 2016. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 21, 32. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена његова жалба изјављена против решења тога суда, којим је утврђена повреда права на суђење у разумном року у поступку пред Управним судом и одбијен захтев за одређивање примерене накнаде због утврђене повреде права , иако се у жалби изричито позвао на раније важећу одредбу члана 8б став 3. Закона о уређењу судова и на Одлуку Уставног суда Уж-9281/2012 од 24. септембра 2015. године, којом је у истој ситуацији утврђена повреда права на правично суђење и права на правно средство.
Предложено је да Уставни суд утврди да су подносиоцу повређена означена уставна права и уставно начело , да се поништи оспорено решење и да се наложи Врховном касационом суду да поново донесе одлуку о жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из приложене документације и Одлуке Уставног суда Уж-2711/2016 од 24. маја 2018. године , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 19. октобра 2015. године Врховном касационом суду поднео захтев за заштиту права на суђење у разумном року, којим је предложио да се утврди повреда наведеног уставног права, наложи Управном суду да донесе одлуку по тужби у предмету У. 15261/13 у року од 15 дана, одреди примерена накнада због утврђене повреде права, у висини од 40.000,00 динара, са затезном каматом од извршности решења и накнаде трошкови поступка.
Решењем Врховног касационог суда Р4 у. 69/2015 од 3. децембра 2015. године одлучено је следеће: у ставу 1. изреке утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у поступку пред Управним судом у предмету У. 15261/13; у ставу 2. изреке од бијен је захтев подносиоца којим је тражено да се наложи Управном суду да донесе одлуку у предмету У. 15261/13 у року од 15 дана; у ставу 3. изреке одређено је да се не досуђује накнада за повреду права на суђење у разумном року; у ставу 4. изреке обавезана је Република Србија да подносиоцу на име трошкова поступка плати опредељени новчани износ.
Подносилац је 18. марта 2016. године Врховном касационом суду поднео жалбу против решења тога суда од 3. децембра 2015. године у делу ст. 1. и 3. изреке, позивајући се на тада важећу одредбу члана 8б став 3. Закона о уређењу судова и Одлуку Уставног суда Уж-9281/2012 од 24. септембра 2015. године. У жалби је навео да Врховни касациони суд није одлучио о захтеву да се утврди повреда права на суђење у разумном року у поступку оцењивања од тренутка када је тај поступак покренут, а то је било пре доношења првобитног решења о оцењивању од 7. марта 2011. године. Истакао да је наведени суд требало да оцени не само трајање управног спор а, већ и управног поступка, јер ти поступци представљају јединствену целину и у њима се одлучује о истој правној ствари. Сматрао је да је примерену накнаду требало досудити поготово због укупног трајања оспореног поступка од скоро пет година, у време доношења ожалбеног решења. Предложио је да се преиначи ожалбено решење у побијаном делу, утврди повреда права на суђење у разумном року у управном поступку и у управном спору, те да му се досуди тражена примерена накнада.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж уп. 6/2016 од 3. јуна 2016. године одбачена је као недозвољена жалба подносиоца изјављена против решења тога суда од 3. децембра 2015. године. То је образложено тиме да тада важећим одредбама Закона о уређењу судова није било прописано да се против одлуке Врховног касационог суда по поднетом захтеву за заштиту права на суђење у р азумном року може поднети жалба. Поступајући на основу тада важећих одредаба члана 8б став 3. и члана 8в Закона о уређењу судова, те члана 401. тачка 1) у вези са чланом 378. Закона о парничном поступку, који се сходно примењују на основу одредбе члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у диспозитиву решења.
3.2. Уставни суд је Одлуком Уж-2711/2016 од 24. маја 2018. године одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца поднету 4. априла 2016. године због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку оцењивања у предмету Вишег суда у Београду број 35/16-423, који је окончан решењем тога суда 35/16-423 од 29. фебруара 2016. године, при чему је једна фаза тог поступка био управни спор који вођен пред Управним судом у предмету У. 15261/13, у коме је поменутим решењем Врховног касационог суда Р4 у. 69/2015 од 3. децембра 2015. године утврђена повреда права на суђење у разумном року. Уставни суд је у тој одлуци оценио да подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року јер је поступак као целина окончан за четири године и десет месеци, што се објективно не може сматрати дугим трајањем поступка, као и да подносилац уставне жалбе нешто дуже од две године није користио процесноправна средства, у складу са законом, којима би покушао да допринесе убрзању поступка.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено je: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 и 101/13) , које су биле на снази до 31. децембра 2015. године, било је прописано: да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року (члан 8а став 1.); да ако се захтев односи на поступак који је у току пред Привредним апелационим судом, Прекршајним апелационим судом или Управним судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд (члан 8а став 3.); да се против решења о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може поднети жалба Врховном касационом суду у року од 15 дана (члан 8б став 3.); да се на поступак за заштиту права на суђење у разумном року и накнаде за повреду права на суђење у разумном року сходно примењују одредбе закона којим се уређује ванпарнични поступак (члан 8в). Такође, одредбама Закона о уређењу судова ( „Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11-др. закон, 101/11, 101/13, 40/15 -др. закон, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17 и 65/18-Одлука УС) је прописано: да Врховни касациони суд одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом (члан 30. став 1.); да ако законом није друкчије одређено, Врховни касациони суд о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 32.).
Одредбом члана 34. став 1. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је да се поступак за заштиту права на суђење у разумном року који је до ступања на снагу овог закона покренут према Закону о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-др. закон, 78/11-др. закон, 101/11 и 101/13) наставља према том закону.
Одредбом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14 , 6/15 и 106/15 ) прописано је да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13 и 55/14) прописано је: да Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од троје судија (члан 37. став 2.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд и противну странку (члан 377. став 1.); да ће првостепени суд неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу да одбаци решењем, без одлагања (члан 378. став 1.); да је жалба недозвољена ако је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе, ако је жалбу изјавило лице које се одрекло или је повукло жалбу или ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за изјављивање жалбе (члан 378. став 3.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или као недозвољену (члан 387. став 1. тачка 1)); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано (члан 399. став 1.); да решавајући о жалби, другостепени суд може да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену (члан 378. и члан 399. став 1) (члан 401. тачка 1)); да се у поступку по жалби против решења сходно примењују одредбе овог закона које се односе на жалбу против пресуде, осим одредбе члана 383. став 4. овог закона, уколико овим законом није другачије прописано (члан 402).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Врховни касациони суд био дужан да мериторно одлуч и о жалби изјављеној против решења истог а суда , којим је повреда права на суђење у разумном року утврђена само у управном спору, а не и у управном поступку, при чему му није досуђена ни накнада за утврђену повреду права.
Имајући у виду наведене раније важеће одредбе Закона о уређењу судова, Уставни суд оцењује да се због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Управним судом, могао поднети захтев за заштиту тог права Врховном касационом суду и да се против одлуке донете о том захтеву м огла изјавити жалба Врховном касационом суду, независно од тога који суд је одлучивао о захтеву. Ово стога што је надлежност Врховног касационог суда за одлучивање о жалби против решења донетог по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року била установљена одредбом члана 8б став 3. тог закона и није суспендована другом одредбом закона. Из наведених одредаба Закона о парничном поступку произлази да се као недозвољена може одбацити жалба лица које није овлашћено за изјављивање жалбе, које се одрекло или је повукло жалбу или које нема правни интерес за изјављивање жалбе. Уставни суд, с тим у вези, истиче да је Врховни касациони суд оспорено решење донео применом одредбе члана 401. тачка 1) Закона о парничном поступку, која овлашћује другостепени орган да одбаци жалбу као недозвољену, при чему из образложења оспореног решења не произлази да је жалба недозвољена из неког од разлога наведених у члану 378. став 3. тог закона. Полазећи од свега наведеног, овај суд налази да је Врховни касациони суд произвољно применио меродавно процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, што је довело до повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду да је жалба против решења дозвољена, ако законом није другачије прописано, а да право на жалбу против одлуке о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року није искључено ниједном одредбом закона, Уставни суд налази да је оспореним актом подносиоцу истовремено повређено и право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер му је ускраћено право да се у поступку пред Врховним касационим судом мериторно одлучи о наведеном правном средству. Наведено становиште Уставни суд је изразио и у Одлуци Уж-9281/2012 од 24. септембра 2015. године.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу изјављену против решења Врховног касационог суда Рж уп. 6/2016 од 3. јуна 2016. године, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Полазећи од тога да је подносилац изјавио жалбу против решења Врховног касационог суда Р4 у. 69/2015 од 3. децембра 2015. године због неодлучивања о захтеву да се повреда права на суђење у разумном року утврди у односу на укупно трајање поступка оцењивања и у складу са тим одреди примерена накнада , а имајући у виду да је Одлуком Уставног суда Уж-2711/2016 од 24. маја 2018. године оцењено управо трајање поступка као целине и утврђено да подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року превасходно из разлога што у значајном периоду није користио правна средства за његово убрзање, у складу са законом, то није постојала потреба да се, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништи оспорено решење Врховног касационог суда или одреди други н ачин отклањања последица повреда права утврђених у изреци.
7. Подносилац уставне жалбе повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава образлаже, у основи, истим наводима да је Врховни касациони суд различито поступао „у истој правној ситуацији“, тако што је мериторно одлучивао о жалбама поднетим против одлука других судова о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, док је жалбу подносиоца одбацио као недозвољену из разлога што је о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року одлучио сам Врховни касациони суд. Како се подносилац није налазио у идентичној правној ситуацији, као и лица о чијим захтевима за заштиту права на суђење у разумном року су одлучивали други судови, а не Врховни касациони суд, Уставни суд је нашао да се ови наводи уставне жалбе, у погледу којих нису приложени ни било какви докази, не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног уставног начела и права .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.