Уставни суд у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић и судије: Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. октобра 2018. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 92. Закона о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11, 71/12 – Одлука УС и 83/14).
2. Ово решење доставити Народној скупштини, ради давања одговора.
3. Рок за давање одговора је 60 дана од дана пријема Решења.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 92. Закона наведеног у тачки 1. изреке.
Подносилац иницијативе оспорава наведену одредбу Закона у односу на одредбе члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Према наводима иницијатора, оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају којом је прописано да уколико у предлогу за наставак поступка, тужилац не преиначи тужбу постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, надлежни суд ће наставити поступак и одбацити тужбу као недозвољену, ограничава се право на правично суђење јер „кондемнаторни тужбени захтев у себи садржи и утврђујући тужбени захтев“. Иницијатор истиче да тужилац тражи од суда да му пружи правну заштиту тако што ће туженог осудити на неко чињење или нечињење и у прилог таквог схватања наводи да су Одељење за привредне спорове Вишег суда у Београду и Виши трговински суд заузели становиште да тужбени захтев у себи увек садржи и захтев за утврђење постојања потраживања, те ће суд у настављеном поступку мериторно одлучити о делу тужбеног захтева који се односи на утврђење потраживања, а одбациће тужбу у делу који се односи на тражено обавезивање туженог (правни ставови од 15. октобра 2001. године и 3. новембра 2005. године). Иницијатор наводи да оспорено законско решење подразумева да се кондемнаторна тужба против стечајног дужника одбацује у целини као недозвољена, а не само у погледу обавезујућег дела тужбеног захтева, чиме се онемогућава право на правично суђење и доношење мериторне одлуке о основаности тужбеног захтева, а да за то нема објективног и рационалног оправдања.
II
Уставни суд је дописом од 28. децембра 2017. године тражио од Народне скупштине мишљење на наводе из иницијативе, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), а Народна скупштина је Суду доставила одговор 23. априла 2018. године. У одговору се, између осталог, наводи да се у тренутку наступања правних последица стечаја прекидају сви судски поступци у односу на стечајног дужника и његову имовину, а да поверилац има обавезу да пријави своје потраживање у стечају, па тек ако му потраживање буде оспорено може наставити поступак у односу на стечајног дужника. Такође, доносилац акта истиче да поверилац коме је потраживање оспорено може тражити наставак парничног поступка који је у прекиду, достављајући доказе о испуњености услова из члана 90. Закона о стечају, уз истовремено уређење тужбе означењем тужбеног захтева као захтева за утврђење или пак покренути нови парнични поступак са захтевом за утврђење, наглашавајући да је у оба ова случаја дужан да у тужби истакне захтев за утврђење потраживања. Из наведених разлога, давалац одговора истиче да се оспореном законском одредбом повериоцу не ускраћује право на правично суђење и право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, како се то наводи у иницијативи.
III
У спроведеном поступку, Уставни суд је констатовао да су Законом о стечају уређени услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима. У смислу члана 1. овог закона, стечај се спроводи банкротством или реорганизацијом, а под банкротством се подразумева намирење поверилаца из вредности целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужника као правног лица, док се под реорганизацијом подразумева намирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације, и то редефинисањем дужничко-поверилачких односа, статусним променама дужника или на други начин који је предвиђен планом реорганизације. Сагласно члану 2. овог закона, циљ стечаја је најповољније колективно намирење стечајних поверилаца остваривањем највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине.
Оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају је прописано да уколико у предлогу за наставак поступка, тужилац не преиначи тужбу постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, надлежни суд ће наставити поступак и одбацити тужбу као недозвољену.
Суд констатује да су одредбама чл. 88. до 93г. Закона о стечају регулисане процесноправне последице отварања стечајног поступка тако што се у тренутку наступања правних последица отварања стечаја прекидају сви судски поступци у односу на стечајног дужника и на његову имовину, сви управни поступци покренути на захтев стечајног дужника, као и управни и порески поступци који за предмет имају утврђивање новчане обавезе стечајног дужника. Према одредби члана 89. став 1. овог закона судски поступак из члана 88. овог закона у којем је стечајни дужник тужилац, односно предлагач наставља се када стечајни управник обавести суд пред којим се води поступак да је преузео поступак, а сагласно члану 90. овог закона, парнични поступак у којем је стечајни дужник тужени наставља се ако су кумулативно испуњени услови који су таксативно набројани у тач. 1) до 4) овог члана, а то су: 1) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац поднео благовремену и уредну пријаву потраживања; 2) да је на испитном рочишту стечајни управник оспорио пријаву потраживања; 3) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац закључком стечајног судије упућен на наставак прекинутог парничног поступка ради утврђивања оспореног потраживања; 4) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац предложио наставак прекинутог поступка у року од осам дана од дана пријема закључка стечајног судије из тачке 3) овог члана.
Из наведеног произлази да је прекид поступка правни институт који има за последицу да предузете процесне радње од стране суда или неке од странака не производе правно дејство док прекид траје и да се пуноважне правне радње могу предузети тек по доношењу решења о наставку прекинутог судског поступка, а наставак прекинутог парничног поступка у коме стечајни или разлучни поверилац има статус тужилачке стране у односу на стечајног дужника је могућ тек ако су кумулативно испуњени сви услови прописани чланом 90. овог закона.
Одредбама члана 91. ст. 1. и 2. овог закона прописано је да ако нису испуњени сви услови из члана 90. овог закона, парнични суд решењем одбацује предлог за наставак поступка, а ако су испуњени ови услови парнични суд решењем против кога није дозвољена посебна жалба одређује наставак поступка. Чланом 117. став 1. овог закона прописано је, поред осталог, да се поверилац чије је потраживање оспорено упућује на парницу, односно на наставак прекинутог парничног поступка ради утврђивања оспореног потраживања.
IV
Уставом Републике Србије је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, и поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.).
Из наведеног следи да се Уставом гарантује да поступак мора бити правичан, да мора бити спроведен у разумном року и задовољити одређене критеријуме у погледу расправе и доношења пресуде, а право на приступ суду представља темељ права на правично суђење, јер гарантује субјективно право његовом титулару да о његовим правима и обавезама одлучи суд, а подразумева право да се покрене и води поступак.
Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ“ – Међународни уговори, бр. 9/03, 5/05 и 7/05) је предвиђено да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, као и да се пресуда изриче јавно, да се штампа и јавност могу искључити са целог или са дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.
Стога, Суд констатује да странке имају право на једнаку правну заштиту, да поступак у коме се пружа правна заштита мора бити правичан, што обухвата могућност остваривања права на приступ суду, права на независан и непристрасан суд, процесну равноправност и једнакост странака у коришћењу процесних средстава. При томе, Уставни суд је имао у виду да ни Устав ни Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода изричито не помињу право на приступ суду, али да је ово право неодвојиво од права на правично суђење, те да је Европски суд за људска права у случају Golder против Уједињеног Краљевства (представка 4451/70) изразио став да је право на приступ суду укључено у гаранције у члану 6. став 1. наведене Конвенције и да то право не сме бити условљено или отежано.
Дакле, ефективно право на приступ суду, као темељ права на правично суђење, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава и одредбом члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода подразумева обавезу државе да омогући једноставан приступ суду тако што ће да га поштује, односно да га не отежава и не повређује, како би оно било свакоме доступно, стварно и ефикасно, будући да право без могућности да се ужива остаје привидно, односно илузорно.
V
Полазећи од садржине иницијативе, релевантних одредаба Устава и Закона о стечају, Уставни суд сматра да се поводом оспоравања уставности одредбе члана 92. Закона о стечају, основано могу поставити следећа уставноправна питања:
Као прво, поставља се питање да ли је уређивањем посебног правног режима након прекида парничног поступка, као правне последице отварања стечајног поступка, на начин предвиђен оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају тако што је прописана обавеза тужиоца да у предлогу за наставак поступка преиначи тужбу постављањем утврђујућег тужбеног захтева уместо обавезујућег, имајући у виду природу ових захтева, повређено Уставом гарантовано право на приступ суду, као основни сегмент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, посебно када се има у виду чињеница да је парнични поступак покренут кондемнаторном тужбом која је, у време покретања поступка, била правно допуштен акт у диспозицији тужилачке стране.
Поред изнетог, пред овим Судом се отворило као спорно и питање да ли се законским прописивањем доношења процесне одлуке о одбацивању тужбе као недозвољене, а због непоступања стечајног повериоца на начин прописан оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају, тако што ће преиначити тужбу постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, доводи у питање суштина зајемченог права на приступ суду, као основног елемента права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава.
VI
Сагласно изнетом, Уставни суд је на основу одредбе члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) оценио да има основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе и донео Решење о покретању поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 92. Закона из тачке 1. изреке, остављајући рок од 60 дана Народној скупштини од дана пријема Решења, ради давања одговора Суду.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић