Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Дамјанца из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Дамјанца изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07 од 6. децембра 2007. године, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07.
2. Одбацује се уставна жалба Зорана Дамјанца изјављена против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 1385/06 од 30. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 109/07 од 16. фебруара 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Дамјанац из Ниша је 18. фебруара 2008. године Уставном суду поднео уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде принципа забране дискриминације и повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07, из члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Уставна жалба је допуњена поднеском од 17. јула 2008. године.
Подносилац у уставној жалби и њеној допуни наводи да су судови приликом доношења оспорених аката, „свесно и са намером због његове етничке припадности, због тога што је протерано лице са Косова, одбили противуставно и противзаконито његову тужбу у радном спору са Министарством унутрашњих послова и њему ограничили и ускратили права као човеку и грађанину, утврђена Уставом“. Додао је и да је Врховни суд Србије „измислио тумачење“ чл. 84. и 401. Закона о парничном поступку, односно да странку у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости мора заступати адвокат, као и да је Врховни суд Србије „девет месеци држао његов предмет, па је очигледно да одлука није донета у разумном року“. Истакао је и да је Уставни суд дописом којим је од њега тражио уређење уставне жалбе „свесно и са намером изнeo низ неистина како би му нанео штету јер је он припадник етничке групе са Косова“. Навео је и то да је оспорену пресуду Окружног суда у Нишу Гж1. 109/07 од 16. фебруара 2007. године примио 14. марта 2007. године, а да је захтев за заштиту законитости против наведене пресуде изјавио 26. марта 2007. године, а ревизију 2. априла 2007. године. Предложио је да Уставни суд преиначи оспорене акте, да му досуди накнаду штете „за нанету му душевну бол у вези етичке дискриминације у износу од 10.000.000,00 динара“, као и да "по службеној дужности одреди кривичну одговорност судијама које су учествовале у доношењу оспорених аката".
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07 од 6. децембра 2007. године одбачени су као недозвољени ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против оспорене пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 109/07 од 16. фебруара 2007. године, као и захтев за заштиту законитости тужиоца - подносиоца уставне жалбе, који је изјављен против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 1385/06 од 30. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 109/07 од 16. фебруара 2007. године. У образложењу решења је наведено да из одредаба чл. 84. став 2. и 421. став 2. Закона о парничном поступку произлази да захтев за заштиту законитости и ревизија морају бити поднети од стране адвоката, те како је исте поднео тужилац лично, они су недозвољени.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког идентитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања такси и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа (члан 164. став 2.); да одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке (члан 165. став 1.); да када је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка (члан 164. став 2.), првостепени суд ће признати странци право на бесплатно заступање, ако је то нужно ради заштите права странке, а да се за заступање поставља адвокат, са списка адвоката који суду доставља адвокатска комора (члан 166. ст. 1. и 2.); да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (члан 394. став 1.); да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија подноси суду који је изрекао првостепену пресуду (члан 400.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке у року од три месеца (члан 413. став 1.); да о захтеву за заштиту законитости одлучује Врховни суд Србије (члан 415.); да је, уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог овлашћена да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ће се у поступку поводом захтева за заштиту законитости, сходно примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. Закона о парничном поступку (члан 421. став 2.).
5. Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07 од 6. децембра 2007. године донео законом установљени суд у границама своје надлежности, у поступку који је спроведен у складу са законским одредбама и да се оно заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. Такође, Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија и захтев за заштиту законитости, ограничио расправљање по овим ванредним правним лековима само на правна питања, те је зато одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку изричито прописано да странку у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости мора заступати адвокат. Уставни суд је у својој Одлуци IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство. Из тих разлога, Уставни суд је и у конкретном случају закључио да се подносиоцу уставне жалбе могла пружити судска заштита пред Врховним судом Србије само по ванредним правним лековима поднетим од стране адвоката као стручног лица. Уставни суд је становишта да се конституисањем законске обавезе ангажовања адвоката за заступање по ванредним правним средствима пред Врховним судом Србије, странци не ускраћује могућност приступа суду. Ово из разлога што је у случају немогућности ангажовања адвоката због лошег општег материјалног стања, парничној странци обезбеђено остваривање права на бесплатно стручно заступање од стране адвоката, под условима и на начин прописан одредбама члана 166. ст. 1, 2. и 3. Закона о парничном поступку. Подносилац уставне жалбе није указао да му је то право било ускраћено. С обзиром на изложено, а имајући у виду чињеницу да су захтев за заштиту законитости и ревизија подносиоца уставне жалбе, одбачени у ситуацији у којој Врховни суд Србије, из законских разлога, увек и свакоме одбацује наведена ванредна правна средства, Уставни суд закључује да подносилац није стављен у неравноправан или дискриминисан положај због његове припадности одређеној етничкој групи, нити због било ког другог личног својства из члана 21. Устава.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио неоснованим наводе из уставне жалбе да је Врховни суд доношењем решења Рев. 809/07 и Сгзз. 477/07 од 6. децембра 2007. године, према подносиоцу уставне жалбе повредио Уставом гарантован принцип забране дискриминације.
Наводи подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року јер је Врховни суд Србије „девет месеци држао његов предмет, па је очигледно да одлука није донета у разумном року“, не могу се, по оцени Уставног суда, довести у везу са повредом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, већ, управо обрнуто, указују да је оспорена одлука донета у року који се, са становишта овог суда, има сматрати разумним.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке, одбијањем овог дела уставне жалбе као неосноване.
6. У односу на оспорене пресуде Општинског и Окружног суда у Нишу, Уставни суд и у овом предмету указује да је став Суда да су у парничном поступку правна средства пре подношења уставне жалбе исцрпљена доношењем одлуке по ревизији, али само када је изјављивање овог ванредног правног средстава законом било дозвољено и када је изјављено на законом прописан начин. С обзиром на то да су у конкретном случају оспореним решењем Врховног суда Србије одбачени као недозвољени и ревизија и захтев за заштиту законитости подносиоца, то Уставни суд налази да се благовременост поднете уставне жалбе у овом делу има ценити у односу на дан пријема оспорене другостепене пресуде. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе, по сопственим наводима, оспорену пресуду Окружног суда у Нишу Гж1. 109/07 од 16. фебруара 2007. године примио 14. марта 2007. године, а да је уставна жалба изјављена 18. априла 2008. године, Уставни суд је утврдио да је у овом делу уставна жалба неблаговремена, јер је поднета после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона, и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић