Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С . из Варварина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018 . године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. С . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гж . 1964/15 од 18. августа 2016. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С . из Варварина је , 13 . октобра 2016. године, преко пуномоћника Ж. Д , адвоката из Јагодине, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 1964/15 од 18. августа 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је у предметном парничном поступку поднео тужбу против тужене Републике Србије, ради исплате разлике накнаде и награде коју је остварио обављајући дужност судије поротника, те да је другостепени суд донео оспорену пресуду којом је одбио као неоснован његов тужбени захтев због застарелости, погрешно налазећи да потраживање подносиоца има карактер повременог потраживања које застарева у року од три године. Истиче да су судови највише инстанце у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке, оцењујући да се у конкретном случају ради о потраживањима која застаревају у општем року од десет година. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји ову жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жа лбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Д. С, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 10. јануара 2014. године Првом основном суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство правде и државне управе – Виши суд у Крушевцу, ради исплате разлике накнаде и награде за судије поротнике у периоду од 1. септембра 2003. до 31. децембра 2009. године.
Први основни суд у Београду је 9. фебруара 2015. године донео пресуду П. 242/14, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца.
Одлучујући о жалби тужиоца, Виши суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 1964/15 од 18. августа 2016. године, којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац, према утврђеном чињеничном стању пред првостепеним судом , обављао дужност судије поротника у Окружном суду у Крушевцу у периоду од 1998. до децембра 2009. године, када је остваривао и право на накнаду и награду за време проведено у вршењу дужности судије поротника; да је тужиоцу у спорном периоду исплаћена накнада у мањем износу од оног који му припада по закону, па да укупно неисплаћена разлика износи 123.923,00 динара, што је утврђено на основу налаза и мишљења вештака економско -финансијске струке; да је правилна одлука првостепеног суда којом је одбијен тужбени захтев тужиоца због застарелости потраживања, у смислу члана 372. Закона о облигационим односима; да су неосновани наводи жалбе којима се указује да потраживање тужиоца доспева одмах по обављеној поротничкој дужности и да је требало применити општи рок застарелости од десет година из члана 371. Закона о облигационим односима; да је одредбом члана 372. Закона о облигационим односима прописано да потраживања повремених давања, која доспевају годишње или у краћим временским размацима, представљају повремена потраживања која застаревају у року од три године од доспелости сваког појединог давања; да потраживање накнаде по основу вршења дужности судије поротника, и по оцени другостепеног суда, има карактер повременог потраживања које доспева до краја текућег месеца за претходни месец; да је полазећи од наведеног, а имајући у виду да је тужилац поднео тужбу тек 10. јануара 2014. године, другостепени суд закључио да је застарело потраживање тужиоца, јер је протекао рок од три године прописан одредбом члана 372. Закона о облигационим односима.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 1826/11 од 9. новембра 2011. године и Гж. 3725/11 од 16. децембра 2011. године и пресудом Вишег суда у Смедереву Гж. 853/11 од 16. новембра 2011. године потврђене првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату разлике накнаде и награде за вршење дужности судије поротника. Другостепени судови су у тим предметима оценили да наведено потраживање нема карактер повременог потраживања које застарева у року од три године, јер накнада доспева одмах, а не у годишњим или другим размацима, због чега се примењује општи рок застарелости из члана 371. Закона о облигационим односима, који износи десет година.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да п отраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања, те да исто важи за ануитете којима се у једнаким унапред одређеним повременим износима отплаћују главница и камате, али не важи за отплате у оброцима и друга делимична испуњења (члан 372.); да п отраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (члан 376. став 1.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на једнаку заштиту права у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различите пресуде у погледу основаности тужбеног захтева за исплату разлике накнаде и награде за обављање дужности судије поротника и тиме довели подносиоца у неравноправан положај у односу на друге тужиоце чији је тужбени захтев усвојен.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Виши суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 1964/15 од 18. августа 2016. године оценио да потраживање накнаде и награде за обављање дужности судије поротника има карактер повременог потраживања из члана 372. Закона о облигационим односима, које доспева на месечној бази и које застарева у року од три године. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Апелациони суд у Београду и Виши суд у Смедереву су у пресудама Гж. 1826/11 од 9. новембра 2011. године, Гж. 3725/11 од 16. децембра 2011. године и Гж. 853/11 од 16. новембра 2011. године заузели сасвим супротан став, према коме потраживање накнаде и награде за обављање дужности судије поротника доспева одмах, а не у одређеним временским размацима, па да такво потраживање застарева у општем року од десет година, у смислу одредбе члана 371. Закона о облигационим односима. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Београду донео другачију одлуку у предметима са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на друге судије поротнике, чији је тужбени захтев за исплату разлике накнаде и награде правноснажно усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да је суд последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносио различите одлуке, створила пра вну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Виши суд у Београду произвољно применио материјално право на његову штету, погрешно налазећи да његово потраживање разлике накнаде и награде за обављање дужности судије поротника представља повремено потраживање које застарева у року од три године од дана доспелости сваког појединог давања. У конкретном случају, поступајући другостепени суд је оценио да је потраживање подносиоца уставне жалбе застарело, истичући да последње тражено давање на име накнаде и награде за обављање дужности судије поротника датира од децембра 2009. године и да је тужба поднета 10. јануара 2014. године. Подносилац уставне жалбе инсистира на томе да наведена потраживања застаревају у општем року застарелости од десет година, па да су такво правно становиште делили и другостепени судови у пресудама које су достављене уз ову уставну жалбу.
Испитујући да ли је Виши суд у Београду произвољно применио материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је Закон о облигационим односима придао посебну важност повременим потраживањима на тај начин што је предвидео посебан рок застарелости за та потраживања. У том контексту, одредбама члана 372. поменутог закона је прописано да потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Основна карактеристика повремених потраживања је новчано давање чији је износ унапред познат (нпр. станарина, закупнина итд) и који је по правилу предвиђен правним послом на основу кога настаје потраживање. Повремено потраживање садржи елеменат редовности који подразумева не само унапред утврђени износ на који гласи, већ и да ово потраживање доспева у правилним временским размацима (нпр. годишње, тромесечно, месечно итд.). Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе у предметном парничном поступку тражио исплату разлике накнаде и награде због обављања дужности судије поротника у Окружном суду у Крушевцу у периоду од 1. септембра 2003. до 31. децембра 2009. године, Уставни суд је констатовао да је ова категорија лица која улази у састав судских већа према одредбама Одлуке о накнадама и наградама судија поротника из 2002. године имала право на накнаду трошкова насталих на дужности, накнаду за изгубљену зараду и награду за обављање дужности. У том смислу, Уставни суд напомиње да су примања судија поротника имала карактер дневница, која су се обрачунавала на начин предвиђен наведеним општим актом, који при том није предвидео моменат доспелости тих потраживања. Дакле, висина и реализација потраживања накнаде и награде за обављање дужности судије поротника је зависила од степена ангажованости ових лица у судским поступцима у којима су учествовали као чланови судског већа, а што је представљало једну варијабилну категорију. Полазећи од изнетог, а узимајући у обзир специфичну правну природу потраживања судија поротника, Уставни суд сматра да је Виши суд у Београду извео уставноправно неприхватљив закључак да ова потраживања имају карактер повремених потраживања.
Међутим, Уставни суд је оценио да оваква погрешна оцена другостепеног суда није довела у питање правичност предметног парничног поступка по подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да је подносилац у конкретном случају тражио исплату разлике накнаде и награде за обављање дужности судије поротника. Наиме, из одредаба Одлуке о накнадама и наградама судијама поротницима ("Службени гласник РС", број 86/02) произлази да је надлежан суд био дужан да судији поротнику обрачуна и исплати одговарајућу накнаду и награду за вршење дужности, па делимично неизвршавање обавезе од стране надлежног суда у складу са наведеном Одлуком представља незаконит и неправилан рад државног органа који ствара деликтну одговорност државе као правног лица, у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима. У том контексту, Уставни суд истиче да је субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима идентичан року застарелости који се односи на повремена потраживања, а који је Виши суд у Београду узео као упориште за оспорену пресуду, те да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу након протека тог рока, имајући у виду моменат сазнања за штету и учиниоца. На основу свега изложеног, Уставни суд је закључио да оспореном другостепеном пресудом н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђењ е, па је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
6. Следом свега реченог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.