Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Живковића из Тавника, општина Краљево, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милорада Живковића изјављена против решења Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године и решења Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Живковић из Тавника, општина Краљево, је 28. августа 2009. године, преко пуномоћника Немање Јоловића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године и решења Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 30. и 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је решењем истражног судије Четвртог општинског суда у Београду Кри. 175/09 од 23. маја 2009. године одређен притвор подносиоцу уставне жалбе, који се рачуна од 21. маја 2009. године када је лишен слободе; да је притвор продужен подносиоцу уставне жалбе решењем Другог општинског суда у Београду К. 865/09, Кв. 735/09 од 29. маја 2009. године за још 30 дана, решењем К. 865/09, Кв. 867/09 од 26. јуна 2009. године за још два месеца, а потом и оспореним решењем К. 865/09 од 17. јула 2009. године према коме притвор може трајати до правноснажности пресуде, а најдуже до истека затворске казне изречене пресудом тог суда К. 865/09 од 23. јула 2009. године (21. јула 2009. године) у трајању од једне године; да је против последњег решења о продужењу притвора поднео жалбу, која је решењем Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године одбијена као неоснована; да су у решењу о продужењу притвора дати сувише апстрактни разлози, без оцене да ли је заиста неопходно даље трајање притвора и које су то особите, конкретне околности које би то оправдавале; да се судови ни приликом одређивања притвора, нити приликом његовог продужења нису руководили одредбама Законика о кривичном поступку које се односе на то да се притварање одређује само ако је то неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка и да је суд дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време. Подносилац уставне жалбе се у прилог својим тврдњама позвао на Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 9. октобра 2008. године, којом је усвојена уставна жалба и утврђена повреда права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава. У уставној жалби је наведено и да је оспореним решењем Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године притвор продужен подносиоцу уставне жалбе пре доношења првостепене пресуде К. 865/09 од 21. јула 2009. године, на који начин је прејудицирана будућа одлука суда. На основу наведеног сматра да су му повређена права зајемчена чл. 30. и 31. Устава, те предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења, као и да такву одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Четвртог општинског суда у Београду Кри. 175/09 од 23. маја 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 21. маја 2009. године, када је лишен слободе.
Оптужницом Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1148/09 од 29. маја 2009. године окривљеном Милораду Живковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, стављено је на терет извршење продуженог кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. у вези члана 61. Кривичног законика.
С обзиром да је против подносиоца уставне жалбе подигнута оптужница, кривично веће Другог општинског суда у Београду је, по службеној дужности, преиспитало разлоге за притвор, те је након увида у списе донело решење К. 865/09, Кв. 735/09 од 29. маја 2009. године, којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још 30 дана.
Решењем кривичног већа Другог општинског суда у Београду К. 865/09, Кв. 867/09 од 26. јуна 2009. године подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор, који по овом решењу може трајати најдуже два месеца, с обзиром да су по оцени већа и даље постојали разлози да се подносилац уставне жалбе задржи у притвору.
Оптужница Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1148/09 од 29. маја 2009. године је измењена актом Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1148/09 од 14. јула 2007. године и промењена је правна квалификација, тако што је окривљеном стављено на терет извршење кривичног дела прикривање из члана 221. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, те је предложено да се окривљени за извршено кривично дело огласи кривим и осуди на казну по закону.
Пресудом Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године, која је објављена 21. јула 2009. године, окривљени Милорад Живковић, овде подносилац уставне жалбе, је оглашен кривим за кривично дело прикривања из члана 221. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
Други општински суд у Београду је оспореним решењем К. 865/09 од 17. јула 2009. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор, који по овом решењу може трајати до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне затворска казна изречена пресудом овог суда К. 865/09 од 23. јула 2009. године (21. јула 2009. године), у трајању од једне године, уз урачунавање времена које окривљени, овде подносилац уставне жалбе, проводи у притвору од 21. маја 2009. године, па надаље. У образложењу оспореног решења је наведено да и даље стоје разлози за притвор предвиђени одредбама члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку, "имајући у виду да је окривљени до сада више пута осуђиван, између осталог и због кривичног дела против имовине, истородног кривичног дела, те имајући у виду чињеницу да је у кратком временском интервалу извршио више радњи извршења, то су наведене чињенице особите околности које указују на постојање оправдане бојазни да би окривљени могао поновити кривично дело уколико би био пуштен на слободу".
Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, која је оспореним решењем Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године одбијена као неоснована. У образложењу оспореног решења је наведено да је, по оцени другостепеног суда, Други општински суд у Београду оспореним решењем оправдано продужио притвор подносиоцу уставне жалбе, јер околности да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, до сада више пута осуђиван, имајући у виду његов ранији живот који се огледа у његовој вишеструкој осуђиваности, између осталог и због извршеног истородног кривичног дела, као и начин извршења кривичног дела за које је првостепеном пресудом окривљени оглашен кривим, представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао поновити кривично дело.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31.).
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време покретања поступка, било је прописано: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се, у току целог поступка, притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.).
Одредбама члана 142. став 2. тачка 3) Законика било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Осталим релевантним одредбама Законика о кривичном поступку било је прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 2. и став 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (члан 358. став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. став 6.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање, као и да ће, испитујући жалбу, суд по службеној дужности пазити да ли је за доношење решења првостепени суд био стварно надлежан, односно да ли је решење донео овлашћени орган (члан 401. ст. 1, 3. и 4.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Уставa и Законика, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се у жалби позива.
Наиме, одредбама члана 30. Устава утврђени су услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, тако да се ове одредбе односе на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на продужење притвора окривљеном лицу након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, што је предмет уређивања одредбе члана 31. став 2. Устава, која гласи: "После подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом". Притвор се, дакле, може одредити искључиво ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, а продужава се ако су за даље трајање ове процесне мере испуњени законом прописани услови. Следом наведеног, Уставни суд сматра да је за оцену навода уставне жалбе релевантна само одредба члана 31. став 2. Устава.
Оспореним решењем Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године, које је потврђено оспореним решењем Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку, која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело "ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети". Постојање оваквих особитих околности судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних субјективних околности на страни окривљеног (његове личности, животних прилика, навика, склоности, ранијег понашања), укључујући и евентуалну претходну осуђиваност, што кумулативно треба да доведе до закључка о испуњености наведеног законског разлога за одређивање или продужење притвора.
У конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора су донета у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су ваљани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоца уставне жалбе. Постојање особитих околности за продужење притвора по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено тиме да је подносилац уставне жалбе више пута осуђиван, између осталог и због кривичног дела против имовине, истородног кривичног дела, као и да је у кратком временском интервалу извршио више радњи које чине обележје кривичног дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен. Пошто вођење кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончано доношењем првостепене пресуде, јер следи поступак по жалби, то је и продужење притвора по члану 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку у овој фази поступка могуће и допуштено, сагласно уставним и законским одредбама, ако надлежни суд утврди неопходност даљег трајања ове процесне мере до правноснажног окончања кривичног поступка.
Позивање подносиоца уставне жалбе на Одлуку Уставног суда Уж - 1429/2008 од 9. октобра 2008. године којом је усвојена уставна жалба М. Р. и утврђено да је решењима о продужењу притвора повређено право подносиоца из члана 31. ст. 1 и 2. Устава, није од утицаја на другачије одлучивање у овој правној ствари, из разлога што су се надлежни судови, по оцени Уставног суда, у наведеном предмету, у образложењима решења о продужењу притвора, ослонили на тежину кривичног дела које је подносиоцу стављено на терет и објективне последице које су наступиле, али су пропустили да наведу субјективне разлоге за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно, с обзиром да је било шест притворених лица, а што овде није случај.
Такође, ни наводи подносиоца да је оспорено решење Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, који по овом решењу може трајати до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне затворска казна у трајању од једне године, изречена пресудом тог суда К. 865/09 од 23. јула 2009. године (односно 21. јула 2009. године како је то наведено у уводу пресуде), донето пре доношења наведене пресуде К. 865/09, на који начин је прејудицирана будућа одлука суда, нису од утицаја на другачију одлуку Суда, из разлога што је увидом у списе предмета утврђено да је наведена пресуда извећана 17. јула 2009. године, након одржаног главног јавног претреса, али је објављена 21. јула 2009. године.
На основу изнетог, Уставни суд је оценио да оспореним решењима Другог општинског суда у Београду К. 865/09 од 17. јула 2009. године и Окружног суда у Београду Кж. 2772/09 од 4. августа 2009. године, подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права на која се у уставној жалби позива.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Др Боса Ненадић