Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љиљане Стојковић из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љиљане Стојковић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1727/07 од 26. јуна 2008. године и пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 2200/06 од 21. фебруара 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љиљана Стојковић из Јагодине је 17. новембра 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Милана Цветковића из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, уставног начела забране дискриминације из члана 21. Устава и уставног начела владавине права утврђеног чланом 3. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељка уставне жалбе поднела Општинском суду у Ћуприји тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – гарнизонско место Ћуприја, ради накнаде материјалне штете која јој је причињена ускраћивањем исплате плате у пуном износу због неправилног одређивања вредности бода и неправилног поступања надлежног органа приликом обрачуна плате у складу са важећим прописима; да је у поступку одлучивања по тужби примењен образац који је створен на састанку заступника тужене, са једне стране и председника Врховног суда Србије и председника грађанског одељења Врховног суда Србије, са друге стране, а не Закон о судијама, Закон о облигационим односима, Закон о парничном поступку и Закон о раду; да је на састанку на коме су присуствовали судија Врховног суда Србије, председник грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и заступник тужене, "постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци"; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене, повређено право подноситељке уставне жалбе на непристрасно суђење; да министар одбране није увек одређивао вредност бода, а што је био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима; да је, у циљу заштите наведених права, велики број професионалних војних и цивилних лица на служби у војсци покренуло парничне поступке пред првостепеним судовима у Републици Србији, те да је и усвојено 910 тужбених захтева од стране првостепених судова; да су "последица договора" оспорени појединачни акти, иако пре тога постоји потврђених 12 првостепених пресуда којима се тужена обавезује на накнаду штете; да су оспорене пресуде у супротности са правним схватањем грађанског одељења Врховног суда Србије од 31. маја 2005. године. Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 28. јула 2005. године поднела тужбу Општинском суду у Ћуприји против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарства одбране – гарнизонско место Ћуприја, ради накнаде материјалне штете која јој је причињена ускраћивањем плате у пуном износу, због неправилног одређивања вредности коефицијента и неправилног поступања надлежног органа приликом обрачуна плате у складу са важећим прописима, за период од 16. августа 2002. године до 10. маја 2005. године.
Општински суд у Ћуприји је пресудом П1. 259/05 од 18. маја 2006. године усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да, на име накнаде материјалне штете која је тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, причињена ускраћивањем плате у пуном износу због неправилног одређивања вредности коефицијента и неправилног поступања надлежног органа приликом обрачуна плате у складу са важећим прописима, за период од 16. августа 2002. године до 10. маја 2005. године, исплати износе ближе наведене у изреци првостепене пресуде, са законском затезном каматом, као и трошкове парничног поступка у року од осам дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Окружни суд у Јагодини је, поступајући по жалби законског заступника тужене од 31. маја 2006. године, оспореном пресудом Гж1. 2200/06 од 21. фебруара 2007. године преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, као неоснован. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд пропустио да примени одредбу члана 87. Закона о Војсци Југославије, којом је прописано да Савезна влада, односно Савет министара прописује плату и друга примања професионалних војника и цивилних лица у војсци Југославије; да је Савезна влада утврђивала висину плата професионалним припадницима војске Србије и Црне Горе и цивилним лицима у Војсци према чину и положајној групи; да корисници савезног буџета могу остваривати обавезе на терет средстава истог буџета у границама распоређених средстава за одређене намене до краја године за коју је буџет донесен; да је утврђивање плата у Војсци у претходним годинама вршено у складу са одобреним средствима за те намене и савезним буџетом, због чега је Закон о буџету lex specialis у односу на Закон о Војсци Србије и Црне Горе, а да је члан 75. Закона о Војсци само основ за обрачун плата, која одредба није непосредно примењивана, као и да тужиља акт о пријему и распоређивању којим јој је и одређен број бодова није оспоравала у управном поступку; да је првостепени суд заузео погрешан став када је нашао да тужиљи припада разлика у плати, те да је стога погрешно применио материјално право, с обзиром да суд у парничном поступку не може утврђивати, односно оцењивати да ли је одлука надлежног органа о висини плате законита, односно да ли је плата одлуком правилно обрачуната, као што је то чинио првостепени суд.
Подноситељка уставне жалбе је изјавила ревизију против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 2200/06 од 21. фебруара 2007. године. Врховни суд Србије је, пре одлучивања о ревизији, решењем VII Су. 65/08 од 25. јуна 2008. године одлучио о захтеву за изузеће судија постављеном у ревизији, одбијањем, односно одбацивањем захтева у односу на поједине судије у саставу поступајућег већа. Одлучујући по ревизији, Врховни суд Србије је на седници одржаној 26. јуна 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 1727/07, којом је ревизију одбио као неосновану. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиље, јер у радњама тужене нема незаконитог или неправилног рада органа како би држава била одговорна за накнаду штете; да се плате утврђују појединачним управним актом чија се законитост оцењује у управном поступку и евентуално у управном спору; да је исплата плате извршена у складу са правноснажним појединачним актом; да није доказано да је тужена вршила селекцију при обрачуну и исплати плата и да је тужиља евентуално дискриминисана у односу на остала цивилна лица у војсци, односно да је дошло до неправилног и незаконитог рада органа за који одговара држава.
4. Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) које се односе на поступак по ревизији је прописано: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9. овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.); да ће ревизијски суд ако нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда (члан 407. став 2.)
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
5. Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља комплексно право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућег судије према некој од странака у спору и ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права – искључење и изузеће судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП прописани су разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања. Субјективна непристрасност судије се претпоставља, док се не докаже да понашање одређеног судије или његова лична убеђења (разлози за изузеће) указују на пристрасност у конкретном судском предмету. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду значај права на непристрасно суђење, као и последице које повредом тог права могу настати, па је закључио да се наведено право, поред првостепеног и другостепеног парничног поступка, гарантује странкама и у поступку по ревизији.
Према наводима подноситељке уставне жалбе у поступку пред другостепеним судом и у поступку по ревизији је повређено њено право на непристрасно суђење, јер су “судије Врховног суда Србије и посебно Предраг Трифуновић као председник Грађанског одељења тог суда, незаконито поступали када су одржали састанак са туженом страном у поступку“. Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да наведени став подноситељке уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Јагодини и судија Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија који су, у конкретном случају, учествовали у доношењу оспорених пресуда, било субјективне, било објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законом. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога Уставни суд сматра да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, у конкретном случају, није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним одлукама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подноситељке, с обзиром на то да у уставној жалби није пружила доказе да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују начела на којима почива владавина права, која се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава, па нема основа за позивање на повреду тих уставних одредаба у поступку по уставној жалби.
6 . На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА |
|
|
др Боса Ненадић |