Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С . из Панчева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републ ике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба С. С . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 9309/15 од 16. јуна 2016. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одб ацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Панчева поднео је Уставном суду, 19. августа 2016. године, преко пуномоћника М. Ц, адвоката из Београда, уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Одлуком Уставног суда Уж-3255/2010 од 13. јуна 2012. године утврђено да му је у ближе означеном парничном поступку повређено право на суђење у разумном року, а да је захтев за накнаду нематеријалне штете одбачен као неблаговремен. Додаје да је ради остваривања права на накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде уставног права 24. марта 2013. године Републичком јавном правобранилаштву поднео захтев за мирно решење спора, а да је затим поднео тужбу суду, али да је оспоренoм пресудом његов тужбени захтев одбијен као неоснован. По мишљењу подносиоца, због произвољне примене одредаба члана 40 . Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду и члана 200. Закона о облигационим односима приликом доношења поменуте пресуде , повређена су му права из члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава. Као доказ за тврдњу о повреди права из члана 36. став 1. Устава подносилац прилаже више првостепених и другостепених судских одлука. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и утврди му право на накнаду нематеријалне штете због суђења у „неарзумном року “ у износу од 100.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и своју базу података, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
С. С, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Уставном суду, 9. јула 2010. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 5184/08. Од Уставног суда је тражио да утврди повреду означеног права, док је у допуни уставне жалбе од 12. марта 2012. године истакао да због повреде права трпи душевне болове и да по том основу предлаже да се обавеже Република Србија да му надокнади штету у износу од 500.000,00 динара.
Одлуком Уставног суда Уж-3255/2010 од 13. јуна 2012. године усвојена је уставна жалба С. С . и утврђено да му је у поменутом парничном поступку повређено право на суђење у разумном року. Истом Одлуком наложено је надлежном суду да предузме све мере како би се предметни парнични поступак окончао у најкраћем року, док је применом члана 85. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) и члана 40. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 99/11) , а на основу одредбе члана 46. став 1. тачка 2) Закона, захтев за накнаду нематеријалне штете одбачен као неблаговремен јер је истакнут тек у допуни уставне жалбе од 12. марта 2012. године.
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гж. 9309/15 од 16. јуна 2016. године преиначена је првостепена одлука, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца С. С . којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, утврђене Одлуком Уставног суда Уж-3255/2010 од 13. јуна 2012. године, исплати износ од 99.000,00 динара. Тужбени захтев је одбијен са образложењем да тужилац, који је тужбу поднео 10. јануара 2014. године тј. након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, у смислу члана 89. Закона, нема право да тражену накнаду остварује пред судом опште надлежности, већ искључиво пред Уставним судом. У том смислу другостепени суд је даље истакао да је одредбама члана 40. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду уређена примена прописа на поступке за накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року, тако што је прописано да се захтеви за накнаду штете могу поднети Комисији за накнаду штете до дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду и да ће се они окончати по одредбама раније важећег члана 90. Закона о Уставном суду којим је било прописано да подносилац, чија је уставна жалба усвојена одлуком Уставног суда, може поднети захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете ради постизања споразума о висини накнаде, и да уколико захтев не буде усвојен или Комисија по њему не донесе одлуку у року од 30 дана од дана подношења, подносилац може поднети тужбу суду. Стога, по налажењу другостепеног суда, не постоје законске претпоставке да се поступци који се воде по тужбама за накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду окончају пред судовима опште надлежности, будући да је новелираним одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона прописано да одлуком којом усваја уставну жалбу, Уставни суд истовремено одлучује о захтеву подносиоца за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете, када је такав захтев постављен.
Пресудама Вишег суда у Београду Гж. 247/14 од 26. јуна 2014. године, Гж. 6913/14 од 2. октобра 2014. године, Гж. 7046/14 од 11. фебруара 2016. године, Гж. 9194/15 од од 11. фебруара 2016. године, Гж. 8965/14 од 27. маја 2016. године Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1023/15 од 28. августа 2015. године и Вишег суда у Неготину Гж. 427/15 од 18. августа 2015. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због утврђених повреда права на суђење у разумном року исплати одређене новчане износе. У поступцима који су окончани поменутим пресудама утврђено је да су ближе означеним о длукама Уставног суда које су донете након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду – у току 2012. и 2013. године, а по уставним жалбама које су поднете у току 2010. године, утврђене повреде права тужилаца на суђење у разумном року у одређеним парничним поступцима, док су њихови захтеви за накнаду нематеријалне штете одбачени као неблаговремени из разлога што су истакнути тек у допунама уставних жалби, које су поднете након протека рока од 30 дана од дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду. У образложењима ових одлука Виши судови су навели да, у ситуацији када поступци по уставним жалбама нису окончани до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду , тужиоци имају право да накнаду нематеријалне штете потражују у парничном поступку, да процесна претпоставка за остварење права на накнаду штете у парници јесте да иста није захтевана у уставној жалби, односно да о том захтеву који је истакнут у допуни уставне жалбе одлуком Уставног суда није меритирно решено, да одредбе Закона о Уставном суду које су биле на снази у време подношења уставних жалби нису предвиђале обавезу подносилаца да истичу висину и основ потраживања накнаде нематеријалне штете, већ су пр описивале да одлука Уставног суда којом је уставна жалба усвојена представља основ за подношење захтева Комисији за накнаду штете (члан 85, члан 89. став 3. и члан 90.), те да у случају непостизања споразума у поступку пред Комисијом, подносиоци могу подне ти тужбу суду, што су и учинили, као и то да им због повреде права на суђење у разумном року припада тражена накнада у смислу члана 200. Закона о облигационим односима.
Пресудама Вишег суда у Београду Гж. 1820/14 од 19. фебруара 2015. године и Гж. 6027/15 од 11. фебруара 2016. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због повреда права на суђење у разумном року, утврђених у ближе означеним одлукама Уставног суда донетим у току 2013. године, исплати одређене новчане износе. У ова два случаја тужиоци у уставним жалбама које су поднете у току 2010. године , а ни касније у току поступка пред Уставним судом, нису истицали захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року. Полазећи од чињенице да тужиоци захтев за накнаду нематеријалне штете нису истакли у поступку пред Уставним судом, да су поменути поступци окончани након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, Виши суд у Београду је закључио да тужиоци имају право да потраживање накнаде нематеријалне штете остваре у парници у смислу члана 89. став 3. и члана 90. став 2. Закона о Уставном суду и члана 200. Закона о облигационим односима.
Пресудом Вишег суда у Новом Пазару Гж. 597/15 од 3. фебруара 2016. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року исплати одређени новч ани износ. У предметном поступку је утврђено да је Одлуком Уставног суда Уж-5088/10 од 23. маја 2011. године утврђено да је тужиоцу повређено право на суђење у разумном року и утврђено му је право на накнаду нематеријалне штете. Тужилац је са Комисијом за накнаду штете постигао споразум у погледу дела захтева, док је за остатак захтева поднео тужбу. Парнични суд је захтев за накнаду нематеријалне штете делимично усвојио , позивајући се на члан 200. Закона о облигационим односима.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2819/14 од 23. јануара 2015. године обавезана је тужена Република Србија да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа и повреде права на правично суђење исплати одређене новчане износе. Поменута пресуда донета је у поступку по тужби за накнаду штете због престанка јавнотужилачке функције у поступку општег избора јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца. Указујући на то да о захтеву за накнаду штете који је поднет истовремено са уставном жалбом одлучује Уставни суд, другостепени суд је истакао да у ситуацији када то није учињено, оштећени не може бити лишен права на накнаду штете коју је претрпео због правних последица повреде права утврђене Одлуком Уставног суда, те да тај захтев остварује у парници, јер Одлука Уставног суда којом је утврђена повред а права улази у чињеничну базу у парници за накнаду нематеријалне ште те, па како се ради о грађанско-правном спору за који је надлежан парнични суд, то се не ради о искључивој надлежности Уставног суда да одлучује о накнади штете по захтеву тужиоца у конкретном случају.
4. Одредбама Устава чију повреду истиче подносилац у уставној жалби јемчи се: право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на накнаду штете (члан 35. став 2.); право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.).
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права, један од основних аспеката владавине права принцип правне сигурности. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истим случајевима може довести до повреде принципа правне сигурности у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39 .). Поред тога, Европски суд за људска права је истакао да државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније , од 24. марта 2009. године, став 58 .).
Што се тиче конкретног предмета, Уставни суд, пре свега, налази да се пресуда Вишег суда у Новом Пазару Гж. 597/15 од 3. фебруара 2016. године не може сматрати доказом о различитом поступању судова. Ово из разлога што је тужилац у поступку који је окончан поменутом пресудом био у другачијој чињеничној и правној ситуацији од овде подносиоца уставне жалбе. Наиме, том тужиоцу је повреда права на суђење у разумном року утврђена Одлуком Уставног суда од 23. маја 2011. године, пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, а на основу те о длуке тужилац је постигао споразум о накнади штете са Комисијом у погледу дела захтева, док је за преостали део поднео тужбу суду.
У погледу осталих другостепених пресуда које подносилац доставља као доказ за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд констатује да су, и поред одређених разлика које се тичу чињенице да у три случаја захтеви за накнаду штете уопште нису истицани у поступку пред Уставним судом (пресуде Вишег суда у Београду Гж. 1820/14 од 19. фебруара 2015. године и Гж. 6027/15 од 11. фебруара 2016. године и Апелационог суда у Нишу Гж1. 2819/14 од 23. јануара 2015. године), док су у осталим случајевима ти захтеви истицани по протеку рока од 30 дана од дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, другостепени судови усвајали тужбене захтеве тужилаца за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, односно права на правично суђење, по тужбама поднетим након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године , при чему је у осам случајева, идентично као и у подносиочевом, Уставни суд такве захтеве одбацио као неблаговремене. С обзиром на изнето, Уставни суд је закључио да је Виши суд у Београду у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности жалбе тужене у односу на друге предмете са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин довео подносиоца уставне жалбе у битно различит положај у односу на друге тужиоце чији су захтеви за накнаду штете због повреде уставних права правноснажно усвојени. Из тих разлога, Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности, те да је сама чињеница да су судови последње инстанце у поступку, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ , бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15 -др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
5. Разматрајући основаност навода уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, који се исцрпљују у тврдњама о произвољној примени релевантних одредаба Закона о Уставном суду и Закона о облигационим односима, Уставни суд подсећа да је поводом суштински истоветног питања у Одлуци Уж-9428/2017 од 27. септембра 2018. године истакао да је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, надлежан да одлучује о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете због утврђене повреде права, под условом да је такав захтев изричито постављен, и то ако је постављен истовремено са уставном жалбом, односно у роковима прописаним Законом о Уставном суду, као и да не постоји основ по коме би подносилац са успехом у некој новој парници могао тужбеним захтевом тражити накнаду нематеријалне штете од државе. У поменутој одлуци Суд је такође подсетио да ни пре измена и допуна Закона о Уставном суду, усвајајућа одлука Уставног суда којом у изреци није утврђено да је та одлука основ за накнаду штете, није могла бити основ за такву накнаду, те да поменуто ни у ком случају не значи да су наведене измене Закона о Уставном суду ускратиле подносиоцима право на накнаду штете, већ само то да се о праву и висини накнаде штете због утврђене повреде неког Уставом зајемченог права, може једино и искључиво одлучивати у поступку по уставној жалби пред Уставним судом, под условом да су испуњене процесне претпоставке, односно да је такав захтев благовремено постављен. Другим речима, да само постојање усвајајуће одлуке Уставног суда у поступку по уставној жалби, не значи да „аутоматски“ постоји и основ за накнаду штете која се може остварити пред редовним судом.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. и последично повреди права из члана 35. став 2. Устава, очигледно неосновани, па је, сагласно члану 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу изреке.
6. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.