Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан , у поступку по уставној жалби Н. К . из Сарајева и С . Р . из Тузле, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници одржаној 8. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н . К . и С . Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7327/15 од 23. децембра 201 5. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. К . из Сарајева и С . Р . из Тузле, Босна и Херцеговина, изјавили су Уставном суду, 17. марта 201 6. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7327/15 од 23. децембра 2015. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе навод е да су подне ли тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова , ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означеног Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихов тужбени захтев. Подносиоци сматрају да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима, па је „очигледна произвољност у одлучивању“ довела до повреде права на правично суђење. Да је закључак о томе да органи тужене нису нечовечно поступали и злостављали подносиоца другостепени суд формирао само на основу исказа припадника државних органа, док је исказе подносилаца и других сведока занемарио. Такође сматрају да умањење опште животне активности од 10%, колико је утврдио вештак, није настало због „стреса“, већ због поступања органа тужене што су судови пропустили да утврде. Подносиоци указују и на то да је Апелациони суд морао имати у виду обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних документа у тој области и „специфичну природу кршења права и слобода подносиоца, као и период у коме се предметни догађај одиграо у коме је дошло до систематског кршења права и слобода припадника бошњачке националне мањине“, износећи и тврдњу о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци Н. К . и С . Р , овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 30. јула 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије - Министарств а унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете настале радњама органа тужене. У тужби је, поред осталог, наведено: да су припадници Министарства унутрашњих послова у току 199 5. године тужиоце , када су прешли у Републику Србију , одвели у „логоре“ где су их испитивали и мучили ; да су тужи оци критичном приликом претрпе ли страх, физичке болове, као и душевне болове због повреде права личности, а дошло је и до умањења животн их активности.
Први основни суд у Београду (у даљем тексту: Основни суд) донео је 9. децембра 2010. године пресуду П. 45953/10 којом је: у ставу првом изреке одбио као неосноване тужбен е захтев е тужи лаца којима су тражи ли да им тужена исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених болова, претрпљеног страха и душевних болова (због повреде права личности и умањења животне активности); у ставу другом изреке одбио као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка.
Апелациони суд у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) је оспореном пресудом Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио првостепену пресуду у делу у коме су одбијени као неосновани тужбени захтеви тужилаца за исплату одговарајућих новчаних износа на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, претрпљеног страха и душевних болова због повреде права личности, прихватајући у целини образложење Основног суда према коме су застарела наведена потраживања тужиоца. Првостепена пресуда је укинута у делу у коме је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за исплату накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности и у том делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Уставни суд је донео Одлуку Уж-8123/2013 од 10. децембра 2015. године, којом је одбио се као неосновану уставну жалбу Н. К . и С . Р . изјављену против пресуде Апелационог суда Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио. У образложењу ове одлуке, поред осталог, наведено је да је Апелациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су на основу одредаба члана 376. Закона о облигационим односима застарела потраживања подносилаца на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, претрпљеног страха и душевних болова због повреде права личности.
Основни суд је у поновном поступку , одлучујући о тужбеном захтеву који се односи на исплату накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности, донео пресуду П. 28844/13 од 23. априла 2015. године којом је , у ставу првом изреке , одбио као неосноване тужбен е захтев е тужилаца којим а су тражили да се обавеже тужена да им на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед умањења животне активности исплати сваком износ од по 500.000 динара, са припадајућом каматом; ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженој солидарно накнаде трошкове спора у износу од 366.000 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда Гж. 7327/15 од 23. децембра 2015. године у ставу првом изреке одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена првостепена пресуда у ставу првом њене изреке, док је решење о трошковима преиначено. У образложењу оспорене пресуде је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да су тужиоци августа 1995. године, са већим бројем лица, са подручја Жепе и Сребренице илегално прешли границу између Босне и Херцеговине и Савезне Републике Југославије и да су их припадници М инистарства унутрашњих послова Републике Србије (у даљем тексту: МУП) најпре сместили у прихватни центар у Б. П, а затим у прихватни центар у М; да је тужилац Н. К. 16. јануара 1996. године напустио прихватни центар и отпутовао у Сједињене Америчке Државе, а тужилац С. Р. је центар напустио 10. априла 1 996. године и вратио ce у Босну и Херцеговину ; да је током боравка у прихватном центру тужилац Н. К. изгубио двадесетак килограма, да му је повређена кључна кост и да пати од несанице, а тужилац С. Р. је због боравка у прихватном центру изгубио преко 30 килограма, a у току 1996. године обратио се лекару психијатру због страхова, несанице, ружних снова и сличних психичких сметњи; да је из извештаја лекара психолога Дома здравља Т. од 2. новембра 2001. године, утврђено да тужилац С. Р. од 1996. године има психичке сметње, те да му је констатован изражен посттрауматски стресни поремећај у хроничној форми, са знацима трајних промена личности, након катастрофалних доживљаја; да је полазећи од налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра од 25. јула 2014. године, првостепени суд утврдио да је код тужиоца Н. К. настало обољење „трајне промене личности посттрауматског карактера са падом општих психичких способности и поремећајем прилагођавања и комуникације“, констатовано 2007. године након дугогодишњег боловања од п осттрауматског стресног поремећаја, а да је код тужиоца С. Р. 2. новембра 2004. године констатовано обољење „изражене депресивне и анксиозне карактеристике“, те да је код оба тужиоца по основу наведених обољења, као и по основу последица стресова у ратном и послератном периоду, дошло до умањења животне активности од 30% трајно; да од тог целокупног умањења животне активности, умањење животне активности као последице стресова доживљених приликом боравка у прихватном центру у Србији износи по 10% трајно за сваког од тужилаца. Даље је наведено: да је првостепени суд, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, и налазећи да приговор застарелости тужене није основан, оценио да је код оба тужиоца дошло до умањења животне активности, између осталог и као последице стресова који су претрпели током боравка у прихватном центру у Србији, у који су их сместили припадници МУП, али да поступци припадника МУП према тужиоцима нису били ни незаконити ни неправилни, јер се радило о лицима која су илегално ушла на територију Републике Србије без одговарајућих докумената, због чега у таквој ситуацији државни органи сваке земље примењују одређене поступке, какви су примењени и у конкретном случају, те је нашао да нема узрочно-последичне везе између рада државног органа у вршењу његових функција и штете коју су тужиоци претрпели и да самим тим нису испуњени услови прописани одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима; да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио материјално право када је нашао да тужбени захтеви тужилаца нису основан и, дајући за своју одлуку јасне и образложене разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени; да из чињеница утврђених у току првостепеног поступка, пре свега из исказа саслушаних сведока и парничних странака, произлази да су тужи оци илегално са територије Босне и Херцеговине ушли у Републику Србију, због чега су од стране припадника МУП спроведени до полицијске станице, а након тога смештени у прихватни центар у М; да су лица смештена у прихватни центар сваких 15 дана обилазили радници домаћег и међународног Црвеног крста, те им делили одећу, обућу и храну, због чега је правилно првостепени суд закључио да тужена није поступала незаконито и неправилно када је тужиоце, као и остала лица која су у Републику Србију ушла илегално и без докумената, сместила у прихватни центар; да због тога, и по налажењу апелационог суда, не постоји одговорност тужене у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима за обавезивање тужене да тужиоцима претрпљену штету накнади, с обзиром на то да нема узрочно-последичне везе између рада државног органа у вршењу његових функција и штете коју су тужиоци претрпели; да је суд имао у виду наводе жалбе тужилаца да je у току првостепеног поступка утврђено да су према налазу и мишљењу судског вештака тужиоци због боравка у Србији претрпели умањење животне активности за 10%, а које умањење првостепени суд није имао у виду, али ј е нашао да исти нису основани; да ово стога што из налаза и мишљења судског вештака произлази да су тужиоци, без обзира да ли су били активни борци или неутрални цивили, боравком у ратом захваћеној Босни и Херцеговини, као и у каснијем избегличком и емигрантском животу, били изложени великом стресу који оставља трајне последице, те да је сам боравак у прихватном центру био свакако јако стресан за тужиоце, јер је и статус емигранта у иностранству из културолошких, економских и разних других разлога врло стресан; да је за настанак одговорности тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима потребно да постоји узрочно-последична веза између преживљене тортуре током боравка у прихватном центру и насталих последица које се манифестују као посттрауматски стресни поремећај; да се правни основ потраживања заснива на одредбама чл. 25. и 35. Устава и чл . 172. и 200. Закона о облигационим односима, као и на основу међународних уговора, кодекса, конвенција и декларација које регулишу забрану мучења, тортуре, нехуманог или понижавајућег поступања; да је, међутим, у току првостепеног поступка утврђено да тужиоци нису били изложени мучењу, тортури, нехуманом или понижавајућем поступању, а да je посттрауматски стресни поремећај настао као резултат великог стреса који су тужиоци доживели како током боравка у ратом захваћеној Босни и Херцеговини, тако и током боравка у Републици Србији и након тога, због недаћа избегличког и емигрантског живота, због чега су правилно одбијени тужбени захтев и као н еосновани; да су неосновани и жалбени наводи тужилаца да је првостепени суд у својој одлуци утврдио да су органи тужене према тужиоцима применили рестриктивне мере из чега произлази одговорност тужене за штету коју су тужиоци претрпели; да се под појмом рестриктивне мере не подразумевају поступци који се могу квалификовати као физичка и психичка тортура, већ мере којима се спроводи поступак у случају илегалног уласка лица у земљу; да се таква лица спроводе у прихватне центре у којима им је обезбеђена храна, смештај, здравствена нега, као и комуникација са родбином, због чега у таквом поступању тужене нема нехуманог или понижавајућег поступања које би водило одговорности исте; да је суд ценио и остале наводе жалбе тужилаца, али је нашао да немају утицаја на доношење другачије одлуке.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) , које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 8. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14) (у даљем тексту: З ПП) је прописано да суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као доказане.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указуј у на повре ду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подноси оци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснива ју на чињеници да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци дâ детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе првенствено истиче да Апелациони суд у Београду није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да подносиоци уставне жалбе исти чу да је закључак о томе да органи тужене нису нечовечно поступали и злостављали подносиоце, другостепени суд формирао само на основу исказа припадника државних органа, док је исказе подносилаца уставне жалбе и других сведока занемарио. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је ЗПП усвојено начело слободне оцене доказа, које у суштини значи да суд по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.). Последица тога је да ЗПП не одређује рангирање доказних средстава по коме би једно имало увек већу снагу него неко друго средство. Међутим, овакав систем слободне оцене доказа налаже потребу да се нађе заштита од евентуалне злоупотребе слободе која по овом начелу припада суду. Јемство да ће суд непристрасно оценити доказе лежи и у његовој дужности да за своју оцену изнесе разлоге у одлуци. Из наведеног јасно произлази да суд у образложењу своје одлуке мора јасно да наведе разлоге због којих је једном доказном средству поклонио веру, а другом није.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд оцењује да судови нису занемарили исказе подносилаца, као странака и два сведока који су тврдили да су лица у прихватилишту била мучена и излаган а нечовечном поступању, већ су супротан закључак извели не само из исказа три друга сведока, већ и и з чињенице да су лица која су се налазила у прихватном центру , међу којима су били и подносиоц и уставне жалбе, обилазили припадници Међународног Црвеног крста који су несметано разговарали са њима, али да се они нису њима жалили на поступање органа тужене, нити постоје било какви други доказ и у том правцу. Такав закључак је са становишта заштите права на правично суђење прихватљив и за Уставни суд. У таквој правној ситуацији се као неосновани исказују и наводи уставне жалбе умањење опште животне активности од 10% , није настало због „стреса“, већ због поступања органа тужене.
Поред тога, Уставни суд указује и на то да су судови нашли да није основан приговор застарелости потраживања накнаде штете за претрпљене душевне болове услед умањења животне активности , уз образложење да су подносиоци уставне жалбе за штету сазнали тек 2006 , односно 2007. године када су им то саопштили лекар и код ко јих су били на прегледу. Међутим, овакво становиште судова је у супротности са становиштем које су редовни судови изражавали кроз своје пресуде и које је Уставни суд прихватио као уставноправно прихватљиво. Наиме, Уставни суд је у више својих одлука прихватао закључке редовних судова да се рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности, рачуна од тренутка када је (психичка) болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу (што се дешава шест месеци до годину дана након престанка узрока - повратка са ратишта, престанка мучења и сл. ) и тако попримила облик коначног стања, без обзира на чињеницу када је подносиоцу саопштено да болује од такве болести и без обзира на то што лечење није завршено и што може трајати до краја живота (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године). Имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд указује се наведена психичка болест (ПТСП) код подносилаца уставне жалбе испољила и прешла у хроничну фазу у роковима у којима се уобичајено испољава, те да стога произлази и да је протекао рок застарелости прописан одредбама члана 376. ЗОО.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, подносиоци уставне жалбе заснива ју на наводима који се, у суштини, односе на повреду права на правично суђење, те како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди одредаба члана 25. Устава, Уставни суд подсећа да означене одредбе гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права. С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа која подразумева да надлежни државни орган, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40). Ипак, са аспекта Европског суда за људска права када постоје наводи о нападу или злостављању у притвору или затвору, правни лек који би требао да буде исцрпљен за потребе члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода углавном ће бити грађанска тужба за одштету. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да су подноси оци уставне жалбе у парници подне ли тужбен е захтев е за накнаду штете, који су одбијени као неосновани, а Уставни суд још налази и да су потраживања накнаде штете застарела, то није могло доћи до повреде члана 25. Устава, јер се право на успех у таквом поступку не може гарантовати, уколико за то није било законског основа.
Поред тога, Уставни суд указује и на Одлуку у предмету Ахмет Каменица и други против Србије, представка број 4159/15 од 4. октобра 2016. године, у коме је Европски суд за људска права нашао да је недопуштена (неблаговремена) представка подносилаца, међу којима је био и С. Р, поднета због повреде чл. 3, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због непостојања делотворне истраге њиховог наводног мучења (везаног за исти животни догађај). У образложењу те одлуке је наведено да су подносиоци представке поднели кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине 6. септембра 2011. године – 16 година након спорних догађаја. С обзиром на датум подношења кривичне пријаве, Европски суд је указао да је застарелост спречила кривично гоњење било ког дела уз изузетак ратних злочина, налазећи због тога да је представка поднета ван рока, те самим тим и недопуштена.
Подносиоци уставне жалбе , осим констатације „да су они као припадници националне мањине дискриминисани у односу на друге категорије оштећених лица“, нису навели друге релевантне разлоге о повреди права из члана 36. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права и слобода, без истицања релевантних разлога и достављања одговарајућих доказа, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Подносиоци уставне жалбе п овреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у суштини, заснивају на тврдњи о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Међутим, Уставни суд указује да су подносиоци у предметном поступку имали и искористили право на жалбу против првостепене пресуде, о којој је одлучио надлежан апелациони суд, чиме им је омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена пресуда преиспитана од стране надлежног вишег суда. То што су подносиоци уставне жалбе незадовољни коначним исходом парничног поступка не може бити доказ о „неделотворности тужбе за накнаду штете“, нити утицати на постојање повреде права на правно средство, посебно у ситуацији када је Уставни суд нашао да оспореном пресудом није повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.