Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. М . из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Р. М . изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2109/16 од 5. октобра 2016. године и утврђује да је повређено прав о подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено одр едбом члана 36. став 1. Устава Републике Србијe , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. М . из Лесковца поднео је Уставном суду, 7. децембра 2016. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2109/16 од 5. октобра 2016. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених члано м 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 58. Устава Републике Србије, као и чланом 1 . Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да предмет спора представља накнад у штете на име умањеног приноса дувана и на име премије за 2005. годину; да је првостепеном пресудом у целости усвојен тужбени захтев тужиоца овде подносиоца, док је другостепен и суд преиначио првостепен у пресуд у тако што је одби о као неоснован тужбени захтев тужиоца , овде подносиоца, за накнаду штете на име премије у износу од 263.925,00 динара , са законском затезном каматом почев од 31. марта 2008. године до исплате; да различита већ а Апелационог суда у Нишу другачије тумаче истоветно чињенично стање, те да је код одлучивања о овом делу тужбено г захтев а за исплату премије било важно да ли је тужилац регистровао своје пољопривредно газдинство у 2005. години; да је пресудама Апелационог суда у Нишу Гж. 422/14 од 9. априла 2014. године и Гж. 266/16 од 3. марта 2016. године указао на неједнако поступање другостепеног суда у којима је констатовано да тужиоци нису регистровали пољопривредна газдинства, али им је усвојен тужбени захтев на име накнаде штете за премију, са образложењем да тужиоци нису могли да региструју пољопривредно домаћинство без закљученог уговора са туженом, фабриком дувана; да оваква различита пракса другостепеног суда ствара правну несигурност , која једино може бити отклоњена поништавањем оспорене пресуде у делу који се односи на исплату премије за дуван за 2005. годину. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Основног суда у Нишу П. 2305/14 од 23. маја 2016. године, је у ставу првом изреке, усвојен тужбени тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и обавезан је тужени „P.“ а.д. из Ниша да му на име накнаде штете за 2005. годину исплати износ од 1.070.168,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. маја 2016. године до исплате, док је за део тужбеног захтева на име камате преко досуђеног износа а до траженог износа почев од дана вештачења, одбиј ен као неоснован тужбени захтев; ставом другим изреке је обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде штете за премију за 2005. годину исплати износ од 263.925,00 динара, са законском затезном каматом почев од 31. марта 2008. године до исплате , а ставом трећим изреке је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 354.065,92 динара.
Из образложења ове пресуде произлази: да су парничне странке закључиле уговор о дугорочном кредитирању број 758 од 24. октобра 2000. године, као и уговор из 2001. године на период од десет година, према коме је тужени давалац кредита, а тужилац корисник кредита; да се наведеним уговором тужени обавезао да тужиоцу испоручи сушницу за дуван, енергенте и репродукциони материјал за производњу дувана у складу са једногодишњим уговором, док се корисник кредита обавезао да производи дуван типа „Вирџинија“, на тај начин да у наредних десет година , почев од 2000. године, сади уговорени тип дувана на површини од 1ха, односно 30.000 струкова дувана, што износи 2.360кг дувана у свакој години производње, као и да на име отплате дела кредита за сушару сваке године испоручи даваоцу кредита уговорену количину дувана; да су парничне странке за сваку годину закључивале појединачне уговоре којима су ближе регулисале своја права и обавезе; да тужилац није могао да поштује уговорену динамику отплате, те да је у 2003. години потписао а некс уговора о продужењу рата за отплату механизације, чиме је заправо његов дуг према туженом, који је у том моменту износио 2002кг, односно 172.720,00 динара доспео на наплату 2003. године, репрограмиран, односно наплата је одложена закључно са 2005. годином; да је тужени дописом од 26. априла 2005. године обавестио тужиоца да прекида даљу пословну сарадњу , чиме се сви до тада закључени уговори раскидају из разлога неиспуњавања уговорних обавеза и покретања судских поступака. Према налажењу првостепеног суда , тужени је био у обавези да тужиоцу остави накнадни рок за испуњење обавезе у смислу члана 126. став 2. Закона о облигационим односима, а како то није учинио, то нису били испуњени услови за једнострани раскид уговора. Како је тужилац обавештење о раскиду уговора примио 26. априла 2005. године и није могао да засади другу културу због протека оптималног рока садње, то је првостепени суд нашао да постоји основ одговорности тужене и да исти произлази из одредбе члана 262. Закона о облигационим односима, док на страни тужиоца не постоји одговорност за насталу штету и нема његовог доприноса у настанку исте. Према налажењу првостепеног суда, тужиоцу припада и право на премију за 2005. годину, јер је штета настала кривицом туженог, с обзиром на то да је одбио да са тужиоцем закључи једногодишњи уговор о испоруци дувана за 2005. годину. Осим тога, према Уредби о регистру пољопривредних газдинстава („Службени гласник РС“, бр. 45/04, 139/04 и 71/05) , регистрација пољопривредних газдинстава је на добровољној основи, а тужилац у поднетој тужби не потражује исплату подстицајних средстава, већ накнаду штете у виду изгубљене премије.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2109/16 од 5. октобра 2016. године је одбијена као неоснована жалба туженог у односу на став први изреке првостепене пресуде , док је делимично усвојена жалба туженог и преиначена првостепена пресуда у ставу другом њене изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете за премију исплати износ од 263.925,00 динара , са законском затезном каматом почев од 31. марта 2008. године до исплате , а одбијен је као неоснован и захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Из образложења оспорене пресуде произлази да је на основу утврђеног чињеничног стања, правилно првостепени суд применио материјално право и то одредбу члана 262. Закона о облигационим односима када је нашао да тужиоцу припада право на накнаду штете у виду изгубљеног прихода од производње дувана за 2005. годину у утврђеном износу. Међутим, другостепени суд је нашао да се жалбом туженог основано оспорава досуђена материјална штета у виду изгубљене добити за премију у 2005. години, коју тужилац није остварио кривицом туженог. Наиме, одредбом члана 2. Уредбе о премији за производњу дувана у листу за 2005. годину („Службени гласник РС“, број 26/05) је прописано да правна и физичка лица и предузетници, који се баве производњом дувана у листу и који су уписани у Регистар пољопривредних газдинстава у складу са Уредбом о Регистру пољопривредних газдинстава, имају право на премију за уговорен и испоручен дуван у листу по килограму у зависности од типа и класе. Из напред цитиране одредбе подзаконског акта произлази да је услов за остваривање премије за дуван регистрација пољопривредног домаћинства, па како тужилац није доказао да је у току 2005. године имао регистровано пољопривредно домаћинство да би могао да остварити право на ову премију, то је , према налажењу другостепеног суда, првостепени суд погрешно применио материјално право, одредбу члана 189. став 3. Закона о облигационим односима када му је досудио овај вид материјалне штете. Даље је наведено да се измакла корист дефинише као добитак који се основано могао очекивати према редовном току ствари, па како тужилац није доказао да је у 2005. години испуњавао прописане услове за остваривање права на премију за дуван, није било основа да му се износ премије досуди као овај вид материјалне штете, због чега је првостепена пресуда у овом делу преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 422/14 од 9. априла 2014. године, на коју се указује у уставној жалби, потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Нишу П. 5004/12 од 1. новембра 2013. године којом је обавезан тужени „P.“ а.д. из Ниша да тужиоцу Н. М . из Б, општина Мерошина, на име накнаде штете за 2005. годину исплати износ од 2.003.800,00 динара , са законском затезном каматом почев од 1. новембра 2013. године до исплате, док је захтев за камату преко досуђене а до тражен ог почев од 2. септембра 2009. године до дана пресуђења одбијен као неоснован и обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде штете због неисплаћене премије за 2005. годину исплати износ од 648.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 22. априла 2008. године до исплате , као и трошкове парничног поступка. У образложењу наведене пресуде је, поред осталог, наведено да је правилна одлука суда о накнади штете због неостварене премије, стога што је Уредбом о премији за производњу дувана у листу за 2005. годину („Службени гласник РС“, број 26/05) прописано да премија припада правним и физичким лицима и предузетницима који се баве производњом дувана у листу. Другостепени суд је прихватио становиште првостепеног суда у погледу права на накнаду штете због неисплаћене премије за 2005. годину, налазећи да је чланом 2. Уредбе о премији за 2005. годину прописано да право на премију имају напред наведена лица као корисници премије, уз услов да буду уписани у Регистар пољопривредних газдинстава, али да тужилац без уговора о производњи за 2005. годину није могао да региструје пољопривредно газдинство, па према томе и да оствари премију. Идентичан став Апелациони суд у Нишу је заузео и у другој пресуди Гж. 266/6 од 3. марта 2016. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање имовине својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавно интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 1. и 2.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да је поверилац у обавезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи и да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео (члан 262. ст. 1. и 2.).
Уредбом о премији за производњу дувана у листу („Службени гласник РС“, број 26/05) било је прописано да се овом уредбом утврђују услови и начин коришћења премије за производњу дувана у листу за 2005. годину (члан 1.) и да правна и физичка лица и предузетници, који се баве производњом дувана у листу и уписани су у Регистар пољопривредних газдинстава („Службени гласник РС“, бр. 45/04 и 139/04), имају право на премију за уговорен и испоручен дуван у листу по килограму, у зависности од типа и класе , како је то таксативно наведено у овом члану (члан 2.).
Уредбом о регистру пољопривредних газдинстава („Службени гласник РС“, бр. 45/04, 139/04 и 71/05) било је прописано да се овом уредбом уређују услови и начин уписа, вођења и брисања података о пољопривредним газдинствима у Регистру пољопривредних газдинстава, да је упис пољопривредних газдинстава добровољан и да се подаци из Регистра користе у циљу спровођења мера за подстицање развоја пољопривредне производње, као и за потребе аналитике и статистике у министарству надлежном за послове пољопривреде (члан 1.)
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања Апелационог суда у Нишу, који је у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите пресуде, са становишта заштите права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања у овом предмету, произлази да је Апелациони суд у Нишу, као суд последње инстанце у парничном поступку , у коначном исходу усвајао тужбене захтеве тужи лаца који се налаз е у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у овом уставносудском предмету. У образложењима пресуда Апелационог суда у Нишу је истакнуто да је чланом 2. Уредбе о премији за производњу дувана у листу за 2005. годину било прописано да право на премију имају правна и физичка лица и предузетници који се баве производњом дувана у листу као корисници премије, а да је услов за исплату премије да су уписани у Регистар пољопривредних газдинстава. Међутим, судови су заузели становиште да тужиоцима припада право на овај вид штете јер је иста настала кривицом туженог будући да је одбио да закључи једногодишњи уговор о производњи и испоруци дувана за 2005. годину, а да тужиоци без наведеног уговора о производњи за 2005. годину нису могли да региструју пољопривредно газдинство па према томе и да остваре премију.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом (другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Сама чињеница да је Апелациони суд у Нишу , поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања донео различите одлуке, створила је правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност , сама по себи , представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
По оцени Уставног суда, другостепени суд је у оспореној пресуди дао јасне, детаљно аргументоване и уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање тужбеног захтева подносиоца за накнаду материјалне штете за 2005. годину у погледу изгубљене добити у виду неисплаћене премије за дуван . Услов за остваривање премије за дуван је регистрација пољопривредног газдинства у смислу члана 2. Уредбе о премији за производњу дувана за 2005. годину, према којој правна и физичка лица и предузетници који се баве производњом дувана у листу и који су уписани у Регистар пољопривредних газдинстава у складу са Уредбом о регистру пољопривредних газдинстава имају право на премију за уговорен и испоручен дуван у листу. Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став другостепеног суда у оспореној пресуди да како подносилац није доказао да је у току 2005. године имао регистровано пољопривредно газдинство, то није могао остварити право на премију јер није испунио прописане услове за оств арење права на премију за дуван.
У вези са тим, Уставни суд је становишта да је другостепени суд довољно јасно и детаљно образложио своју одлуку, а такво образложење тога суда не сматра произвољним ни арбитрерним, те се наводи подносиоца да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, не може сматрати аргументованим уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног права.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава заснива заправо на наводима о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведеног права, поткрепљује тврдња о његовој повреди.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.