Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П . из Завлаке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М . П . и утврђује да је решењем Основног суда у Ваљеву И. 332/17 од 1. јуна 2017. године, у ставу другом изреке, и решењем Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Основн ог суда у Ваљеву И. 332/17 од 1. јуна 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М . П . из Завлаке изјавио је Уставном суду, 18. августа 2017. године, преко пуномоћника А. Г , адвоката из Крупња, уставну жалбу против решења Основног суда у Ваљеву Ипв.И. 125/17 од 14. јула 2017. године, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 18, 19, 20, 21, 32, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, против решења о обустављању поступка изјавио захтев за отклањање неправилности и приговор, истичући да је поступајући судија повредио одредбе извршног поступка и одредбе Устава, јер није дозволио извршном повериоцу право на правни лек, али је приговор одбачен као недозвољен решењем донетим од стране судије појед инца; да је против тог решења, такође , изјављен приговор, који је одбачен решењем већа извршног суда. Подносилац сматра да су наведеним поступањем судова повређена означена Уставом гарантована права, а нарочито право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава и због тога предлаже усвајање уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају бити такви да, prima faciae, указују на основану сумњу да су оспореним појединачним актом или радњом подносиоцу уставне жалбе повређена или ускраћена означена Уставна права, односно слободе.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Основног суда у Ваљеву И. 332/17 од 17. маја 2017. године обустављен је поступак извршења и одређено да против решења није дозвољен правни лек.
Извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, је против решења о обустављању поступка самоиницијативно изјавио захтев за отклањање неправилности и приговор.
Решењем Основног суда у Ваљеву И. 332/2017 од 1. јуна 2017. године, у ставу првом изреке, одбијен је захтев извршног повериоца за отклањање неправилности, док је у ставу другом изреке одбачен као недозвољен приговор извршног повериоца изјављен против решења то га суда од 17. маја 2017. године, са образложењем да Закон о извршењу и обезбеђењу не прописује дозвољеност приговора на донето решење о обустави извршења.
Оспореним решењем Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године одбачен је као недозвољен приговор извршног повериоца изјављен против решења тог а суда И. 332/17 од 1. јуна 2017. године.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о извршењу и обезбеђењу који се примењивао у конкретном поступку („Службени гласник РС“, бр. 31/11 , 99/11, 109/13, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења који је претходио уставносудском имао својство извршног повериоца. Извршни поступак је обустављен решењем Основног суда у Ваљеву И. 332/17 од 17. маја 2017. године, које је садржало поуку о правном леку да против истог није дозвољен приговор. Међутим, подносилац је против тог решења поднео приговор, који је одбачен решењем истога суда И. 332/17 од 1. јун а 2017. године, у ставу другом изреке, са образложењем да ЗИО не прописује дозвољеност приговора на донето решење о обустави извршења . Оспореним решењем Основног суда у Ваљев у Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године одбачен је приговор извршног повериоца изјављен против решења Основног суда у Ваљеву И. 332/17 од 1. јуна 2017 . године. Дакле, подносилац је искористио право на приговор, али је његов приговор правноснажно одбачен као недозвољен.
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми за кључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донет и акт и који се оспорава ју уставном жалбом. У вези са тим, оспореном одлуком о обустави изврш ења која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, као извршног повериоца. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Подносилац уставне жалбе је, за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уставног суда Уж-8166/2012, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави поступка извршења, који је правноснажно одбачен.
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек – приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Стога је и сам судија појединац требало да у поуци о правном леку наведе да је против решења о обустави поступка дозвољен правни лек. Међутим, приговор који је подносилац уставне жалбе изјавио против првостепеног решења, иако је био "поучен" да на то нема право, одбачен је од стране суд ије појединца.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је решењем Основног суда у Ваљеву И. 332/17 од 1. јун а 2017. године, у ставу другом изреке и решењем Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године и одређењем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Основног суда у Ваљев у И. 332/17 од 17. маја 201 7. године.
Наводе уставне жалбе о повреди осталих означених начела и права Уставни суд ниј е оцењивао, с обзиром на то да је поништио оспорен o решењ е Основног суда у Ваљеву Ипв. И. 125/17 од 14. јула 2017. године и да ће приговор подносиоца бити предмет поновног разма трања у поступку пред Основним судом у Ваљев у.
6. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.