Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Луке Капора из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Луке Капора изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1314/06 од 8. маја 2008. године, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред војним органима управе, Врховним војним судом и Врховним судом Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Лука Капор из Новог Сада је 11. јула 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1314/06 од 8. маја 2008. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред војним органима управе, Врховним војним судом и Врховним судом Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије "одбио доказе које је подносилац уставне жалбе приложио уз тужбу, а којима је доказао да нема решено стамбено питање, с обзиром да није успео да поврати стан у Сарајеву"; да је Врховни суд донео оспорену пресуду "а да није дао одговор на питања да ли подносилац има стан у власништву на територији република које су се издвојиле из СФРЈ, да ли је ушао у посед стана и да ли тај стан користи неко од чланова породичног домаћинства подносиоца уставне жалбе"; да је оспореном пресудом подносиоцу повређено уставно начело забране дискриминације из разлога што је Врховни суд "прихватио тврдњу тужене стране да подносилац уставне жалбе има стан у власништву, дату без аргумената, док је наводе и доказе подносиоца одбио као неосноване"; да је подносилац уставне жалбе стекао право на стамбено обезбеђење по закључку Војне поште 5003 Нови Сад, а да му је решењем које је било предмет тужбе у управном спору ово право одузето, "иако је у питању стечено право, које спада у домен људских права, те је самим тим ово поступање супротно члану 20. Устава, које јемчи да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати"; да је Врховни суд Србије погрешно тумачио и примењивао одредбе Споразума о сукцесији. Подносилац уставне жалбе је тражио да Уставни суд донесе Одлуку којом ће му надокнадити штету проузроковану оспореном пресудом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Министарства одбране Републике Србије, Сектор за људске ресурсе и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. октобра 1992. године поднео молбу Команди гарнизона Нови Сад за уступање стана одређеног за откуп, уз навођење да од 6. априла 1992. године подносилац уставне жалбе и чланови његовог породичног домаћинства нису у могућности да користе стан у Сарајеву. Војна пошта 5003 Нови Сад је 31. августа 1994. године донела закључак број 8-888/3 којим је молба подносиоца за доделу стана у закуп као нужни смештај и доделу зајма разврстана у I групу за припадајући двоипособан стан.
Војна пошта 5003 Нови Сад је 22. децембра 1995. године донела закључак број 8-888/4 којим је молба подносиоца за доделу стана у закуп, службеног стана и доделу зајма разврстана у I групу за припадајући двоипособан стан, а стављен ван снаге закључак од 31. августа 1994. године.
Подносилац уставне жалбе је захтевом од 30. октобра 1996. године тражио да се његово стамбено питање реши ванредном доделом зајма путем одрицања у висини од 51% од износа зајма за припадајућу структуру и површину стана од 76 м², те је закључком Војне поште 5003 Нови Сад од 27. новембра 1996. године овај захтев прихваћен.
Подносилац уставне жалбе је 5. маја 2000. године обавестио Војну пошту 1307 Нови Сад да своје стамбено питање жели да, уместо путем доделе зајма, реши путем давања стана у закуп. Војна пошта 5003 Нови Сад је донела закључак број 8-888/05 од 17. маја 2000. године којим је молба подносиоца за доделу стана у закуп на неодређено време разврстана у I групу за припадајући двоипособан стан, а стављен ван снаге закључак од 22. децембра 1995. године.
Војна пошта 5003 Нови Сад је донела закључак УП-1 број 28-1628/1 од 2. октобра 2000. године којим је поништен закључак број 8-888/05 од 17. маја 2000. године и прихваћен захтев подносиоца уставне жалбе и одређено да се разврстава у I групу стамбених интересената за давање двоипособног стана у закуп на неодређено време, са стажом од 6. априла 1992. године.
Војна пошта 1313 Београд је 19. новембра 2002. године, 10. децембра 2002. године и 21. марта 2003. године, давала налоге подносиоцу захтева за доделу стана у закуп на неодређено време, овде подносиоцу уставне жалбе, да достави одређене податке за употпуњавање захтева.
Подносилац уставне жалбе је 12. фебруара 2004. године поднео Војној пошти 1307 Нови Сад, за Војну пошту 1313 Београд, захтев за добијање закључнице за доделу стана у закуп на неодређено време, наводећи да је поступио по претходним налозима за достављање података у циљу употпуњавања захтева.
Поступајући по захтеву, Војна пошта 1313 Београд донела је решење УП-1 број 4468-9/2001 од 3. марта 2004. године, којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за давање стана у закуп на неодређено време, заведен под бројем 4468-1/2001 од 4. новембра 2002. године и одређено је да му престаје право на стамбено обезбеђење по закључку Војне поште 5003 Нови Сад број 28-1628/1 од 2. октобра 2000. године.
Подносилац уставне жалбе је против првостепеног решења изјавио жалбу 25. марта 2004. године, коју је првостепени орган, након утврђења да је жалба допуштена, благовремена и изјављена од овлашћеног лица, доставио 31. марта 2004. године другостепеном органу на одлучивање.
Решавајући о жалби, другостепени орган - Војна пошта 1313 Београд, Одељење за стамбене послове, донело је решење УП-2 број 209/04 од 21. маја 2004. године, којим је жалба одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је 6. јула 2004. године поднео тужбу Врховном војном суду против наведеног другостепеног решења, као коначног у управном поступку.
Врховни суд Србије је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете Врховног војног суда и на седници одржаној 8. маја 2008. године донео оспорену пресуду У-В 1314/06 којом је тужба одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужени орган, по оцени тог суда, на правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право и за своју одлуку дао разлоге, које као довољне и на закону засноване, прихвата и Врховни суд Србије; да је оцењено да нису основани наводи тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да нема решено стамбено питање, јер није успео да поврати стан у Сарајеву; да је одредбом члана 2. став 1. а. прилога "Г" Споразума о питањима сукцесије, прописано да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године, бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те државе, у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, те да се овим обухватају лица која су након 31. децембра 1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у држави различитој од државе сукцесора; да ће особе које нису биле у могућности да остваре таква права, имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама; да је чињеница да ће тужилац, овде подносилац уставне жалбе, имати право на накнаду, што произлази из образложења пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број 009-0-У-06-000804 од 25. маја 2007. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Чланом 1. Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије ("Службени лист СРЈ – Међународни уговори", број 6/02) прописано је да се потврђује Споразум о питањима сукцесије, који је потписан 29. јуна 2001. године у Бечу, у оригиналу на енглеском језику. Одредбом члана 3. Закона прописано је да су саставни део Споразума прилози од "А" до "Г".
Одредбом члана 2. став 1. а. прилога "Г" Споразума о питањима сукцесије, прописано је да ће права на покретну и непокретну имовини која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, да се овим обухватају лица која су након 31. децембра 1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора и да ће особе које нису биле у могућности да остваре таква права, имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је управни спор, чији је резултат био доношење оспорене пресуде, а који је претходио подношењу уставне жалбе, у целини био вођен на начин да обезбеди правичност у смислу који захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорена пресуда крши уставна права подносиоца. Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије након поступка спроведеног у складу са законом, те примене релевантних материјалних прописа, утврдио да је тужба подносиоца уставне жалбе поднета против коначног управног акта Војне поште 1313 Београд неоснована, као и да је Врховни суд за своју одлуку дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру уставног права на правично суђење. Сходно устаљеној пракси Европског суда за људска права и Уставног суда, у остваривању права на правично суђење постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Иако имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, истовремено имају и обавезу да образложе своју одлуку, тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Следом наведеног, неосноване су тврдње да је наведени суд произвољно поступао при оцени навода и доказа и да оспорена пресуда није довољно и јасно образложена, посебно у вези навода и доказа које је подносилац приложио уз тужбу. Напротив, Уставни суд сматра да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве и детаљне разлоге зашто по оцени тог суда није основана тужба подносиоца поднета против коначног управног акта Војне поште 1313 Београд, јер је утврђено да нису основани наводи да подносилац нема решено стамбено питање зато што му је пресудом Кантоналног суда у Сарајеву захтев за враћање у посед откупљеног стана у Сарајеву правноснажно одбијен, с обзиром да он има право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама, сагласно одредби члана 2. став 1. а. прилога "Г" Споразума о питањима сукцесије. Сем тога, подносилац није навео нити једну процесну радњу за коју би Уставни суд могао да утврди да крши право на правичан поступак у смислу одредбе члана 32. став 1. Устава. У наведеној одредби Устава, такође, није изричито прописана ни гаранција права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да покрене судски поступак и право да сваки захтев који се односи на његова права и обавезе буде размотрен пред судом. Уставни суд је утврдио да је, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе остварио право на приступ суду подношењем тужбе у управном спору Врховном суду Србије, као законом установљеном, надлежном органу судске власти, против коначног управног акта којим је одбијена жалба подносиоца и потврђено решење првостепеног војног управног органа о одбијању захтева подносиоца за решавање стамбеног питања доделом стана у закуп на неодређено време и одређено да му престаје право на стамбено обезбеђење по закључку Војне поште 5003 Нови Сад из 2000. године.
С обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. У погледу права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања управног поступка поступка и са њим повезаног управног спора.
Анализирајући дужину трајања поступка пред органима управе и пред судовима, Уставни суд је утврдио да је поступак отпочео подношењем жалбе 25. марта 2004. године, а да је правоснажно окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије У-В 1314/06 од 8 маја 2008. године.
Наиме, подносилац уставне жалбе је против првостепеног решења Војне поште 1313 Београд УП-1 број 4468-9/2001 од 3. марта 2004. године, којим је одбијен његов захтев за давање стана у закуп на неодређено време, заведен под бројем 4468-1/2001 од 4. новембра 2002. године и одређено да му престаје право на стамбено обезбеђење по закључку Војне поште 5003 Нови Сад број 28-1628/1 од 2. октобра 2000. године, изјавио жалбу 25. марта 2004. године, коју је првостепени орган, након утврђења да је жалба допуштена, благовремена и изјављена од овлашћеног лица, доставио 31. марта 2004. године другостепеном органу на одлучивање. Другостепени орган - Војна пошта 1313 Београд, Одељење за стамбене послове је решење УП-2 број 209/04 којим је жалба одбијена као неоснована донео 21. маја 2004. године, односно у року краћем од два месеца од дана пријема жалбе, из чега произлази да је другостепени орган донео решење по жалби у року прописаном одредбом члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01). Подносилац уставне жалбе је 6. јула 2004. године поднео тужбу Врховном војном суду против наведеног другостепеног решења.
Уставни суд сматра да непоступање Врховног војног суда у конкретном управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе није проузроковало значајно кашњење у овом предмету. Наиме, већ 18. новембра 2004. године, дакле само нешто више од четири месеца од пријема тужбе, Скупштина Србије и Црне Горе је донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица (''Службени лист СЦГ'', број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Републике Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу са чланом 66. Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, војни судови су престали са радом, а њихова целокупна надлежност, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима, пренета је на органе држава чланица. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва (''Службени гласник РС'', број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео нерешене управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је оспорену пресуду донео 8. маја 2008. године, односно у року краћем од једне године и шест месеци од дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
Имајући у виду да је поступак пред органима управе, Врховним војним судом и Врховним судом Србије укупно трајао нешто више од четири године, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је при томе посебно имао у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, од дана преузимања предмета до дана доношења пресуде, трајао краће од годину и по дана.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореном пресудом подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено или ускраћено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић