Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славољуба Митића из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Славољуба Митића и утврђује се да је радњом Полицијске управе у Лесковцу - Одељењe криминалистичке полиције подносиоцу уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност, зајемчено чланом 27. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Славољуба Митића изјављена против акта Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ОКП ПУ Лесковац Ку. Пс. 60/16 од 28. марта 2016. године.
3. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славољуб Митић из Лесковца поднео је Уставном суду, 25. априла 2016. године, преко пуномоћника Дејана Гачића, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против акта Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ОКП ПУ Лесковац Ку. Пс. 60/16 од 28. марта 2016. године и радње Полицијске управе у Лесковцу - Одељење криминалистичке полиције, због повреде права из чл. 27, 28. и 29. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је „Одељење криминалистичке полиције Полицијске управе у Лесковцу противно одредбама члана 291. Законика о кривичном поступку неосновано држало подносиоца уставне жалбе 14 часова и 10 минута“;
- да је „осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, приведен у зграду ПУ Лесковац због постојања сумње да је наводно учинио кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика, те му је након привођења саопштено полицијско хапшење и то 28. марта 2016. године у 23h 50min“;
- да у „Законику о кривичном поступку није предвиђено најдуже време хапшења, али је предвиђена норма која каже да се такво лице без одлагања спроведе тужиоцу. У конкретном случају, где је зграда полиције удаљена од тужилаштва неких стотинак метара, не може се прихватити да су неотклоњиве сметње трајале 14 часова и 10 минута“;
- да је „у конкретном случају полиција могла да поступи у складу са чланом 294. Законика о кривичном поступку који говори о задржавању осумњиченог, те је требала истог задржати ради саслушања најдуже 48 часова, али уз искључиво одобрење јавног тужиоца. Међутим, то полиција није учинила“;
- да је јасно да је полиција повредила људска права подносиоца уставне жалбе, јер није смела држати подносиоца 14 часова, већ га је морала без одлагања довести до просторија Основног јавног тужилаштва у Лесковцу;
- да нису постојале никакве неотклоњиве сметње за његово привођење надлежном тужиоцу.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Лесковцу – Одељење криминалистичке полиције Ку. 495/16 од 14. фебруара 2018. године, утврдио:
- да је оспорени акт Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ОКП ПУ Лесковац Ку. Пс. 60/16 од 28. марта 2016. године извештај о полицијском хапшењу и спровођењу ухапшеног, овде подносиоца уставне жалбе;
- да је подносиоцу уставне жалбе саопштено да је ухапшен 28. марта 2016. године у 23h 50min;
- да је подносилац ухапшен на основу члана 291. став 1. у вези члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4 ) Законика о кривичном поступку, због постојања основа сумње да је извршио кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је 29. марта 2016. године у 03h 00min подносилац пружио обавештења у својству грађанина Полицијској управи у Лесковцу – Полицијска испостава Север, а о чему је састављена службена белешка ДД 159543/16;
- да је Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Лесковцу – Полицијска испостава Север поднела Основном јавном тужиоцу у Лесковцу кривичну пријаву Ку. 495/16 од 29. марта 2016. године, између осталих и против Славољуба Митића , због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика;
- да је ухапшено лице предато јавном тужиоцу Основног јавног тужилаштва у Лесковцу 29. марта 2016. године у 13h 58min;
- да је у акту Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Кт. 843/16 од 29. марта 2016. године наведено да „на основу члана 291. став 3. Законика о кривичном поступку, заменик јавног тужиоца В.В. у предмету Кт. 843/16, сачињава службену белешку поводом хапшења осумњичених М.В, Д.Ђ, Б.С, С.П. и Славољуба Митића, обзиром да је спровођење осумњичених трајало дуже од осам часова,…, а поводом оваквог закашњења присутни полицијски службеници ово закашњење образлажу и наводе следеће: полицијски службеник И.С, који је заменику јавног тужиоца предао ухапшена лица уз кривичну пријаву ПУ Лесковац Ку. 495/16, изјави следеће: Ја сам дошао на посао у 7h 30 min, a обављам послове инспектора у ПУ Лесковац на линији кријумчарења и наркоманије, и сва ухапшена лица сам затекао у различитим канцеларијама ОКП-а, а колеге које су радиле у току ноћи и то Б.Ц, М.К. и Н.Ш, који су ухапсили ова лица пренели су ми да из разлога што је требало са свим овим лицима која су ухапшена да се обави разговор са њима у својству грађанина, те да оружје које су осумњичени користили за извршење кривичних дела пронађено је у јутарњим часовима 29. марта 2016. године, те како је ово оружје вештачено накнадно у погледу утврђива ња исправности, а из ресторана 'Бебинац', где је извршено кривично дело насилничко понашање снимак са видео надзора је скидан у јутарњим часовима, из тих разлога нису могла сва ова лица да се спроведу са тужиоца у законском року, а исти изјављује да у извештају о полицијском хапшењу и спровођењу, на извештају стоји потпис овлашћеног службеног лица Б.Ц, који је извршио хапшење свих осумњичених, а да је он само преузео та лица и спровео са колегом М.Ш. у ОЈТ Лесковац у 13h 58min, дана 29. марта 2016. године“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. ст. 1. до 4.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе, те да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28. ст. 1. до 3.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупи сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка , да у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, полиција може да тражи потребна обавештења од грађана , да изврши потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага, да за неопходно потребно време, а најдуже до осам часова огранич и кретање на одређеном простору, да предузме потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета , да распише потрагу за лицем и предметима за којима се трага , да у присуству одговорног лица прегледа одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, оствари увид у њихову документ ацију и да је по потреби одузме, да предузме друге потребне мере и радње , да ће се о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи, а могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети, састави ти записник или службена белешка (члан 286. ст. 1. и 2.); да полиција може позивати грађане ради прикупљања обавештења, у позиву се мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива , а принудно се може довести лице које се није одазвало позиву само ако је у позиву било на то упозорено, да приликом поступања по одредбама овог члана, полиција не може грађане саслушавати у својству окривљеног, односно испитивати у својству сведока или вештака, осим у случају из члана 289. овог законика, да прикупљање обавештења од истог лица може трајати онолико колико је неопходно да се добије потребно обавештење, а најдуже четири часа, а по пристанку лица које даје обавештења и дуже (члан 288. ст. 1. до 3.); да кад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, може га позивати само у својству осумњиченог , да ће се у позиву осумњичени упозорити да има право да узме браниоца , да ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1. и 2. овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању (члан 289. ст. 1. и 2.); да полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора (члан 211.), али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу, да ће приликом довођења, полиција јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења, да ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. став 1. овог законика, да ако је због неотклоњивих сметњи спровођење ухапшеног трајало дуже од осам часова, полиција је дужна да јавном тужиоцу овакво закашњење посебно образложи, о чему ће јавни тужилац сачинити службену белешку , да ће јавни тужилац у белешци унети и изјаву ухапшеног о времену и месту хапшења (члан 291. ст. 1. до 3.); да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања, а најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив, да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан доноси и уручује решење, да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања, да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе , као и да жалба не задржава извршење решења (члан 294. ст. 1. до 3.);
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир , казниће се затвором до три године и да ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (члан 344. ст. 1. и 2.).
5. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава тиме што је „Одељење криминалистичке полиције Полицијске управе у Лесковцу противно одредбама члана 291. ЗКП-а неосновано држало подносиоца уставне жалбе 14 часова и 10 минута“, као и тиме да је „у конкретном случају полиција могла да поступи у складу са чланом 294. ЗКП-а који говори о задржавању осумњиченог, те је требала истог задржати ради саслушања најдуже 48 часова, али уз искључиво одобрење јавног тужиоца. Међутим, то полиција није учинила“.
Уставни суд, најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да лишење слободе представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставни суд констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Оцењујући постојање првог од наведених услова, Уставни суд је утврдио да је подносилац лишен слободе 28. марта 2016. године у 23h 50min, када му је саопштено полицијско хапшење. Подносилац је лишен слободе на основу члана 291. став 1. у вези члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4 ) ЗКП, због постојања основа сумње да је учинио кривично дело насилничког понашања из члана 344. став 2. Кривичног законика. Такође, подносилац је обавештен о својим правима из члана 69. став 1. ЗКП. Према оцени Уставног суда, а имајући у виду да су припадници Министарства унутрашњих послова поступали у складу са својим законским овлашћењима, те да су испуњени услови за лишење слободе прописани законом, Уставни суд је утврдио да је лишење слободе подносиоца било из разлога предвиђених законом.
Са друге стране, Уставни суд налази основаним питање да ли је лишење слободе подносиоца, у датом контексту, извршено у поступку предвиђеном законом. Наиме, подносилац је лишен слободе 28. марта 2016. године у 23h 50min, као осумњичени за кривично дело насилничко понашање, а затим је 29. марта 2016. године у 03h 00min пружио обавештења у својству грађанина Полицијској управи у Лесковцу – Полицијска испостава Север (о чему је састављена службена белешка ДД 159543/16). Подносилац је предат Основном јавном тужиоцу у Лесковцу 29. марта 2016. године у 13h 58min. Подносилац је од стране Полицијске управе у Лесковцу био лишен слободе у укупном трајању од 14h и 8min. Наведени временски период, полиција је третирала као спровођење окривљеног, те како је спровођење у конкретном случају трајало дуже од осам часова, састављена је службена белешка Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Кт. 843/16 од 29. марта 2016. године, а на основу члана 291. став 3. ЗКП. Након саслушања у својству осумњиченог у предмету Кт. 843/16 Основног јавног тужилаштва у Лесковцу, подносилац је пуштен на слободу у 17h 15min.
Уставни суд је, имајући у виду све наведено, закључио да поступак лишења слободе није извршен у складу са ЗКП. Прво, подносилац је ухапшен 28. марта 2016. године, поучен је о својим правима, а о времену и месту хапшења обавештен је Основни јавни тужилац у Лесковцу. Након три часа, сада већ 29. марта 2016. године, подносилац је пружио обавештење у својству грађанина Полицијској управи у Лесковцу, што је супротно како одредбама члана 291. став 1. ЗКП, које уређују поступање са ухапшеним лицем и његово саслушање, тако и одредбама члана 289. ЗКП, које се односе на саслушање осумњиченог. У том смислу, Уставни суд указује да полиција није овлашћена да саслушава ухапшеног, већ то овлашћење има искључиво јавни тужилац. Уз то, и када прикупља обавештења од лица за која постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела, полиција то лице може саслушавати само у с војству осумњиченог, уз поуку о правима из члана 68. став 1. тач. 1) и 2 ) ЗКП, а нарочито о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању.
Такође, Уставни суд је оценио да Полицијска управа у Лесковцу – Одељење криминалистичке полиције није поступила ни у складу са одредбама члана 294. став 2 . ЗКП, јер подносиоцу није донето и уречено решење о задржавању, иако је он de facto био задржан. Наиме, приликом хапшења, полиција не доноси било какво решење, тако да против овакве радње није могуће изјавити посебан правни лек, па је основни задатак полиције да ухапшено лице без одлагања спроведе јавном тужиоцу. Треба имати на уму да одредба члана 291. став 3. ЗКП, која прописује обавезу полиције да посебно образложи закашњење у спровођењу ухапшеног када је оно трајало дуже од осам часова, не значи и максимално дозвољено трајање спровођења у редовним околностима, јер се оно, као што је назначено, мора обавити без одлагања, односно не сме трајати дуже него што је то било неопходно. Стога, било какво задржавање лица, које није проузроковано објективним потешкоћама промптног довођења ухапшеног, представља недозвољено поступање полиције. С друге стране, задржавање осумњиченог је у искључивој надлежности јавног тужиоца и представља овлашћење које му је дато пре свега како би се тужиоцу обезбедило довољно времена за прикупљање материјала који ће упутити суду у случају стављање предлога за одређивање притвора. Задржавање осумњиченог може бити одређено искључиво у складу са одредбама члана 294. ЗКП, које прописују обавезу доношења решења о задржавању (које по овлашћењу јавног тужиоца може донети полиција), налажу хитност у поступању, а осумњиченом по основу задржавања дају и посебна права, пре свега право жалбе на решење и право на браниоца. Свако друго задржавање, које се не заснива на наведеним одредбама Законика, је незаконито.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду карактер и садржину радњи које је Полицијска управа у Лесковцу предузела (ближе описане у службеној белешци Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Кт. 843/16 од 29. марта 2016. године), произлази да те радње представљају доказне радње полиције предузете у циљу прикупљања доказног материјала и као такве оправдавају задржавање ухапшеног до 48 часова ради саслушања у смислу одредбе члана 294. став 1. ЗКП, али се никако не могу сматрати разлогом због кога ухапшени није без одлагања, или бар у најкраћем могућем року, спроведен јавном тужиоцу, нити неотклоњивим сметњама које би оправдале спровођење ухапшеног у трајању дужем од осам часова. Имајући у виду да је у конкретном случају суштински било речи о задржавању, стога је требало поступити по од редбама члана 294. став 2. ЗКП и донети решење о задржавању ухапшеног, овде подносиоца уставне жалбе , а које решење је морало бити донето и одмах му уручено , најкасније у року од два часа од када му је саопштено да је задржан. Све радње које је Полицијска управа у Лесковцу предузела (ближе описане у службеној белешци Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Кт. 843/16 од 29. марта 2016. године) оправдавале су доношење решења о задржавању до 48 часова и никако се не могу сматрати као радње које оправдавају вишесатно спровођење осумњиченог, односно подносиоца уставне жалбе, надлежном тужиоцу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе свим напред наведеним пропустима Полицијске управе у Лесковцу повређено право на слободу и безбедност из члана 27. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) , одлучио као у првом делу тачке 1. изреке и у тачки 3. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези повреде права из чл. 28. и 29. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на слободу и безбедност. С тим у вези, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду правну природу и садржину оспореног акта Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ОКП ПУ Лесковац Ку. Пс. 60/16 од 28. марта 2016. године, Уставни суд је утврдио да се не ради о појединачном акту из члана 170. Устава, те је стога уставну жалбу и у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образ ложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић